roman, 2. izdanje, 2010. - Književna radionica Kordun

 

PLEMENITA KRALjICA MAJKA 

Ilija Šaula

Roman Jelena Anžujska spada u red istorijsko sentimentalnih priča. Jelena Anžujska, kao glavni junak romana, u prvom licu jednine prepričava čitav svoj život. Govori o svom plemićkom poreklu, periodu detinjstva i odrastanja u njenoj rodnoj Provansi. Iznoseći nam svoju priču, ona prikazuje ljude, običaje i navike svog vremena. Govori o svojoj udaji za kralja Srbije Uroša I, položaju i okolnostima u kojima se nalazila Evropa, Srbija i njeni susedi, prilikama na dvoru Nemanjića, životu ispunjenim prijatnom i okrutnom stvarnošću trinaestog veka. Njenoj vladavini i vladavini njenih sinova, Dragutina i Milutina. Zatim o njenom društvenom angažovanju oko osnivanja prvih škola, negovanja kulture, i posebno angažovanja oko crkvene umetnosti, sakralne tradicije i izgradnje zadužbina. Priča nam i o velikoj ljubavi koju posvećuje gajenju cveća, održavajući čarobnu, istorijski čuvenu Dolinu Jorgovana podno svog prestolničkog manastira Gradac.
Čitajući roman uočavamo da nije u celosti ispričan hronološki kako to obično biva sa istorijskim romanima koji pate od prekomernog numerisanja informacija. Iako, istorijske godine ponekad nedostaju čitaocu zbog što boljeg saživljavanja sa vremenom u kojem se radnja dešava. Primetićemo da fabula nije posebno savršena, jer autorka ne podilazi toliko fikciji koliko istorijskim činjenicama obezbeđujući uporište radnje romana, dok u fiktivnim delovima teksta osećamo veći autorski kreativni napor.

Ako bi se osvrnuli na intenzitet dela neko bi pomislio da ja autorka žurila da što prije završi i sklopi korice ove knjige. Iz mog poimanja, o periodu o kojem se govori, Ana je gradila snažne rečenice, naporom plivača koji pliva uzvodno. Tamo gde smo osetili čari i lepotu pripovedanja autorka kao da se pustila niz reku, a u momentu kad je prepoznajemo u Jeleninom rečniku kao da je zaronila i vadi školjke sa dna reke koje stihija vremena nije iznela na obalu. Emocije nisu savladale ni Jelenu ni autorku. Atanasković je uspela zanimljivo smisleni rečenicama, sadržajno kratkim, zadržati pažnju čitaoca i uvesti ga u priču. Romanom Jelena Anžujska pokazala je da nije najveća vrednost u tome ko priča već kako priča. Svoje kratke rečenice očistila je od fraza i preterane lingvističke ornamentike. Jedna reč rečenica postaje tako česta i nametljiva da se ego čitaoca oseća kao da se autorka igra sa njim. Autorka je stvorila nebrojeno zanimljivih fragmenata koji svojim izrazom čvrsto vezuju čitaoca za roman. Neki delovi romana su koncizni da se čitav jedan period, majstorstvom umetnice, iskaže u svega nekoliko jezgrovitih rečenica.

Osetno je da je mlada romansijerka uložila trud u istraživanje života i dela svoje junakinje. Stvorila je pomalo neobičnu naratorsku formu romana, što značajno određuje njen metod i pristup u književnom radu. Stekao sam utisak da je u ovom romanu taj narativni subjekt vrlo naglašen i da se upravo zbog takvog načina pripovedanja autor svrstava u prepoznatljive mlade srpske pripovedače.

U pojedinim delovima romana očito je da se autorka ponekad poistovećuje sa junakinjom. Misli i poruke koje pristižu iz dubine uma, na njenom misaonom platnu uverljivo oslikavaju život i delo Jelene Anžujske. Ana Atanasković iz svoje samoubeđenosti o spoznaji života Jelene Anžujske, na vrlo zanosan i suptilan način na čitaoce prenosi taj svoj doživljaj. Ponegde zastane opisujući detalje, govoreći o sporednim stvarima, koje su, u stvari potka ovom pripovedanju, a onda opet Jeleninim duhom i srcem prepričava njenu intimu prepuštajući se emocijama. Ko zna, možda je Ana mač Jelenine sudbine, koji nam se nudi da sa njim sasečemo sve nedoumice kada je u pitanju ova francuska plemkinja i srpska kraljica majka.

U svim milim i ne milim trenucima Jelena je supruga, majka, kraljica, osoba sa istančanim ljudskim vrednostima, trpeljiva i obazriva, sa snagom i voljom pregaoca za pomirenje, vladavinu prava, za stvaranje novih vrednosti života, za naukovanje mladih, posebno devojaka, i usmeravanje ka višim životnim izazovima. Za iskrenu i trajnu ljubav. Jelena je zaljubljenik u trajne vrednosti. Pokušava neimarskim i umetničkim vrednostima da ostavi u amanet trajno kulturno nasljeđe srpskom narodu. U tome je istinski uspela. Ideje Jelene Anžujske su izatkale vreme i vrednosti tog doba Srbije. Jelena je bila svesna da se država stvarala i snažila na bojnom polju, da su oštrice mača i borilačka veština donosile i stvarale vladavinu moći. Ali isto tako je bila svesna i želela da se izgrađuje i stabilizuje i druga strana snage jedne države koja bi se prepoznavala u kulturi, obrazovanju, neimarstvu, verskim kanonima i svim ostalim važnim elementima života, koji su se stvarali van bojnog polja, van ratova i sukoba. Stremila je putu ujedinjavanja, pomirenja, međusobnog pomaganja, mešanju krvi i stvaranju jedinstvene evropejske ličnosti u oličenju hrišćanskog duha i vere u ljubav i istinu. Neki su je osuđivali zbog toga. Primećujem da je Ana Atanasković dobro prepoznala ove Jelenine vrednosti i odlučno nameće taj svoj sud. Nudi nam da čitajući stranice ove dobre knjige jasno razmišljamo u načelu dobra.

Ovakva dela nikad nije kasno pročitati, poučno je i korisno. Navodi nas na put zdravog razmišljanja i ispravnog rasuđivanja o istorijskim činjenicama. Sa zadovoljstvom preporučujem.

PODELITE OVAJ TEKST NA: