detalj slike: Foto: Biljana Mitrović

Ko smo, a ne šta smo

Ilija Šaula

„U ovaj četvrtak koji dolazi, 15. oktobra, vaskrsavam u Sremskoj Mitrovici, u biblioteci, među knjigama, na promociji mojih eseja sabranih u tri knjige. Razgovaraćemo o raznim temama, a najviše o tebi koji ćeš doći da nas slušaš i uključiš u razgovor, dragi čoveče.“

Tako sam najavio susret sa čitaocima, ne sluteći da će upravo te reči postati najlepši uvod u razgovor o čoveku. Marijana, moderatorka književne večeri, prepoznala je u njima nešto što je želela da podeli sa prisutnima. Njima je otvorila promociju, a ja sam ubrzo shvatio da smo se okupili oko pitanja koje svakoga od nas prati, iako ga retko sebi postavljamo: ko smo, a ne šta smo?

Razgovarali smo o knjigama U susret buđenju, Misaoni horizonti i Povratak čoveku — Eseji za Homo Deusa. Govorili smo o svesti, znanju, slobodi, napretku i odgovornosti. Posebnu pažnju prisutnih privuklo je izlaganje urednice Milene Blagojević, koja se svojim tumačenjem našla između pisca, njegovih knjiga i čitalaca. Odmerenošću svojih stavova i razumevanjem suštine napisanog uspela je da uspostavi nevidljivu mrežu u kojoj smo se svi prepoznali, svako u svom čvoru, povezani istom mišlju, a slobodni da je doživimo na sopstveni način.

U tu nevidljivu mrežu svesti svoje niti upleo je i mitrovački kantautor Hajrudin Durmanović, čiji su izbor melodija i reči otkrili onu tajanstvenu vezu muzike i čovekovog dosluha sa kosmosom, povezujući naše misli i osećanja u sklad koji nas je podsetio da čoveka na ovoj planeti vredi posmatrati kao zvezdu, a ne samo kao svesnog primata.

Dok sam je slušao, obuzelo me je neobično osećanje. Kao da više nisam prisustvovao promociji svojih dela, već razgovoru posvećenom čoveku, u kojem sam istovremeno bio i gost i domaćin. Nalazio sam se u nekom međuprostoru između napisanog i izgovorenog, između onoga što sam želeo da kažem i onoga što su drugi u mojim rečima prepoznali. Bilo je to dragoceno iskustvo, jer sam osetio kako knjiga, kada dospe do čitaoca, nastavlja da živi nezavisno od svog autora.

Kako je veče odmicalo, sve manje se osećala razlika između onih koji govore i onih koji slušaju. Svako je mogao da pronađe deo sopstvenog iskustva u izgovorenim mislima. Na kraju smo, čini mi se, bili bliži jedni drugima nego na početku.

Čovek današnjice nosi na svojim plećima teret koji je velikim delom sam stvorio, nastojeći da živi bolje, sigurnije i lepše. Obaveze, troškovi, odgovornosti, očekivanja i neprestana potreba za napredovanjem ispunjavaju mu dane. U toj svakodnevnoj borbi lako zaboravlja sebe kao ličnost. Zna šta mora da uradi, šta treba da postigne, koliko duguje i koliko mu nedostaje, ali sve ređe nalazi vremena da se zapita ko je onaj koji sve to podnosi.

Nije problem u želji za boljim životom. Materijalni napredak, znanje i tehnološka dostignuća dragoceni su plodovi ljudskog stvaralaštva. Problem nastaje kada čovek postane sredstvo sopstvenih dostignuća, kada njegov život počne da služi onome što je stvorio, umesto da stvoreno služi njegovom životu.

Povratak čoveku zato ne razumem kao povratak u prošlost. Ne pozivam na odricanje od civilizacije, niti na traženje nekog izgubljenog vremena. Govorim o povratku suštini ljudskog bića, njegovoj sposobnosti da misli, oseća, razume, voli, stvara i preuzima odgovornost. O svesti koja mora sazrevati zajedno sa moći koju čovek stiče, kako bi njegov fizički i psihički, materijalni i duhovni razvoj činili skladnu celinu.

Čovek kome je poverena briga o planeti ne može svoju budućnost graditi samo na onome što poseduje i čime upravlja. Njegova najveća odgovornost počinje odnosom prema sopstvenoj ljudskosti. Tek kada razume sebe, može potpunije razumeti svet kojem pripada i svoje mesto u njemu.

Možda je upravo zato naš razgovor u Sremskoj Mitrovici bio toliko neposredan. Nismo tražili konačne odgovore niti pokušavali da jedni druge uverimo u ispravnost svojih pogleda. Dali smo priliku čoveku da govori o čoveku, bez potrebe da se predstavlja titulama, zanimanjem, imovinom ili društvenim položajem.

Kada sam se te večeri rastajao sa prisutnima, poneo sam utisak da smo svi bar nakratko odložili ponešto od tereta svakodnevice. Nismo promenili svet, ali smo možda promenili način na koji ćemo sutra pogledati sebe i jedni druge.

Čovek ne mora da se vrati tamo odakle je krenuo. Dovoljno je da na putu kojim ide ponovo pronađe onoga zbog koga je krenuo.

Маријана Јаковљевић, Илија Шаула, Милена Благојевић Фото: Биљана Митровић

PODELITE OVAJ TEKST NA: