Сенку својих осећања понећу са собом
Тек када овладам вештином претварања.
Као кап воде на длану задржаћу је
За тренутак, довољан да је добро осмотрим.
У медаљон ћу је затворити,
Док ти га не бацим пред ноге и разбијем у комаде.
Да ли ће испарити? Или се улити у тебе
Довољно брзо да схватиш да је сенка твоја постала?
Подсетиће те на речи у шали изговорене
Што немаром дотакоше погрешну нит.
Тада ћеш схватити да си одувек ти био онај који се игра.
И ја ћу се ослободити овог терета што га носим у грудима.
Сенка ће постати твоја и довољно велика
Да ти се врати, где год да је бациш.
