детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ТРИЛОГИЈА

У три песме, „Побегуља“, „Миш“ и „Тројански коњ“, Александра Ђорђевић истражује човекову потребу да сачува сопствени идентитет у свету правила, страхова и наметнутих улога. Њена поезија не нуди готове одговоре, већ кроз необичне метафоре, иронију и симболичке преокрете подстиче читаоца да преиспита оно што сматра познатим и подразумеваним.

У „Побегуљи“ слобода се открива као потреба да човек остане свој и онда када припада другима. „Миш“ кроз гротеску свакодневице разоткрива несразмеру између стварне опасности и страха који њоме управља, док „Тројански коњ“ отвара питања колективне судбине, скривених намера и неизвесности људског сазнања.

Ова егзистенцијална трилогија почива на привидној једноставности призора иза којих се отварају сложена питања човековог постојања. Александрина метафора не тражи увек дословно разрешење; она позива на мишљење, остављајући читаоцу слободу да у песми препозна и сопствено искуство.

Илија Шаула

Побегуља

Данас сам изашла,

напустила кућу кроз прозор,

збацила кућну хаљину,

прешла преко списка за куповину

и километара судова

и брда веша.

На тајном задатку:

Која од њих две? –

лајали су оближњи пси.

Поткупила их

парчетом сланине;

задовољно се

облизали.

Обукла сам очи истраживача,

рукавице археолога,

понела ташну колекционара

драгоцености и ставила

наочаре.

Ко је она? –

узмували се градски пси,

а ја их ућуткала

језиком, латински су заборавили,

зуби им отупели.

Отишла сам да научим,

да не будем једна од диктатора

јер ме споља нема,

јер ван куће сам нема,

и покупила знање

да кад одем на починак,

мужа научим

где је почетак.

За катедром сам говорила

будућим пробисветима

да зидове не прљају

отетим мозговима.

Ташну сам испразнила,

оловкама их гађала

да бар једном врисну,

да кажу нешто своје

уместо што ми броје

наслове од понедељка

до петка, програмских шема

за живот.

Бежала сам сто пута,

деца су питала и научила –

док је мајка скитала,

правила су се променила.

Данас сам кувала,

ал' на столу ништа нема,

прозор је отворен

и завеса ландара

заводећи сунце.

Једном ногом споља,

једном унутра,

да не будем од оних

што се у звери претварају

од нежних лептира

кад разговарају о задацима,

ручковима, вешу и судовима,

а заправо о себи,

увек о себи.

Данас сам побегла

кријући у себи

да се никад нисам скрасила.

Кад је мајка свећу угасила

и отац зету честитао,

обукла сам се слојевито

јер време ће се мењати

и боцу са кисеоником

у пртљажник спремила.

Славски колач припремила.

Коју слави славимо? –

побеснели пси

кад сам девојачку окренула и мужа

у књигу рођених уписала.

Кад сам се вратила

мужу сам честитала;

деца нису питала

ко им је мајка.

Сазнала су чим су изашла

из влажног подземља

да их волим

када сам и себи потребна.

Миш

Устрчали се мама, тата,

деда, баба,

деца;

и по метлу,

разнели се по кући

одрасли, деца на столовима дршћу.

'Но га, бежи,

мамицу му – удара метла

по деди, баба псује.

Новине изгрицкô,

хм, баш је зао –

вири дедино око

кроз шпагете

од новина,

деци жао.

Морамо паметно –

поставља мама клопку,

тата се шуња,

комшија вришти –

Гаси склопку!

Испод стола,

поврх носа,

у углу ока,

покрај лампе,

испод патоса.

Њушкају,

грокћу,

пипкају

штапом

се кошкају.

А миш гледа

како мама, тата,

баба, деда,

деца

пуцају од једа –

и даљинским

гаси збрку.

У музеј је доспео,

где великим словима

дише –

Не супротстављај се

мишјем брку.

Тројански коњ

Ово је прича која траје.

Ово је прича која се наставља.

Ја сам читалац у дрвеном коњу

и не смем да осветлим зидове

на којима сенка

освете титра.

Идем да отворим

врата, ја, која у мраку чита

о Књизи

која припада свима,

а сви смо Грци

и грчимо се

у дрвеној утроби.

Идем да умилостивим

богове певајући

песму

о прекоокеанској

жеђи.

Има везе са рачуницом,

математиком, претпостављам.

Једино је претпоставка

тачна поставка

овог коња.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: