 | Mira Maksić | |
| |
detalj slike: Pixabay
Kad u sumrak zađu prvi sati
šetam šorom, a sve mi se čini
da me tiho tvoja senka prati,
pa tad sreću šaljem mesečini.
Senka mine, pa se opet vrati,
sa senkom se svu noć utrkujem,
kad je vidim prestanem je zvati,
kad je nema, ja je iščekujem.
Da l` je senka il` je moja patnja,
dal su slutnje il umrli snovi,
dal je ovo žudnim misli pratnja,
il` su ovo lažni izazovi?
Najteže je kad meseca nema
u tami se dozivaju ptice
moju dušu uzdrmava trema
nema senke moje pratilice.
Hodim tiho ispod mokrog granja
koracima noćnu tugu merim,
tuga tiho u ponoć uranja,
mesec čekam pa da zatreperim
Dok se vraćam tihi šapat čujem
u tami ti ime izgovaram
svaki korak duša odboluje
dok prividom iluzije varam.
