 | Мира Максић | |
| |
детаљ слике: Pixabay
Кад у сумрак зађу први сати
шетам шором, а све ми се чини
да ме тихо твоја сенка прати,
па тад срећу шаљем месечини.
Сенка мине, па се опет врати,
са сенком се сву ноћ утркујем,
кад је видим престанем је звати,
кад је нема, ја је ишчекујем.
Да л` је сенка ил` је моја патња,
дал су слутње ил умрли снови,
дал је ово жудним мисли пратња,
ил` су ово лажни изазови?
Најтеже је кад месеца нема
у тами се дозивају птице
моју душу уздрмава трема
нема сенке моје пратилице.
Ходим тихо испод мокрог грања
корацима ноћну тугу мерим,
туга тихо у поноћ урања,
месец чекам па да затреперим
Док се враћам тихи шапат чујем
у тами ти име изговарам
сваки корак душа одболује
док привидом илузије варам.
