Senku svojih osećanja poneću sa sobom
Tek kada ovladam veštinom pretvaranja.
Kao kap vode na dlanu zadržaću je
Za trenutak, dovoljan da je dobro osmotrim.
U medaljon ću je zatvoriti,
Dok ti ga ne bacim pred noge i razbijem u komade.
Da li će ispariti? Ili se uliti u tebe
Dovoljno brzo da shvatiš da je senka tvoja postala?
Podsetiće te na reči u šali izgovorene
Što nemarom dotakoše pogrešnu nit.
Tada ćeš shvatiti da si oduvek ti bio onaj koji se igra.
I ja ću se osloboditi ovog tereta što ga nosim u grudima.
Senka će postati tvoja i dovoljno velika
Da ti se vrati, gde god da je baciš.
