роман, 2. издање, 2010. - Књижевна радионица Кордун

 

ПЛЕМЕНИТА КРАЉИЦА МАЈКА 

Илија Шаула

Роман Јелена Анжујска спада у ред историјско сентименталних прича. Јелена Анжујска, као главни јунак романа, у првом лицу једнине препричава читав свој живот. Говори о свом племићком пореклу, периоду детињства и одрастања у њеној родној Прованси. Износећи нам своју причу, она приказује људе, обичаје и навике свог времена. Говори о својој удаји за краља Србије Уроша I, положају и околностима у којима се налазила Европа, Србија и њени суседи, приликама на двору Немањића, животу испуњеним пријатном и окрутном стварношћу тринаестог века. Њеној владавини и владавини њених синова, Драгутина и Милутина. Затим о њеном друштвеном ангажовању око оснивања првих школа, неговања културе, и посебно ангажовања око црквене уметности, сакралне традиције и изградње задужбина. Прича нам и о великој љубави коју посвећује гајењу цвећа, одржавајући чаробну, историјски чувену Долину Јоргована подно свог престолничког манастира Градац.
Читајући роман уочавамо да није у целости испричан хронолошки како то обично бива са историјским романима који пате од прекомерног нумерисања информација. Иако, историјске године понекад недостају читаоцу због што бољег саживљавања са временом у којем се радња дешава. Приметићемо да фабула није посебно савршена, јер ауторка не подилази толико фикцији колико историјским чињеницама обезбеђујући упориште радње романа, док у фиктивним деловима текста осећамо већи ауторски креативни напор.

Ако би се осврнули на интензитет дела неко би помислио да ја ауторка журила да што прије заврши и склопи корице ове књиге. Из мог поимања, о периоду о којем се говори, Ана је градила снажне реченице, напором пливача који плива узводно. Тамо где смо осетили чари и лепоту приповедања ауторка као да се пустила низ реку, а у моменту кад је препознајемо у Јеленином речнику као да је заронила и вади шкољке са дна реке које стихија времена није изнела на обалу. Емоције нису савладале ни Јелену ни ауторку. Атанасковић је успела занимљиво смислени реченицама, садржајно кратким, задржати пажњу читаоца и увести га у причу. Романом Јелена Анжујска показала је да није највећа вредност у томе ко прича већ како прича. Своје кратке реченице очистила је од фраза и претеране лингвистичке орнаментике. Једна реч реченица постаје тако честа и наметљива да се его читаоца осећа као да се ауторка игра са њим. Ауторка је створила небројено занимљивих фрагмената који својим изразом чврсто везују читаоца за роман. Неки делови романа су концизни да се читав један период, мајсторством уметнице, искаже у свега неколико језгровитих реченица.

Осетно је да је млада романсијерка уложила труд у истраживање живота и дела своје јунакиње. Створила је помало необичну нараторску форму романа, што значајно одређује њен метод и приступ у књижевном раду. Стекао сам утисак да је у овом роману тај наративни субјект врло наглашен и да се управо због таквог начина приповедања аутор сврстава у препознатљиве младе српске приповедаче.

У појединим деловима романа очито је да се ауторка понекад поистовећује са јунакињом. Мисли и поруке које пристижу из дубине ума, на њеном мисаоном платну уверљиво осликавају живот и дело Јелене Анжујске. Ана Атанасковић из своје самоубеђености о спознаји живота Јелене Анжујске, на врло заносан и суптилан начин на читаоце преноси тај свој доживљај. Понегде застане описујући детаље, говорећи о споредним стварима, које су, у ствари потка овом приповедању, а онда опет Јелениним духом и срцем препричава њену интиму препуштајући се емоцијама. Ко зна, можда је Ана мач Јеленине судбине, који нам се нуди да са њим сасечемо све недоумице када је у питању ова француска племкиња и српска краљица мајка.

У свим милим и не милим тренуцима Јелена је супруга, мајка, краљица, особа са истанчаним људским вредностима, трпељива и обазрива, са снагом и вољом прегаоца за помирење, владавину права, за стварање нових вредности живота, за науковање младих, посебно девојака, и усмеравање ка вишим животним изазовима. За искрену и трајну љубав. Јелена је заљубљеник у трајне вредности. Покушава неимарским и уметничким вредностима да остави у аманет трајно културно насљеђе српском народу. У томе је истински успела. Идеје Јелене Анжујске су изаткале време и вредности тог доба Србије. Јелена је била свесна да се држава стварала и снажила на бојном пољу, да су оштрице мача и борилачка вештина доносиле и стварале владавину моћи. Али исто тако је била свесна и желела да се изграђује и стабилизује и друга страна снаге једне државе која би се препознавала у култури, образовању, неимарству, верским канонима и свим осталим важним елементима живота, који су се стварали ван бојног поља, ван ратова и сукоба. Стремила је путу уједињавања, помирења, међусобног помагања, мешању крви и стварању јединствене европејске личности у оличењу хришћанског духа и вере у љубав и истину. Неки су је осуђивали због тога. Примећујем да је Ана Атанасковић добро препознала ове Јеленине вредности и одлучно намеће тај свој суд. Нуди нам да читајући странице ове добре књиге јасно размишљамо у начелу добра.

Оваква дела никад није касно прочитати, поучно је и корисно. Наводи нас на пут здравог размишљања и исправног расуђивања о историјским чињеницама. Са задовољством препоручујем.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: