PRVI PONEDELjAK U SRBIJI

Ilija Šaula

Probudio sam se nekoliko minuta pre nego što je telefon zazvonio. Nisam morao da pogledam koliko je sati. U Srbiji sam već dovoljno dugo da se ponovo naviknem na njena jutra, ali ne i toliko da izgubim osećaj čoveka koji joj se vraća iz jednog drugačije uređenog sveta.

Na ekranu su me čekale poruke pristigle tokom noći. Neke iz Amerike, nekoliko iz Beograda, jedna od prijatelja koji je napisao samo: „Eto, dočekasmo.“

Znao sam na šta misli.

Studentska lista pobedila je na jučerašnjim izborima.

Nisam odgovorio odmah. Nisam osećao potrebu da bilo kome čestitam pobedu, niti da nekoga tešim zbog poraza. Izbori su završeni, ali društvo nije. Ljudi koji su juče glasali različito danas će ponovo stajati u istim redovima, voziti se istim ulicama, raditi u istim ustanovama i deliti odgovornost za zemlju u kojoj žive.

Otvorio sam prozor. Vazduh je mirisao na oktobar, na lišće koje je već počelo da gubi boju i na vlagu koja se zadržavala u zavetrinama. Negde u komšiluku zalajao je pas. U daljini se čuo automobil čiji je vozač očigledno žurio više nego što je jutro zahtevalo od njega.

Ništa nije nagoveštavalo da je prethodne večeri završen jedan važan politički događaj.

U Americi sam proveo tri decenije. Dovoljno da naučim kako se sloboda ne meri brojem zastava na ulici, snagom političkih parola ili veličinom pobedničkog slavlja. Sloboda se najjasnije prepoznaje onda kada čovek ne mora da razmišlja kome pripada da bi ostvario ono što mu po zakonu sledi.

Naravno, ni tamo društvo nije bez protivrečnosti. Zakoni ne uklanjaju ljudske slabosti, niti institucije mogu potpuno zaštititi građane od nepravde. Ali naučio sam nešto što sam poneo sa sobom kao najdragocenije iskustvo: pravo ne bi smelo da zavisi od nečije dobre volje.

U Srbiji se tog ponedeljka još ništa nije promenilo u zakonima. Nije formirana nova vlada, nisu imenovani ministri, nisu otvorene nikakve čudesne mogućnosti. Samo je jedan izborni rezultat promenio raspored političke odgovornosti. I upravo zato taj ponedeljak mi je bio zanimljiviji od izborne nedelje. Pobeda je događaj. Ono što dolazi posle nje pripada životu.

Izašao sam iz kuće nešto ranije nego prethodnih dana. Automobil je bio parkiran u dvorištu, a na zadnjem sedištu nekoliko primeraka mojih knjiga, fascikla sa beleškama i ranac koji sam svakog jutra nosio na Beogradski sajam knjiga. Preda mnom je bio još jedan sajamski dan, ispunjen susretima sa piscima, izdavačima i čitaocima.

Na prvom raskršću, dok sam čekao zeleno svetlo, dvojica mladića razgovarala su dovoljno glasno da sam kroz spušten prozor mogao čuti završetak njihovog razgovora.

– I šta ćemo sad kad smo pobedili?

– Sad ćemo morati da pokažemo da znamo šta smo tražili.

Nisam čuo nastavak. Upalilo se zeleno svetlo i krenuo sam dalje.

Njihove reči ostale su sa mnom duže nego što sam očekivao. Pitanje nije bilo nimalo jednostavno. Čovek ponekad provede godine boreći se za nešto, a onda, kada mu se pruži prilika da to ostvari, shvati da je tek stigao pred početak ozbiljnog posla.

Saobraćaj prema Sajmu odvijao se uobičajeno. Automobili su se prestrojavali, poneki vozač nervozno trubio, navigacija je delila informacije o stanju na putu. Mesta kroz koja sam prolazio nisu pokazivala naročitu zainteresovanost za istorijski značaj prethodnog dana. Pomislio sam da je to dobro. Veliki događaji ne bi smeli zaustavljati život. Njihov smisao je da ga učine boljim.

Stgao sam nešto ranije od predviđenog. Dok sam tražio parking, telefon je nekoliko puta zavibrirao. Prijatelji su slali komentare, fotografije i poruke. Jedni su već govorili o novoj Srbiji, drugi upozoravali da je prerano za slavlje. Bilo je i onih koji su sumnjali da će se bilo šta suštinski promeniti.

Nisam imao potrebu da im odgovaram. Svi su imali pravo na svoja očekivanja, kao i na svoju sumnju.

Pred ulazom u sajamsku halu već se formirao red. Izlagači su pokazivali akreditacije, posetioci proveravali ulaznice na telefonima, a obezbeđenje je bilo s jutrom na Ti. Prišao mi je poznanik, jedan od izlagača, čovek sa kojim sam se prethodnih dana nekoliko puta zadržao u razgovoru o savremenoj književnosti.

– Dobro jutro, kolega. Kako vam izgleda Srbija ovog ponedeljka?

– Kao i juče – odgovorio sam. – Samo što danas imamo drugačiji razlog da razmišljamo o sutra.

Nasmejao se.

– Zar niste očekivali više?

– Od jednog ponedeljka? Ne. Od narednih godina svakako.

Zastao je, kao da procenjuje koliko sam ozbiljan.

– A šta mislite, hoće li studenti uspeti?

– Zavisi šta podrazumevamo pod uspehom. Ako očekujemo da svi postanu zadovoljni, neće. Ako očekujemo da institucije postanu odgovornije, da zakoni važe jednako i da vlast prihvati mogućnost sopstvene smenjivosti, onda imamo o čemu da razgovaramo.

– Vi to govorite iz američkog iskustva.

– Govorim iz iskustva čoveka koji je dovoljno dugo živeo u uređenom pravnom sistemu da zna koliko je važno da građanin ne mora svakog jutra proveravati ko je na vlasti da bi znao koja prava ima.

Kolega je pogledao prema ulazu.

– Kod nas su ljudi navikli da promenu doživljavaju kao osvajanje.

– Zato se toliko plaše poraza – odgovorio sam. – Kada politika postane pitanje opstanka, svaka smena vlasti liči na katastrofu za jedne i oslobođenje za druge. A trebalo bi da bude sasvim

Zaajedno smo krenuli između sajamskih redova ispunjenih knjigama, prema hali 1.

U hali je već vladala ona naročita sajamska živost. Miris novih knjiga mešao se sa kafom, razgovorima i šuškanjem najlonskih prekrivača prilikom otkrivanja štandova. Na izložbenim prostorima izlagači su preslagivali naslove autora kojima su po nekim nepisanim pravilima pridodavali više značaja, a posetioci su zastajali pred koricama koje su ih nečim privukle.

Stigao sam do svog štanda.

Književni ESNAF imao je svoje mesto među izdavačima, dovoljno skromno da čovek ne zaboravi koliko je teško održavati nezavisno izdavaštvo, a dovoljno vidljivo da čitaoci mogu pronaći knjige zbog kojih su dolazili. Na policama su stajala dela različitih autora, među njima i moje knjige eseja. Svaka je predstavljala nečiji trud, neprospavane noći, preispitivanja i onu neobjašnjivu potrebu da se misao sačuva od prolaznosti.

Dok sam raspoređivao nekoliko novih naslova, tek pristiglih iz štamparije, prišao mi je mladić sa knjigom u ruci. Prepoznao sam ga od prethodnog dana. Dugo je razgledao izdanja, postavljao pitanja o esejima i na kraju kupio jednu knjigu.

– Pročitao sam sinoć nekoliko stranica vaše knjige – rekao je. – Posebno mi je zanimljivo ono što pišete o slobodi.

– Drago mi je. Šta vas je privuklo toj temi?

– To što mi se čini da smo se svi poslednjih godina mnogo bavili hrabrošću. A sada ne znam šta ćemo sa njom.

Pokazao sam mu stolicu pored štanda.

– Možda je došlo vreme da je malo odmorimo.

Pogledao me je začuđeno.

– Kako mislite?

– Hrabrost nam je potrebna kada pred sobom imamo prepreku koju ne možemo drugačije savladati. Ali društvo ne može neprestano živeti od hrabrosti svojih građana. Zamislite zemlju u kojoj čovek mora biti hrabar da bi rekao istinu, zatražio svoje pravo ili odbio nepravdu. Takvoj zemlji nedostaje sloboda, bez obzira na broj njenih heroja.

Mladić je ćutao.

– A šta će biti sa onima koji su bili protiv nas? – upitao je.

– Ništa što ne bi smelo biti i sa nama. Imaće ista prava, iste obaveze i istu mogućnost da ponovo pobede na nekim budućim izborima.

– Ali zar nije važno da odgovaraju za ono što su radili?

– Jeste, ako su prekršili zakon. Samo što odgovornost ne određuje pobednik izbora, nego nadležne institucije, na osnovu dokaza i zakona. U tome je razlika između pravne države i političke osvete.

Naslonio se na stolicu.

– Znači, pobeda nije kraj?

– Ne. Ona je tek mogućnost da prestanemo da proizvodimo nove poraze.

U tom trenutku prišla nam je starija gospođa. U rukama je držala dve knjige, a pogled joj se zaustavio na naslovu jednog mog eseja.

– Izvinite što prekidam – rekla je. – Slučajno sam čula deo razgovora. Nisam glasala za studente. Ali volela bih da bude tako kako govorite.

Mladić se pomerio da joj napravi mesta.

– Zašto ne biste voleli? – upitao je.

– Zato što sam već mnogo puta slušala kako će svima biti bolje, a onda se ispostavljalo da se to „svima“ odnosi samo na neke.

Nisam odmah odgovorio. U njenoj rečenici bilo je više životnog iskustva nego političkog neslaganja.

– Možda je upravo to najvažniji ispit nove vlasti – rekao sam. – Da vi ne morate promeniti svoje političko mišljenje da biste se u svojoj zemlji osećali ravnopravno.

Gospođa je spustila knjige na sto.

– Onda bih volela da taj ispit polože.

Mladić se nasmejao.

– I ja. A ako ne polože?

– Onda ćemo imati pravo da im to kažemo – odgovorila je pre mene.

Pogledali smo se i nasmejali.

Bio je to prvi razgovor tog ponedeljka u kojem niko nije pokušao da pobedi sagovornika.

Sajamska gužva se povećavala. Neko me je pozvao sa susednog štanda. Čekao me je dogovor sa jednim piscem, zatim susret sa urednikom, pa predstavljanje nove knjige. Kolega sa kojim sam delio štand bio je u razgovoru sa svojim gostima, koliko sam mogao primetiti teme su nam ovog jutra svima bile slične.

Oko podneva pošao sam kroz halu da obiđem nekoliko prijatelja. Zaustavljao sam se gotovo na svakih desetak koraka. Sajam knjiga ima tu osobinu da čovek nikada ne stigne tamo gde je nameravao u vreme koje je predvideo. Svaki susret otvara novi razgovor, a svaki razgovor može postati početak neke buduće knjige.

Pred jednim štandom sreo sam starog poznanika, pisca čije sam mišljenje cenio upravo zato što se retko slagao sa većinom. Bio je čovek ozbiljnog obrazovanja, britkog jezika i dugog pamćenja.

– Vidim da ste zadovoljni – rekao je umesto pozdrava.

– Čime?

– Izborima, naravno.

– Zadovoljan sam što su građani imali priliku da odluče. O ostalom ćemo razgovarati kada vidimo rezultate rada.

Odmahnuo je rukom.

– Vi ste nepopravljivi idealista. Mislite da će mladi ljudi, koji su do juče protestovali, sutra znati da upravljaju državom?

– Ne znam – odgovorio sam.

Moj odgovor ga je iznenadio.

– Kako ne znate? Pa zar ih niste podržavali?

– Jesam. Ali podrška ne znači da posedujem znanje o njihovoj budućoj sposobnosti. Upravljanje državom nije književna metafora. To je složen posao koji zahteva znanje, iskustvo, odgovornost i institucije sposobne da ispravljaju greške.

– Eto, vidite! – uzviknuo je. – Upravo o tome govorim.

– Razlika je samo u tome što vi iz neizvesnosti izvodite zaključak da neće uspeti, a ja iz iste neizvesnosti ne izvodim nikakav konačan zaključak.

Zamislio se.

– A šta ako razočaraju ljude?

– Onda će ljudi morati da nauče još jednu važnu demokratsku lekciju: politička podrška nije doživotna obaveza. Vlast se ne voli bezuslovno. Ona se nadzire, ocenjuje i, kada za to dođe vreme, menja.

Poznanik je ćutao nekoliko trenutaka, a zatim se nasmejao.

– Vi biste, izgleda, i pobednike odmah stavili na ispit.

– Zar postoji bolji način da im se ukaže poverenje nego da ih smatramo odgovornim?

Rastali smo se bez zaključka. On je ostao pri svojoj sumnji, ja pri svom očekivanju. Nijedan nije imao razloga da drugoga ubeđuje.

Nastavio sam kroz halu.

Na jednom od prolaza grupa mladih ljudi razgledala je knjige iz istorije, filozofije i političke teorije. Nisu razgovarali o izborima. Raspravljali su o autoru čije je delo jedan od njih smatrao prevaziđenim, dok je drugi tvrdio da su neke njegove ideje tek danas postale razumljive.

Zadržao sam se nekoliko trenutaka slušajući ih.

Pomislio sam koliko je važno da društvo ne očekuje od mladih samo političko angažovanje. Njihova najveća snaga možda se nalazi upravo u sposobnosti da postavljaju pitanja na koja još nemaju odgovore.

Nacija koja od svoje mladosti neprestano zahteva herojstvo ostaje dužna toj mladosti nešto mnogo jednostavnije: mogućnost da uči, radi, greši, stvara i slobodno bira svoj život.

U tome sam video jednu od najvažnijih mogućnosti novog vremena. Ne da studenti zauvek ostanu simbol političke borbe, nego da ponovo postanu studenti, istraživači, lekari, inženjeri, umetnici, profesori i obični građani koji neće morati da napuštaju sopstvene životne planove svaki put kada društvo zapadne u krizu.

Posle kratke pauze za čaj vratio sam se na štand.

Čekala me je mlada autorka sa rukopisom. Već smo razgovarali o mogućnosti objavljivanja njene prve knjige. Bila je obrazovana, odmerena i pomalo nesigurna u sopstveni književni glas.

– Razmišljala sam da odem iz Srbije – rekla je dok smo pregledali nekoliko stranica rukopisa. – Sada više nisam sigurna.

– Zbog izbora?

– Možda. Ne znam. Kao da se otvorila neka mogućnost.

– Mogućnost je dragocena – rekao sam. – Ali ne bi trebalo da svoj život zasnivate samo na političkom očekivanju.

– Pa na čemu onda?

– Na znanju koje stičete, radu koji ulažete i slobodi da odlučujete. Ako država uspe da vam obezbedi pravednije uslove, utoliko bolje. Ako ne uspe, vaše sposobnosti neće zbog toga izgubiti vrednost.

Pogledala je rukopis.

– Vi ste otišli.

– Jesam.

– I vratili ste se.

– Vraćam se već trideset godina – odgovorio sam. – Čovek može živeti daleko od zavičaja, a da nikada ne prestane da mu se vraća. Ali povratak ne bi trebalo da bude samo sentimentalna odluka. Potrebni su uslovi u kojima se može živeti od rada, znanja i sopstvene odgovornosti.

– Mislite li da će ih biti?

– Mislim da se mogu stvarati. Ali niko ih neće doneti gotove, kao knjige iz štamparije.

Nasmejala se.

– Onda je možda najbolje da prvo završim rukopis.

– To je svakako posao koji ne zavisi od izbornih rezultata.

Otišla je sa nekoliko uredničkih napomena i obećanjem da će poslati novu verziju.

Dugo sam razmišljao o tom susretu. Tokom godina upoznao sam mnogo ljudi koji su otišli iz Srbije, ali i onih koji su ostali. Jedni su pronašli sigurnost, drugi mogućnosti, treći razočaranja. Nijedna od tih sudbina nije mogla poslužiti kao univerzalno pravilo.

Ipak, verovao sam da bi društvo trebalo da bude uređeno tako da odlazak bude izbor, a ne nužnost, i da povratak bude ostvariv plan, a ne samo trajna čežnja.

U kasnim popodnevnim satima na štandu se pojavio jedan izdavač sa kojim sam sarađivao godinama. Doneo je kafu i seo naspram mene.

– Danas svi pričaju o politici – rekao je. – A niko ne pita šta će biti sa knjigom.

– Knjiga će preživeti – odgovorio sam. – Preživela je i teža vremena.

– Nije pitanje hoće li preživeti. Pitanje je ko će je čitati.

Pogledao sam prema prolazu. Ljudi su nosili pune kese, zastajali pred izlozima, raspitivali se o novim naslovima. Među njima je bilo mnogo mladih.

– Čitaoci su tu – rekao sam. – Ali kultura ne može zavisiti samo od entuzijazma izdavača i pisaca.

Razgovarali smo o bibliotekama, školama, izdavačkim konkursima, položaju autora i dostupnosti knjiga. Nismo očekivali da će nova vlast preko noći rešiti probleme koji su se godinama nagomilavali.

Izdavač je u jednom trenutku rekao nešto što mi je ostalo u pamćenju.

– Znaš šta bih ja voleo? Da jednog dana dobijem ili ne dobijem sredstva na konkursu, a da mi ne padne na pamet da je odluka doneta zato što me neko voli ili ne voli.

– To bi bio ozbiljan napredak – odgovorio sam.

– Zvuči tako obično.

– Najvažnije civilizacijske tekovine često izgledaju obično kada postanu deo svakodnevnog života.

Pogledao je oko sebe.

– A mi smo se toliko navikli na izuzetke da nam normalnost izgleda kao utopija.

Nisam imao šta da dodam.

Pred kraj sajamskog dana ponovo sam sreo kolegu sa jutarnjeg ulaza. Nosio je nekoliko knjiga i izgledao umornije nego ranije.

– Kako je prošao prvi ponedeljak? – upitao me je.

– Radno. Kao što i dolikuje ponedeljku.

– Jeste li nešto novo saznali?

– Nisam. Ali sam čuo mnogo pitanja na koja će Srbija tek morati da odgovori.

– I šta predviđate?

Zastao sam.

Predviđanja su oduvek bila privlačna ljudima. Ona nam pružaju privid da možemo unapred upoznati ono što tek treba da nastane. Pisci imaju naročitu slobodu da zamišljaju budućnost, ali ta sloboda ne znači da su njihove pretpostavke pouzdanije od tuđih.

– Predviđam da će biti razočaranja – rekao sam. – Biće pogrešnih odluka, neslaganja, sporih reformi i novih političkih sukoba. To je gotovo neizbežno u svakom društvu. Ali voleo bih da se promeni način na koji ćemo se prema svemu tome odnositi.

– Na šta mislite?

– Da greška vlasti ne bude povod za očajanje, nego za odgovornost. Da kritika ne bude shvaćena kao neprijateljstvo. Da smena političara ne znači rušenje države. I da građani prestanu da očekuju spasioce.

Kolega je klimnuo glavom.

– Teško je to.

– Jeste. Ali sloboda nikada nije bila obećanje lakog života. Ona je mogućnost da čovek odgovorno raspolaže sopstvenim životom.

Rukovali smo se i krenuli svako svojim putem.

Sajamske hale polako su se praznile. Izlagači su prekrivali knjige, zaključavali ormariće i dogovarali sutrašnje susrete. Negde se još čuo razgovor koji niko nije želeo da prekine. Na jednom štandu mladi pisac potpisivao je poslednji primerak knjige za taj prvi ponedeljak.

Spakovao sam beleške, proverio telefon, pozdravio sa kolegom na štandu i otišao.

Na izlazu sam zastao nekoliko trenutaka. Iza mene su ostajale hiljade knjiga, a u njima iskustva čitavih generacija. Toliko napisanih stranica o slobodi, vlasti, pravdi, ljubavi, strahu i čovekovoj potrebi da pripada nečemu što ga nadilazi.

Pomislio sam koliko bi bilo dobro kada bismo iz tih knjiga naučili makar da se razlikujemo bez mržnje. Napolju se već spuštalo veče. Seo sam u automobil i uključio navigaciju, da proverim ima li zatvorenih deonica. Na ekranu se pojavila poznata putanja prema kući obojena plavo. Saobraćaj je bio gust, ali se kolona solidno kretala. Telefon je ponovo zavibrirao. Stigla je poruka prijatelja iz Amerike.

„Kako izgleda prvi dan nove Srbije?“

Nisam odgovorio odmah.

Setio sam se jutrošnjeg razgovora dvojice mladića, kolege pred ulazom, studenta koji je govorio o hrabrosti, gospođe koja nije glasala za pobednike, skeptičnog pisca, mlade autorke sa rukopisom i izdavača koji je samo želeo da odluke o njegovom radu budu pravedne.

Niko od njih nije tražio isto. Nisu imali jednaka iskustva, politička uverenja ni očekivanja. Ali svi su, na različite načine, govorili o mogućnosti da njihov život manje zavisi od samovolje, a više od pravila koja jednako važe za svakoga.

Možda sam upravo u tome prepoznao ono što me je tog ponedeljka najviše zanimalo.

Nisam želeo Srbiju u kojoj će jedni konačno moći da čine drugima ono što su sami nekada trpeli. Takva promena bila bi samo nastavak istog iskustva, sa zamenjenim ulogama.

Želeo sam da vidim može li se politička pobeda pretvoriti u odgovornost prema svima, uključujući i one koji je nisu priželjkivali.

Na semaforu sam zaustavio automobil. Sa druge strane ulice nekoliko mladih ljudi čekalo je zeleno svetlo. Razgovarali su, smejali se i gledali u telefone. Nisu nosili zastave. Nisu izgledali kao pobednici nekog velikog istorijskog događaja. Izgledali su kao mladi ljudi koji imaju svoje planove. Upalilo se zeleno. Krenuli su preko ulice, a ja sam sačekao da prođu.

Odgovorio sam prijatelju tek kada sam stigao kući.

„Srbija danas izgleda gotovo isto kao juče. I to je dobro. Promena koja vredi ne mora odmah da se vidi na ulici. Važnije je da se jednog dana prepozna u načinu na koji živimo.“

Spustio sam telefon na sto.

Nisam znao kakva će Srbija biti za četiri godine. Nisam znao hoće li nova vlast opravdati očekivanja, koliko će obećanja ispuniti, niti koliko će vremena biti potrebno da se politička promena pretoči u svakodnevni život. Ali prvi put nisam osećao potrebu da joj predviđam spasioce. Bilo mi je dovoljno da zamislim zemlju kojoj spasioci više neće biti potrebni.

I tada sam shvatio da prvi ponedeljak u Srbiji nije bio početak nekog novog herojskog doba.

Bio je tek jedan običan dan u kojem se moglo zamisliti da će čoveku, da bi živeo slobodno, jednog dana biti dovoljno da bude čovek.

PODELITE OVAJ TEKST NA: