Сам своју празнину бираш.
Рупе копаш на сопственим путевима.
Осврћеш се гледајући у чијим рукама бургија стоји.
Огледало не видиш.
Мислиш исте руке држе камен који га разбија,
А све време на њему седиш.
Плашиш се његове тврдоће,
Али камен прах лако постаје када нађеш право оруђе.
Сам своју празнину бираш.
Не знаш како.
Не размишљаш о њој на тај начин.
И тек када у другима видиш шта се у њој налази –
Разумећеш.
Наћи ћеш начин да је попуниш.
Ако ти кажем да устанеш,
Камен разбијеш у првом каменолому,
Загледаш се у неполомљени одраз свој
И вратиш се на место где је почело пражњење,
Да ли ћеш тада разумети
Да празнина не постоји
Ако тако изабереш?!
