ПРВИ ПОНЕДЕЉАК У СРБИЈИ

Илија Шаула

Пробудио сам се неколико минута пре него што је телефон зазвонио. Нисам морао да погледам колико је сати. У Србији сам већ довољно дуго да се поново навикнем на њена јутра, али не и толико да изгубим осећај човека који јој се враћа из једног другачије уређеног света.

На екрану су ме чекале поруке пристигле током ноћи. Неке из Америке, неколико из Београда, једна од пријатеља који је написао само: „Ето, дочекасмо.“

Знао сам на шта мисли.

Студентска листа победила је на јучерашњим изборима.

Нисам одговорио одмах. Нисам осећао потребу да било коме честитам победу, нити да некога тешим због пораза. Избори су завршени, али друштво није. Људи који су јуче гласали различито данас ће поново стајати у истим редовима, возити се истим улицама, радити у истим установама и делити одговорност за земљу у којој живе.

Отворио сам прозор. Ваздух је мирисао на октобар, на лишће које је већ почело да губи боју и на влагу која се задржавала у заветринама. Негде у комшилуку залајао је пас. У даљини се чуо аутомобил чији је возач очигледно журио више него што је јутро захтевало од њега.

Ништа није наговештавало да је претходне вечери завршен један важан политички догађај.

У Америци сам провео три деценије. Довољно да научим како се слобода не мери бројем застава на улици, снагом политичких парола или величином победничког славља. Слобода се најјасније препознаје онда када човек не мора да размишља коме припада да би остварио оно што му по закону следи.

Наравно, ни тамо друштво није без противречности. Закони не уклањају људске слабости, нити институције могу потпуно заштитити грађане од неправде. Али научио сам нешто што сам понео са собом као најдрагоценије искуство: право не би смело да зависи од нечије добре воље.

У Србији се тог понедељка још ништа није променило у законима. Није формирана нова влада, нису именовани министри, нису отворене никакве чудесне могућности. Само је један изборни резултат променио распоред политичке одговорности. И управо зато тај понедељак ми је био занимљивији од изборне недеље. Победа је догађај. Оно што долази после ње припада животу.

Изашао сам из куће нешто раније него претходних дана. Аутомобил је био паркиран у дворишту, а на задњем седишту неколико примерака мојих књига, фасцикла са белешкама и ранац који сам сваког јутра носио на Београдски сајам књига. Преда мном је био још један сајамски дан, испуњен сусретима са писцима, издавачима и читаоцима.

На првом раскршћу, док сам чекао зелено светло, двојица младића разговарала су довољно гласно да сам кроз спуштен прозор могао чути завршетак њиховог разговора.

– И шта ћемо сад кад смо победили?

– Сад ћемо морати да покажемо да знамо шта смо тражили.

Нисам чуо наставак. Упалило се зелено светло и кренуо сам даље.

Њихове речи остале су са мном дуже него што сам очекивао. Питање није било нимало једноставно. Човек понекад проведе године борећи се за нешто, а онда, када му се пружи прилика да то оствари, схвати да је тек стигао пред почетак озбиљног посла.

Саобраћај према Сајму одвијао се уобичајено. Аутомобили су се престројавали, понеки возач нервозно трубио, навигација је делила информације о стању на путу. Места кроз која сам пролазио нису показивала нарочиту заинтересованост за историјски значај претходног дана. Помислио сам да је то добро. Велики догађаји не би смели заустављати живот. Њихов смисао је да га учине бољим.

Стгао сам нешто раније од предвиђеног. Док сам тражио паркинг, телефон је неколико пута завибрирао. Пријатељи су слали коментаре, фотографије и поруке. Једни су већ говорили о новој Србији, други упозоравали да је прерано за славље. Било је и оних који су сумњали да ће се било шта суштински променити.

Нисам имао потребу да им одговарам. Сви су имали право на своја очекивања, као и на своју сумњу.

Пред улазом у сајамску халу већ се формирао ред. Излагачи су показивали акредитације, посетиоци проверавали улазнице на телефонима, а обезбеђење је било с јутром на Ти. Пришао ми је познаник, један од излагача, човек са којим сам се претходних дана неколико пута задржао у разговору о савременој књижевности.

– Добро јутро, колега. Како вам изгледа Србија овог понедељка?

– Као и јуче – одговорио сам. – Само што данас имамо другачији разлог да размишљамо о сутра.

Насмејао се.

– Зар нисте очекивали више?

– Од једног понедељка? Не. Од наредних година свакако.

Застао је, као да процењује колико сам озбиљан.

– А шта мислите, хоће ли студенти успети?

– Зависи шта подразумевамо под успехом. Ако очекујемо да сви постану задовољни, неће. Ако очекујемо да институције постану одговорније, да закони важе једнако и да власт прихвати могућност сопствене смењивости, онда имамо о чему да разговарамо.

– Ви то говорите из америчког искуства.

– Говорим из искуства човека који је довољно дуго живео у уређеном правном систему да зна колико је важно да грађанин не мора сваког јутра проверавати ко је на власти да би знао која права има.

Колега је погледао према улазу.

– Код нас су људи навикли да промену доживљавају као освајање.

– Зато се толико плаше пораза – одговорио сам. – Када политика постане питање опстанка, свака смена власти личи на катастрофу за једне и ослобођење за друге. А требало би да буде сасвим

Зааједно смо кренули између сајамских редова испуњених књигама, према хали 1.

У хали је већ владала она нарочита сајамска живост. Мирис нових књига мешао се са кафом, разговорима и шушкањем најлонских прекривача приликом откривања штандова. На изложбеним просторима излагачи су преслагивали наслове аутора којима су по неким неписаним правилима придодавали више значаја, а посетиоци су застајали пред корицама које су их нечим привукле.

Стигао сам до свог штанда.

Књижевни ЕСНАФ имао је своје место међу издавачима, довољно скромно да човек не заборави колико је тешко одржавати независно издаваштво, а довољно видљиво да читаоци могу пронаћи књиге због којих су долазили. На полицама су стајала дела различитих аутора, међу њима и моје књиге есеја. Свака је представљала нечији труд, непроспаване ноћи, преиспитивања и ону необјашњиву потребу да се мисао сачува од пролазности.

Док сам распоређивао неколико нових наслова, тек пристиглих из штампарије, пришао ми је младић са књигом у руци. Препознао сам га од претходног дана. Дуго је разгледао издања, постављао питања о есејима и на крају купио једну књигу.

– Прочитао сам синоћ неколико страница ваше књиге – рекао је. – Посебно ми је занимљиво оно што пишете о слободи.

– Драго ми је. Шта вас је привукло тој теми?

– То што ми се чини да смо се сви последњих година много бавили храброшћу. А сада не знам шта ћемо са њом.

Показао сам му столицу поред штанда.

– Можда је дошло време да је мало одморимо.

Погледао ме је зачуђено.

– Како мислите?

– Храброст нам је потребна када пред собом имамо препреку коју не можемо другачије савладати. Али друштво не може непрестано живети од храбрости својих грађана. Замислите земљу у којој човек мора бити храбар да би рекао истину, затражио своје право или одбио неправду. Таквој земљи недостаје слобода, без обзира на број њених хероја.

Младић је ћутао.

– А шта ће бити са онима који су били против нас? – упитао је.

– Ништа што не би смело бити и са нама. Имаће иста права, исте обавезе и исту могућност да поново победе на неким будућим изборима.

– Али зар није важно да одговарају за оно што су радили?

– Јесте, ако су прекршили закон. Само што одговорност не одређује победник избора, него надлежне институције, на основу доказа и закона. У томе је разлика између правне државе и политичке освете.

Наслонио се на столицу.

– Значи, победа није крај?

– Не. Она је тек могућност да престанемо да производимо нове поразе.

У том тренутку пришла нам је старија госпођа. У рукама је држала две књиге, а поглед јој се зауставио на наслову једног мог есеја.

– Извините што прекидам – рекла је. – Случајно сам чула део разговора. Нисам гласала за студенте. Али волела бих да буде тако како говорите.

Младић се померио да јој направи места.

– Зашто не бисте волели? – упитао је.

– Зато што сам већ много пута слушала како ће свима бити боље, а онда се испостављало да се то „свима“ односи само на неке.

Нисам одмах одговорио. У њеној реченици било је више животног искуства него политичког неслагања.

– Можда је управо то најважнији испит нове власти – рекао сам. – Да ви не морате променити своје политичко мишљење да бисте се у својој земљи осећали равноправно.

Госпођа је спустила књиге на сто.

– Онда бих волела да тај испит положе.

Младић се насмејао.

– И ја. А ако не положе?

– Онда ћемо имати право да им то кажемо – одговорила је пре мене.

Погледали смо се и насмејали.

Био је то први разговор тог понедељка у којем нико није покушао да победи саговорника.

Сајамска гужва се повећавала. Неко ме је позвао са суседног штанда. Чекао ме је договор са једним писцем, затим сусрет са уредником, па представљање нове књиге. Колега са којим сам делио штанд био је у разговору са својим гостима, колико сам могао приметити теме су нам овог јутра свима биле сличне.

Око поднева пошао сам кроз халу да обиђем неколико пријатеља. Заустављао сам се готово на сваких десетак корака. Сајам књига има ту особину да човек никада не стигне тамо где је намеравао у време које је предвидео. Сваки сусрет отвара нови разговор, а сваки разговор може постати почетак неке будуће књиге.

Пред једним штандом срео сам старог познаника, писца чије сам мишљење ценио управо зато што се ретко слагао са већином. Био је човек озбиљног образовања, бритког језика и дугог памћења.

– Видим да сте задовољни – рекао је уместо поздрава.

– Чиме?

– Изборима, наравно.

– Задовољан сам што су грађани имали прилику да одлуче. О осталом ћемо разговарати када видимо резултате рада.

Одмахнуо је руком.

– Ви сте непоправљиви идеалиста. Мислите да ће млади људи, који су до јуче протестовали, сутра знати да управљају државом?

– Не знам – одговорио сам.

Мој одговор га је изненадио.

– Како не знате? Па зар их нисте подржавали?

– Јесам. Али подршка не значи да поседујем знање о њиховој будућој способности. Управљање државом није књижевна метафора. То је сложен посао који захтева знање, искуство, одговорност и институције способне да исправљају грешке.

– Ето, видите! – узвикнуо је. – Управо о томе говорим.

– Разлика је само у томе што ви из неизвесности изводите закључак да неће успети, а ја из исте неизвесности не изводим никакав коначан закључак.

Замислио се.

– А шта ако разочарају људе?

– Онда ће људи морати да науче још једну важну демократску лекцију: политичка подршка није доживотна обавеза. Власт се не воли безусловно. Она се надзире, оцењује и, када за то дође време, мења.

Познаник је ћутао неколико тренутака, а затим се насмејао.

– Ви бисте, изгледа, и победнике одмах ставили на испит.

– Зар постоји бољи начин да им се укаже поверење него да их сматрамо одговорним?

Растали смо се без закључка. Он је остао при својој сумњи, ја при свом очекивању. Ниједан није имао разлога да другога убеђује.

Наставио сам кроз халу.

На једном од пролаза група младих људи разгледала је књиге из историје, филозофије и политичке теорије. Нису разговарали о изборима. Расправљали су о аутору чије је дело један од њих сматрао превазиђеним, док је други тврдио да су неке његове идеје тек данас постале разумљиве.

Задржао сам се неколико тренутака слушајући их.

Помислио сам колико је важно да друштво не очекује од младих само политичко ангажовање. Њихова највећа снага можда се налази управо у способности да постављају питања на која још немају одговоре.

Нација која од своје младости непрестано захтева херојство остаје дужна тој младости нешто много једноставније: могућност да учи, ради, греши, ствара и слободно бира свој живот.

У томе сам видео једну од најважнијих могућности новог времена. Не да студенти заувек остану симбол политичке борбе, него да поново постану студенти, истраживачи, лекари, инжењери, уметници, професори и обични грађани који неће морати да напуштају сопствене животне планове сваки пут када друштво западне у кризу.

После кратке паузе за чај вратио сам се на штанд.

Чекала ме је млада ауторка са рукописом. Већ смо разговарали о могућности објављивања њене прве књиге. Била је образована, одмерена и помало несигурна у сопствени књижевни глас.

– Размишљала сам да одем из Србије – рекла је док смо прегледали неколико страница рукописа. – Сада више нисам сигурна.

– Због избора?

– Можда. Не знам. Као да се отворила нека могућност.

– Могућност је драгоцена – рекао сам. – Али не би требало да свој живот заснивате само на политичком очекивању.

– Па на чему онда?

– На знању које стичете, раду који улажете и слободи да одлучујете. Ако држава успе да вам обезбеди праведније услове, утолико боље. Ако не успе, ваше способности неће због тога изгубити вредност.

Погледала је рукопис.

– Ви сте отишли.

– Јесам.

– И вратили сте се.

– Враћам се већ тридесет година – одговорио сам. – Човек може живети далеко од завичаја, а да никада не престане да му се враћа. Али повратак не би требало да буде само сентиментална одлука. Потребни су услови у којима се може живети од рада, знања и сопствене одговорности.

– Мислите ли да ће их бити?

– Мислим да се могу стварати. Али нико их неће донети готове, као књиге из штампарије.

Насмејала се.

– Онда је можда најбоље да прво завршим рукопис.

– То је свакако посао који не зависи од изборних резултата.

Отишла је са неколико уредничких напомена и обећањем да ће послати нову верзију.

Дуго сам размишљао о том сусрету. Током година упознао сам много људи који су отишли из Србије, али и оних који су остали. Једни су пронашли сигурност, други могућности, трећи разочарања. Ниједна од тих судбина није могла послужити као универзално правило.

Ипак, веровао сам да би друштво требало да буде уређено тако да одлазак буде избор, а не нужност, и да повратак буде остварив план, а не само трајна чежња.

У касним поподневним сатима на штанду се појавио један издавач са којим сам сарађивао годинама. Донео је кафу и сео наспрам мене.

– Данас сви причају о политици – рекао је. – А нико не пита шта ће бити са књигом.

– Књига ће преживети – одговорио сам. – Преживела је и тежа времена.

– Није питање хоће ли преживети. Питање је ко ће је читати.

Погледао сам према пролазу. Људи су носили пуне кесе, застајали пред излозима, распитивали се о новим насловима. Међу њима је било много младих.

– Читаоци су ту – рекао сам. – Али култура не може зависити само од ентузијазма издавача и писаца.

Разговарали смо о библиотекама, школама, издавачким конкурсима, положају аутора и доступности књига. Нисмо очекивали да ће нова власт преко ноћи решити проблеме који су се годинама нагомилавали.

Издавач је у једном тренутку рекао нешто што ми је остало у памћењу.

– Знаш шта бих ја волео? Да једног дана добијем или не добијем средства на конкурсу, а да ми не падне на памет да је одлука донета зато што ме неко воли или не воли.

– То би био озбиљан напредак – одговорио сам.

– Звучи тако обично.

– Најважније цивилизацијске тековине често изгледају обично када постану део свакодневног живота.

Погледао је око себе.

– А ми смо се толико навикли на изузетке да нам нормалност изгледа као утопија.

Нисам имао шта да додам.

Пред крај сајамског дана поново сам срео колегу са јутарњег улаза. Носио је неколико књига и изгледао уморније него раније.

– Како је прошао први понедељак? – упитао ме је.

– Радно. Као што и доликује понедељку.

– Јесте ли нешто ново сазнали?

– Нисам. Али сам чуо много питања на која ће Србија тек морати да одговори.

– И шта предвиђате?

Застао сам.

Предвиђања су одувек била привлачна људима. Она нам пружају привид да можемо унапред упознати оно што тек треба да настане. Писци имају нарочиту слободу да замишљају будућност, али та слобода не значи да су њихове претпоставке поузданије од туђих.

– Предвиђам да ће бити разочарања – рекао сам. – Биће погрешних одлука, неслагања, спорих реформи и нових политичких сукоба. То је готово неизбежно у сваком друштву. Али волео бих да се промени начин на који ћемо се према свему томе односити.

– На шта мислите?

– Да грешка власти не буде повод за очајање, него за одговорност. Да критика не буде схваћена као непријатељство. Да смена политичара не значи рушење државе. И да грађани престану да очекују спасиоце.

Колега је климнуо главом.

– Тешко је то.

– Јесте. Али слобода никада није била обећање лаког живота. Она је могућност да човек одговорно располаже сопственим животом.

Руковали смо се и кренули свако својим путем.

Сајамске хале полако су се празниле. Излагачи су прекривали књиге, закључавали ормариће и договарали сутрашње сусрете. Негде се још чуо разговор који нико није желео да прекине. На једном штанду млади писац потписивао је последњи примерак књиге за тај први понедељак.

Спаковао сам белешке, проверио телефон, поздравио са колегом на штанду и отишао.

На излазу сам застао неколико тренутака. Иза мене су остајале хиљаде књига, а у њима искуства читавих генерација. Толико написаних страница о слободи, власти, правди, љубави, страху и човековој потреби да припада нечему што га надилази.

Помислио сам колико би било добро када бисмо из тих књига научили макар да се разликујемо без мржње. Напољу се већ спуштало вече. Сео сам у аутомобил и укључио навигацију, да проверим има ли затворених деоница. На екрану се појавила позната путања према кући обојена плаво. Саобраћај је био густ, али се колона солидно кретала. Телефон је поново завибрирао. Стигла је порука пријатеља из Америке.

„Како изгледа први дан нове Србије?“

Нисам одговорио одмах.

Сетио сам се јутрошњег разговора двојице младића, колеге пред улазом, студента који је говорио о храбрости, госпође која није гласала за победнике, скептичног писца, младе ауторке са рукописом и издавача који је само желео да одлуке о његовом раду буду праведне.

Нико од њих није тражио исто. Нису имали једнака искуства, политичка уверења ни очекивања. Али сви су, на различите начине, говорили о могућности да њихов живот мање зависи од самовоље, а више од правила која једнако важе за свакога.

Можда сам управо у томе препознао оно што ме је тог понедељка највише занимало.

Нисам желео Србију у којој ће једни коначно моћи да чине другима оно што су сами некада трпели. Таква промена била би само наставак истог искуства, са замењеним улогама.

Желео сам да видим може ли се политичка победа претворити у одговорност према свима, укључујући и оне који је нису прижељкивали.

На семафору сам зауставио аутомобил. Са друге стране улице неколико младих људи чекало је зелено светло. Разговарали су, смејали се и гледали у телефоне. Нису носили заставе. Нису изгледали као победници неког великог историјског догађаја. Изгледали су као млади људи који имају своје планове. Упалило се зелено. Кренули су преко улице, а ја сам сачекао да прођу.

Одговорио сам пријатељу тек када сам стигао кући.

„Србија данас изгледа готово исто као јуче. И то је добро. Промена која вреди не мора одмах да се види на улици. Важније је да се једног дана препозна у начину на који живимо.“

Спустио сам телефон на сто.

Нисам знао каква ће Србија бити за четири године. Нисам знао хоће ли нова власт оправдати очекивања, колико ће обећања испунити, нити колико ће времена бити потребно да се политичка промена преточи у свакодневни живот. Али први пут нисам осећао потребу да јој предвиђам спасиоце. Било ми је довољно да замислим земљу којој спасиоци више неће бити потребни.

И тада сам схватио да први понедељак у Србији није био почетак неког новог херојског доба.

Био је тек један обичан дан у којем се могло замислити да ће човеку, да би живео слободно, једног дана бити довољно да буде човек.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: