Sam svoju prazninu biraš.
Rupe kopaš na sopstvenim putevima.
Osvrćeš se gledajući u čijim rukama burgija stoji.
Ogledalo ne vidiš.
Misliš iste ruke drže kamen koji ga razbija,
A sve vreme na njemu sediš.
Plašiš se njegove tvrdoće,
Ali kamen prah lako postaje kada nađeš pravo oruđe.
Sam svoju prazninu biraš.
Ne znaš kako.
Ne razmišljaš o njoj na taj način.
I tek kada u drugima vidiš šta se u njoj nalazi –
Razumećeš.
Naći ćeš način da je popuniš.
Ako ti kažem da ustaneš,
Kamen razbiješ u prvom kamenolomu,
Zagledaš se u nepolomljeni odraz svoj
I vratiš se na mesto gde je počelo pražnjenje,
Da li ćeš tada razumeti
Da praznina ne postoji
Ako tako izabereš?!
