detalj slike: KRK Art dizajn

EGZISTENCIJALNA TRILOGIJA

U tri pesme, „Pobegulja“, „Miš“ i „Trojanski konj“, Aleksandra Đorđević istražuje čovekovu potrebu da sačuva sopstveni identitet u svetu pravila, strahova i nametnutih uloga. Njena poezija ne nudi gotove odgovore, već kroz neobične metafore, ironiju i simboličke preokrete podstiče čitaoca da preispita ono što smatra poznatim i podrazumevanim.

U „Pobegulji“ sloboda se otkriva kao potreba da čovek ostane svoj i onda kada pripada drugima. „Miš“ kroz grotesku svakodnevice razotkriva nesrazmeru između stvarne opasnosti i straha koji njome upravlja, dok „Trojanski konj“ otvara pitanja kolektivne sudbine, skrivenih namera i neizvesnosti ljudskog saznanja.

Ova egzistencijalna trilogija počiva na prividnoj jednostavnosti prizora iza kojih se otvaraju složena pitanja čovekovog postojanja. Aleksandrina metafora ne traži uvek doslovno razrešenje; ona poziva na mišljenje, ostavljajući čitaocu slobodu da u pesmi prepozna i sopstveno iskustvo.

Ilija Šaula

Pobegulja

Danas sam izašla,

napustila kuću kroz prozor,

zbacila kućnu haljinu,

prešla preko spiska za kupovinu

i kilometara sudova

i brda veša.

Na tajnom zadatku:

Koja od njih dve? –

lajali su obližnji psi.

Potkupila ih

parčetom slanine;

zadovoljno se

oblizali.

Obukla sam oči istraživača,

rukavice arheologa,

ponela tašnu kolekcionara

dragocenosti i stavila

naočare.

Ko je ona? –

uzmuvali se gradski psi,

a ja ih ućutkala

jezikom, latinski su zaboravili,

zubi im otupeli.

Otišla sam da naučim,

da ne budem jedna od diktatora

jer me spolja nema,

jer van kuće sam nema,

i pokupila znanje

da kad odem na počinak,

muža naučim

gde je početak.

Za katedrom sam govorila

budućim probisvetima

da zidove ne prljaju

otetim mozgovima.

Tašnu sam ispraznila,

olovkama ih gađala

da bar jednom vrisnu,

da kažu nešto svoje

umesto što mi broje

naslove od ponedeljka

do petka, programskih šema

za život.

Bežala sam sto puta,

deca su pitala i naučila –

dok je majka skitala,

pravila su se promenila.

Danas sam kuvala,

al' na stolu ništa nema,

prozor je otvoren

i zavesa landara

zavodeći sunce.

Jednom nogom spolja,

jednom unutra,

da ne budem od onih

što se u zveri pretvaraju

od nežnih leptira

kad razgovaraju o zadacima,

ručkovima, vešu i sudovima,

a zapravo o sebi,

uvek o sebi.

Danas sam pobegla

krijući u sebi

da se nikad nisam skrasila.

Kad je majka sveću ugasila

i otac zetu čestitao,

obukla sam se slojevito

jer vreme će se menjati

i bocu sa kiseonikom

u prtljažnik spremila.

Slavski kolač pripremila.

Koju slavi slavimo? –

pobesneli psi

kad sam devojačku okrenula i muža

u knjigu rođenih upisala.

Kad sam se vratila

mužu sam čestitala;

deca nisu pitala

ko im je majka.

Saznala su čim su izašla

iz vlažnog podzemlja

da ih volim

kada sam i sebi potrebna.

Miš

Ustrčali se mama, tata,

deda, baba,

deca;

i po metlu,

razneli se po kući

odrasli, deca na stolovima dršću.

'No ga, beži,

mamicu mu – udara metla

po dedi, baba psuje.

Novine izgrickô,

hm, baš je zao –

viri dedino oko

kroz špagete

od novina,

deci žao.

Moramo pametno –

postavlja mama klopku,

tata se šunja,

komšija vrišti –

Gasi sklopku!

Ispod stola,

povrh nosa,

u uglu oka,

pokraj lampe,

ispod patosa.

Njuškaju,

grokću,

pipkaju

štapom

se koškaju.

A miš gleda

kako mama, tata,

baba, deda,

deca

pucaju od jeda –

i daljinskim

gasi zbrku.

U muzej je dospeo,

gde velikim slovima

diše –

Ne suprotstavljaj se

mišjem brku.

Trojanski konj

Ovo je priča koja traje.

Ovo je priča koja se nastavlja.

Ja sam čitalac u drvenom konju

i ne smem da osvetlim zidove

na kojima senka

osvete titra.

Idem da otvorim

vrata, ja, koja u mraku čita

o Knjizi

koja pripada svima,

a svi smo Grci

i grčimo se

u drvenoj utrobi.

Idem da umilostivim

bogove pevajući

pesmu

o prekookeanskoj

žeđi.

Ima veze sa računicom,

matematikom, pretpostavljam.

Jedino je pretpostavka

tačna postavka

ovog konja.

PODELITE OVAJ TEKST NA: