О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Издања


ЈЕЛЕНА АНЖУЈСКА - АНА АТАНАСКОВИЋ

Илија Шаула

роман, 2. издање, 2010. - Књижевна радионица Кордун

 

ПЛЕМЕНИТА КРАЉИЦА МАЈКА 


Илија Шаула

Роман Јелена Анжујска спада у ред историјско сентименталних прича. Јелена Анжујска, као главни јунак романа, у првом лицу једнине препричава читав свој живот. Говори о свом племићком пореклу, периоду детињства и одрастања у њеној родној Прованси. Износећи нам своју причу, она приказује људе, обичаје и навике свог времена. Говори о својој удаји за краља Србије Уроша I, положају и околностима у којима се налазила Европа, Србија и њени суседи, приликама на двору Немањића, животу испуњеним пријатном и окрутном стварношћу тринаестог века. Њеној владавини и владавини њених синова, Драгутина и Милутина. Затим о њеном друштвеном ангажовању око оснивања првих школа, неговања културе, и посебно ангажовања око црквене уметности, сакралне традиције и изградње задужбина. Прича нам и о великој љубави коју посвећује гајењу цвећа, одржавајући чаробну, историјски чувену Долину Јоргована подно свог престолничког манастира Градац.
Читајући роман уочавамо да није у целости испричан хронолошки како то обично бива са историјским романима који пате од прекомерног нумерисања информација. Иако, историјске године понекад недостају читаоцу због што бољег саживљавања са временом у којем се радња дешава. Приметићемо да фабула није посебно савршена, јер ауторка не подилази толико фикцији колико историјским чињеницама обезбеђујући упориште радње романа, док у фиктивним деловима текста осећамо већи ауторски креативни напор.
Ако би се осврнули на интензитет дела неко би помислио да ја ауторка журила да што прије заврши и склопи корице ове књиге. Из мог поимања, о периоду о којем се говори, Ана је градила снажне реченице, напором пливача који плива узводно. Тамо где смо осетили чари и лепоту приповедања ауторка као да се пустила низ реку, а у моменту кад је препознајемо у Јеленином речнику као да је заронила и вади шкољке са дна реке које стихија времена није изнела на обалу. Емоције нису савладале ни Јелену ни ауторку. Атанасковић је успела занимљиво смислени реченицама, садржајно кратким, задржати пажњу читаоца и увести га у причу. Романом Јелена Анжујска показала је да није највећа вредност у томе ко прича већ како прича. Своје кратке реченице очистила је од фраза и претеране лингвистичке орнаментике. Једна реч реченица постаје тако честа и наметљива да се его читаоца осећа као да се ауторка игра са њим. Ауторка је створила небројено занимљивих фрагмената који својим изразом чврсто везују читаоца за роман. Неки делови романа су концизни да се читав један период, мајсторством уметнице, искаже у свега неколико језгровитих реченица.
Осетно је да је млада романсијерка уложила труд у истраживање живота и дела своје јунакиње. Створила је помало необичну нараторску форму романа, што значајно одређује њен метод и приступ у књижевном раду. Стекао сам утисак да је у овом роману тај наративни субјект врло наглашен и да се управо због таквог начина приповедања аутор сврстава у препознатљиве младе српске приповедаче.
У појединим деловима романа очито је да се ауторка понекад поистовећује са јунакињом. Мисли и поруке које пристижу из дубине ума, на њеном мисаоном платну уверљиво осликавају живот и дело Јелене Анжујске. Ана Атанасковић из своје самоубеђености о спознаји живота Јелене Анжујске, на врло заносан и суптилан начин на читаоце преноси тај свој доживљај. Понегде застане описујући детаље, говорећи о споредним стварима, које су, у ствари потка овом приповедању, а онда опет Јелениним духом и срцем препричава њену интиму препуштајући се емоцијама. Ко зна, можда је Ана мач Јеленине судбине, који нам се нуди да са њим сасечемо све недоумице када је у питању ова француска племкиња и српска краљица мајка.
У свим милим и не милим тренуцима Јелена је супруга, мајка, краљица, особа са истанчаним људским вредностима, трпељива и обазрива, са снагом и вољом прегаоца за помирење, владавину права, за стварање нових вредности живота, за науковање младих, посебно девојака, и усмеравање ка вишим животним изазовима. За искрену и трајну љубав. Јелена је заљубљеник у трајне вредности. Покушава неимарским и уметничким вредностима да остави у аманет трајно културно насљеђе српском народу. У томе је истински успела. Идеје Јелене Анжујске су изаткале време и вредности тог доба Србије. Јелена је била свесна да се држава стварала и снажила на бојном пољу, да су оштрице мача и борилачка вештина доносиле и стварале владавину моћи. Али исто тако је била свесна и желела да се изграђује и стабилизује и друга страна снаге једне државе која би се препознавала у култури, образовању, неимарству, верским канонима и свим осталим важним елементима живота, који су се стварали ван бојног поља, ван ратова и сукоба. Стремила је путу уједињавања, помирења, међусобног помагања, мешању крви и стварању јединствене европејске личности у оличењу хришћанског духа и вере у љубав и истину. Неки су је осуђивали због тога. Примећујем да је Ана Атанасковић добро препознала ове Јеленине вредности и одлучно намеће тај свој суд. Нуди нам да читајући странице ове добре књиге јасно размишљамо у начелу добра.
Оваква дела никад није касно прочитати, поучно је и корисно. Наводи нас на пут здравог размишљања и исправног расуђивања о историјским чињеницама. Са задовољством препоручујем.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"