детаљ слике: The Guardian

Поглед испод буркинија: што човек не види

Александр Ђпрђевић 

Данас сам на плажи видела жену у буркинију. И у мени су се јавиле две сукобљене мисли: с једне стране, да је та моја сестра привржена својој заједници, култури, Богу, а с друге да је њена слобода изражавања сужена на увелико застарело тумачење честитости.

Многе моје колегинице и познанице носе мараму као што ја носим крст, и никада око тога нисмо правиле питање. Међутим, када се моје ученице са навршених једанаест, дванаест или тринаест година, односно по достизању полне зрелости  најављене првом менструацијом илити верског пунолетства, појаве са хиџабом, кроз мене прострује жалост и отпор. Могла бих то упоредити са немоћи родитеља пред особом која све мање личи на његову минијатуру и све је особенија, одраслија и удаљенија. Али није само то; копка ме та трансформација условљена обичајно и културолошки, одвојена од природног, психолошког развитка ума и тела. И боли ме што је видљива само на Жени.

Разумем потребу младог бића да покаже и докаже припадност свом роду и заједници као што разумем и иманентну потребу човека да се пред људима као сведоцима поклони свом богу и изабере своје племе, али исто тако верујем да је са годинама све мања потреба за спољним знаковима и све веће поверење у унутрашње вредности, ако смо се држали свог пута. Прикупљање апоена присвајањем пријатеља чија ће различитост добро изгледати у биографији онога ко присваја лицемерно је и непотребно, па ипак свака моја мисао при погледу на ову жену почиње са Шта ако... Не, ја немам искрену пријатељицу која носи хиџаб, још мање познаницу која носи никаб. А и како бих? Наши светови одељени су обичном тканином, па ипак толико далеко један од другог.

Размишљам о њеном дану, сновима, навикама... Та жена на плажи има два мушка детета, која ће, кад одрасту, у својим будућим супругама тражити обрисе своје мајке. Да ли она представља за њих само лице, чије је тело без обриса, потпуно потчињено догмама културе у којој одрастају или они још познају осмех њеног тела: топлину млечних груди и шаре које су оставили на њеном стомаку и бедрима? И како бисмо се нас две зближиле кад било која реченица којом бих заподенула разговор укључује искуство које бурка негира: негу, лепоту и отпорност женског тела.

Фасцинирана сам чињеницом да ми друга жена, штавише мајка, може бити толика непознаница. И могуће је да већину условних реченица наставља моје предубеђење, али и поред обиља нагости, пред којом презам, проналазим у њој европске, па и западне корене, у које су моја размишљања уплетена.

Желим да је та непозната жена са којом делим женско искуство, иако не видљиво, јака особа чврстих уверења и благе ћуди. Неко ко разуме различитости и бира да покрије косу и тело, не зато што би била одбачена, већ зато што је то у складу са начином на који је освестила живот и људе око себе. Такође замишљам да не постоји никаква опсесивност у прикривању себе и да би већ сутра могла да распусти косу на ветру, ако би желела, као што ја носим крст, али и кад га немам, не осећам присуство Бога мање; крст је у мени. Дакле да одсуство симбола не указује на одсуство љубави вере, као што њихово присуство не мора да означава фундаментализам мисли.

И ја сам се могла родити на Блиском истоку и сада бих се можда купала у буркинију, али родила сам се где јесам и купам се у мору уверења, принципа и веровања који су обележили мој народ, културу, генерацију. Свесна да не означава свако ослобађање слободу, желим да ниједна жена не буде стављена у Прокрустову постељу било једне идеологије, мушког погледа или мог сопственог поимања стварности.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: