detalj slike: KRK Art dizajn

POGLED NADLjUDI I RASPAD ČOVEČNOSTI

Ilija Šaula

Postoji jedan pogled koji se u istoriji civilizacije pojavljuje samo u trenucima duboke dekadencije– pogled onih koji više ne veruju da pripadaju ljudskom rodu, već da poseduju supremaciju u odnosu na čovečanstvo. To je pogled nadljudi, samoproglašenih homo deusa, koji u drugima više ne vide bližnje, nego materijal za eksploataciju, biomasu, resurs, tela bez duše. Književnik i književni kritičar Slobodan Vladušić u svom eseju, posvećenom Džefriju Epstinu, pod nazivom „Epstin, epilog“, taj je pogled opisao sa preciznošću hirurga. On se u tom tekstu nije bavio moralnom osudom bestijalnosti i abnormalnosti Epstina i njegovih sledbenika, već je razmatrao antropološku činjenicu jedne epohe. Epstin nije bio izuzetak, nego simptom. Ne greška sistema, nego njegov proizvod.

Taj pogled nadljudi danas nije skriven. Naprotiv, on je transparentan, samouveren, izložen na forumima koji sebe nazivaju svetskim, u govorima tehno-elita, u vizijama o „budućnosti čovečanstva“, zasnovanim na raznim agendama, koje se više ni ne trude da čoveka zadrže kao meru svih stvari. U tim vizijama, svet nije zajednički dom, nego vlasništvo, čovečanstvo nije zajednica, nego hijerarhija, a budućnost nije prostor slobode, nego laboratorija u kojoj se, po naređenju samoproklamovanih nadljudi, određuje ko će biti „koristan“, a ko „višak“ – težnja ka sprovođenju pravila takozvane „zlatne milijarde“.

U tome je suština nove ideologije moći – da otkupi svet i da ga pretvori u posed, stvarajući kastu koja će biti iznad svakog društva. I zato je Epstinovo ostrvo bilo samo mikrokosmos, laboratorija u kojoj je testirana ideja da postoje ljudi i „stvorovi“, da postoje gospodari i biomase, da postoje oni koji smeju sve i oni koji ne smeju ništa.

Tu se ukrštaju drevni obrasci i savremene tehnologije. Obožavanje boga Vaala u Kartagini, koje Vladušić pominje, nije samo usputna mitološka stanica. Vaal predstavlja arhetip – boga koji ne traži vrlinu u čoveku, poput hrišćanskog, već ljudske živote, koji mu se prinose na žrtvu. Za razliku od hrišćanstva, religija drevne Kartagine nije religija koja ishodište ima u ljubavi. U njoj se može videti podudarnost sa današnjim antihrišćanskim i antihumanističkim transnacionalnim Megalopolisom. Današnji Vaal nije statua od bronze, nego sistem od silicijuma, kapitala i algoritama. Žrtve nisu bacane u vatru, nego u mrežu eksploatacije, manipulacije i ponižavanja. A žrtvoprinosioci više ne nose maske sveštenika, nego titule filantropa, vizionara, investitora, reformatora sveta.

U tome jeste najveća perverzija naše epohe – što se zlo više ne krije. Ono se predstavlja kao napredak. Ono se nudi kao rešenje i prodaje kao budućnost.

Kada izraelski istoričar i pisac Juval Noa Harari govori o „superljudima, superinteligentnim kiborzima“ i običnim ljudskim stvorovima, i njihovoj „zasluženoj sudbini“, on ne anticipira futurističko doba, nego opisuje političku projekciju. Kada tehno-elite maštaju o besmrtnosti za izabrane i narkotičkoj pacifikaciji za ostale, one ne govore o utopiji, nego o kastinskom sistemu. Kada globalni forumi govore o „potrebi za redizajnom čoveka“, oni ne govore o etici, nego o vlasništvu.

I tu se vraćamo na Vladušićevu ključnu intuiciju – da je sve ovo već opisano u Andrićevom Omer-paši Latasu. Lik bez identiteta, čista volja za moć, čovek koji ne pripada nijednom narodu, nijednoj veri, nijednoj zajednici, nego samo sebi. Kao takav, Latas je bio predznak. Epstin je bio dokaz. A današnji globalni nadljudi su završna faza – ljudi koji su odbacili humano.

Zato u njihovom svetu nema umetnosti, ljubavi, milosrđa i lepote. Njihov svet je sterilan, hladan, bezdušan. Njihova moć uvek je praćena besom. Ne zato što su moćni, nego zato što su prazni. Oni uništavaju ono što ne mogu da stvore. Oni ponižavaju ono što ne mogu da razumeju i kupuju ono što ne mogu da vole.

Ali upravo u tome leži i njihova slabost. Čovek koji sebe proglasi bogom prestaje da bude čovek, ali nikad ne postaje bog. On postaje senka, praznina, ono što Andrić naziva „strahovitom sebičnošću i odsustvom svakog obzira“. Biće bez korena, bez smisla, bez stvaranja.

I zato će ova epoha samoproglašenih „bogova“, ma koliko moćna delovala, biti kratka. Jer svet ne može da počiva na preziru. Društvo ne može da se gradi na kastama. Budućnost ne može da se zasniva na ideji da je većina ljudi suvišna. Čovečanstvo je preživelo imperije, tiranije, ideologije, kultove i bogove koji su tražili krv. Preživeće i ove nove nadljude.

Jer čovek koji veruje u ljubav, u vrlinu, u stvaranje, u Boga, ili u čoveka kao biće dostojno poštovanja, uvek je jači od onoga ko veruje samo u sebe. Nadljudi mogu da kupe svet, ali ne mogu da otkupe dušu. Mogu da poseduju tela, ali ne mogu da zarobe smisao. Mogu da kontrolišu mase, ali ne mogu da stvore čoveka.

A čovek, kada je istinski čovek, uvek se vraća.

** Ilija Šaula - Povratak čoveku – Eseji za Homo Deusa , Književni ESNAF - Reč i smisao - Beograd - 2026.

PODELITE OVAJ TEKST NA: