детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОГЛЕД НАДЉУДИ И РАСПАД ЧОВЕЧНОСТИ

Илија Шаула

Постоји један поглед који се у историји цивилизације појављује само у тренуцима дубоке декаденције– поглед оних који више не верују да припадају људском роду, већ да поседују супремацију у односу на човечанство. То је поглед надљуди, самопроглашених homo deusa, који у другима више не виде ближње, него материјал за експлоатацију, биомасу, ресурс, тела без душе. Kњижевник и књижевни критичар Слободан Владушић у свом есеју, посвећеном Џефрију Епстину, под називом „Епстин, епилог“, тај је поглед описао са прецизношћу хирурга. Он се у том тексту није бавио моралном осудом бестијалности и абнормалности Епстина и његових следбеника, већ је разматрао антрополошку чињеницу једне епохе. Епстин није био изузетак, него симптом. Не грешка система, него његов производ.

Тај поглед надљуди данас није скривен. Напротив, он је транспарентан, самоуверен, изложен на форумима који себе називају светским, у говорима техно-елита, у визијама о „будућности човечанства“, заснованим на разним агендама, које се више ни не труде да човека задрже као меру свих ствари. У тим визијама, свет није заједнички дом, него власништво, човечанство није заједница, него хијерархија, а будућност није простор слободе, него лабораторија у којој се, по наређењу самопрокламованих надљуди, одређује ко ће бити „користан“, а ко „вишак“ – тежња ка спровођењу правила такозване „златне милијарде“.

У томе је суштина нове идеологије моћи – да откупи свет и да га претвори у посед, стварајући касту која ће бити изнад сваког друштва. И зато је Епстиново острво било само микрокосмос, лабораторија у којој је тестирана идеја да постоје људи и „створови“, да постоје господари и биомасе, да постоје они који смеју све и они који не смеју ништа.

Ту се укрштају древни обрасци и савремене технологије. Обожавање бога Ваала у Картагини, које Владушић помиње, није само успутна митолошка станица. Ваал представља архетип – бога који не тражи врлину у човеку, попут хришћанског, већ људске животе, који му се приносе на жртву. За разлику од хришћанства, религија древне Картагине није религија која исходиште има у љубави. У њој се може видети подударност са данашњим антихришћанским и антихуманистичким транснационалним Мегалополисом. Данашњи Ваал није статуа од бронзе, него систем од силицијума, капитала и алгоритама. Жртве нису бацане у ватру, него у мрежу експлоатације, манипулације и понижавања. А жртвоприносиоци више не носе маске свештеника, него титуле филантропа, визионара, инвеститора, реформатора света.

У томе јесте највећа перверзија наше епохе – што се зло више не крије. Оно се представља као напредак. Оно се нуди као решење и продаје као будућност.

Када израелски историчар и писац Јувал Ноа Харари говори о „суперљудима, суперинтелигентним киборзима“ и обичним људским створовима, и њиховој „заслуженој судбини“, он не антиципира футуристичко доба, него описује политичку пројекцију. Када техно-елите маштају о бесмртности за изабране и наркотичкој пацификацији за остале, оне не говоре о утопији, него о кастинском систему. Када глобални форуми говоре о „потреби за редизајном човека“, они не говоре о етици, него о власништву.

И ту се враћамо на Владушићеву кључну интуицију – да је све ово већ описано у Андрићевом Омер-паши Латасу. Лик без идентитета, чиста воља за моћ, човек који не припада ниједном народу, ниједној вери, ниједној заједници, него само себи. Као такав, Латас је био предзнак. Епстин је био доказ. А данашњи глобални надљуди су завршна фаза – људи који су одбацили хумано.

Зато у њиховом свету нема уметности, љубави, милосрђа и лепоте. Њихов свет је стерилан, хладан, бездушан. Њихова моћ увек је праћена бесом. Не зато што су моћни, него зато што су празни. Они уништавају оно што не могу да створе. Они понижавају оно што не могу да разумеју и купују оно што не могу да воле.

Али управо у томе лежи и њихова слабост. Човек који себе прогласи богом престаје да буде човек, али никад не постаје бог. Он постаје сенка, празнина, оно што Андрић назива „страховитом себичношћу и одсуством сваког обзира“. Биће без корена, без смисла, без стварања.

И зато ће ова епоха самопроглашених „богова“, ма колико моћна деловала, бити кратка. Јер свет не може да почива на презиру. Друштво не може да се гради на кастама. Будућност не може да се заснива на идеји да је већина људи сувишна. Човечанство је преживело империје, тираније, идеологије, култове и богове који су тражили крв. Преживеће и ове нове надљуде.

Јер човек који верује у љубав, у врлину, у стварање, у Бога, или у човека као биће достојно поштовања, увек је јачи од онога ко верује само у себе. Надљуди могу да купе свет, али не могу да откупе душу. Могу да поседују тела, али не могу да заробе смисао. Могу да контролишу масе, али не могу да створе човека.

А човек, када је истински човек, увек се враћа.

** Илија Шаула - Повратак човеку – Есеји за Homo Deusa , Књижевни ЕСНАФ - Реч и смисао - Београд - 2026.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: