Midar – recenzija Zdravka Malbaše 

(Ilija Šaula-roman MIDAR, ALMA-Beograd-2018)

~Reći da je Midar roman na prvi pogled zvuči kao jeres.~

Prof. dr Zdravko Malbaša

Kada sam pročitao Šaulin Bulevar svetlosti(zbirka meditativne proze) priznao sam svoju zbunjenost i zapitanost, a sve uglavnom u vezi sa formom te knjige. Shvatio sam da je to nova forma i žanr uslovljen potrebom da se prihvati izazov novog medija, novih društvenih mreža čiji smo svi robovi. Šaula je pisao i kazivao svoje teme duboko naslonjen na jezik i stil naših starih i kratkih formi. Bulevar svetlosti je tako postao kao svojevrstan registar tema i motiva koje je promišljao ili samo načinjao promišljanja sakupljajući ih u klici i začetku.         

Ovog puta sam očekivao tekst romana koji me neće terati da neprekidno imam naborano čelo i terati me da pažljivo i polagano istražujem i analiziram te silne misli koje ne dozvoljavaju opušteno uživanje u čitanju pitke romaneskne fabule. Moje iznenađenje je bilo tim veće kad sam se osetio izneverenim i kada sam se zapitao kakav je ovo roman. Šaula sad pravi radikalan zaokret od onog što je klasična forma romana ili novele. Ilija Šaula nemilosrdno razara tu formu. Bilo je takvih zaokreta kao u slučaju romana toka svesti i nekim drugim avangardnim i modernističkim zastranjivanjima. Dakle s rizikom mogu da izjavim da ovo nije tipičan roman sa ustaljenim konstrukcijama, sa logičnim i hronološkim sledom fabule, sa postepeno izdiferenciranim likovima, sa preciznim istorijskim kontekstom, sa dominantnim formama naracije, sa zapletima, kulminacijama dramatike, sa epilozima i porukama i sl. Šaula sve to razbija tako da njegov roman nije ni istorijski, ni ljubavni, ni avanturistički, niti je krimi roman, ni romansirana biografija memoarskog tipa. Skoro da nije nigde ništa ostalo od klasične forme. Reći da je Midar roman na prvi pogled zvuči kao jeres.     

Kakav je to onda roman i kakav je to nov i drugačiji žanr? Nema drugog odgovora sem priznati da je ovo roman na talasu fikcije, fantastike, izmišljenog i izmaštanog, nestvarnog i imaginativnog. Taj trend fantastike u književnosti u ovom slučaju duboko se naslonio na Šaulin roman, ali nikad nije niko tako razorio klasičnu formu kao što je to učinio Ilija Šaula u romanu MIDAR. I te velike forme sa pitkom i zanimljivom pričom, koja nema veze sa realnim svetom, jeste fantastika i drže se klasičnih koncepata. Kod Šaule toga nema. Ima onih konstrukcija koje ga održavaju i opravdavaju kao roman, ali to je nedovoljno i čini mi se da ne bi bio nikakav greh reći da ovo nije roman. Čak bi mogla da se opravda pomisao da je Midar drugi deo Bulevara svetlosti jer oba teksta počivaju na promišljanjima glavnih ljudskih dominanti kao što su: Svetlost, Ljubav, Dobrota, Moral, Razgovor, Duhovna karika Čovekoljublja, Etičko-istorijsko biće piščevog roda i poroda, Bogoljublje kao sinonim za radost za posvećenost, Kozmopolitizam - briga i ljubav prema čoveku i čovečanstvu, Misao, Um, Intelekt, Racio, Duh, Duševno i Duhovno, kao sinonimi za Šaulinu potrebu da dokuči mudrost, da otkrije suštinu i istinu, da se približi Tvorcu, da dadne odgovore o smislu i besmislu, da dokuči sve tajne u mudrosti Kosmosa vođen svo vreme mudrošću i etikom njegovih rodonačelnika i mudraca i da shvati tu kopču koja ga je čvrsto vezala za krv, tlo i jezik rodnog kraja Korduna, koji je samo tačka u makrokosmosu a kojeg je Šaula u svojoj vokaciji digao na pijedestal univerzalnog značenja i ostavio da zrači snažno na rangu maksimalne efekcije.       

Sve te vrednosti promišlja Šaula i u Bulevaru svetlosti koji je kao semenke sakupljao, kao minijature, kao asocijacije i inspiracije koje su u Midaru esejistički razrađene i prešle misaoni i stvaralački put od asocijacije do kreacije.     

Imajući ovakav utisak opet se pitam: Ako je ovo roman onda tražim odgovor na pitanje: Kakav je ovo roman. Nameće mi se termin da je to roman čiste filozofske ispovesti, esej o anatomiji Šauline blistave filozofije. Pokušajmo naći i opravdati neke poluge koje ipak podupiru ovu konstrukciju koja ga karakteriše kao roman ma koliko te poluge bile nestabilne.   

Ovaj roman ima strukturu, poglavlja, naslove segmenata ili celina. Ima svoje junake, događaje, prostor, vreme, i niz drugih, samo naznačenih formi, ali one su u tim poglavljima i celinama ostale da daju dojam da čitamo roman. Svaka od ovih celina je data sa jasnim ciljem, da postavi glavnu temu koja dominira i opravdava svoju svrhu po svaku cenu, a koju apsolviraju u razgovoru pisac i neko od junaka romana.   

Tip istorijskog romana bi trebao da ima baš ovakvu postavku za teme i činjenice u istoriji vremena. Prvo poglavlje romana VITEZ TAJNE je kao paralelna istorija, sasvim proizvoljno, bez istorijskog i hronološkog sleda, i bez dokazivih i proverljivih činjenica. To je priča o Šaulinom rodonačelniku iz Gruzije u vremenu 7. ili 8. veka. Zatim naznaka zemlje i prostora Hercegovine i Zahumlja. Tu ga Šaula smešta u izmišljeni istorijski kontekst, koji postoji samo kao realna pretpostavka da je tako moglo biti ako ne znamo kako je, kad je i gde je bilo. Ovo je već dovoljno da Midar ne ispunjava da ga se nazove istorijskim romanom. Odmah iza toga Šaula se igra sa našom percepcijom istorije jer svoje rodonačelnike uvodi u zaista realan istorijski prostor i servira nam drugi sloj istorijske stvarnosti pa uvodi pretka u vreme Čarnojevića, da bi ga smestio u dolinu Vrbasa i napokon Korduna. Taj istorijski kontekst Šaula nam čini još realnijim i bližim vremenu i mestu pa nas uvodi u selo Jagoricu sa 9 brda i devet starešina iz vremena 17 veka i dovodi ih u vezu, opet sa udaljenim od ovog mesta i vremena, sa starcem Megedom i sa starešinama i mudracima sve na tipičan mitski i nerealan način, Šaula nam naprosto ne dozvoljava da se najzad oslonimo na realan svet. Udaljava ih od nas u predhrišćansko, preistorijsko i mitološko vreme, čak u vreme cara Solomona, tako da sva priča o njima ostaje na planu pune fantastike, mitologije, legende, dakle na planu irealnog sveta     

Svaki pisac romana mora da locira svog junaka u vreme i prostor i mi očekujemo relaksiranu i pitku priču, očekujemo kontakt pisca i junaka, pisca s predelima, ali njih nema u realnom svetu. Tako u segmentu DOLAZAK NA PLANINU jeste postavka scene i pozornice s odabirom forme u tom susretu pisca i predaka. Pisac je realan i dosetljivo pribegava formi sna. Sna koji je u fonu fantastike naznačen kao laža, fikcija, pozicija u kojoj je sve dozvoljeno i moguće. Pisac sebe i svoj odnos i kontakt ostvaruje u snu i to je san koji se dešava na samom početku romana i taj san traje i proteže se kao forma kroz čitav roman jer samo u snu pisac može da se pomera u davne vekove i koji se prekida u nekim poglavljima kad to neka filozofska promišljanja iziskuju ili kad pisac ima potrebu da se direktno uključuje u prenos stvarnosti ili kad ima potrebu da opiše lepotu Korduna. Kroz tu formu mi vidimo koliko su debele naslage tog mitskog tkiva o precima i sa njima on ostaje u kontaktu u snu i to u trenutku kad je stvorio dilemu da li ostati na porodičnom pragu ili ga napustiti, ostaviti pretke i ljude, i zemlju i sam život i otploviti preko 9 brda i 9 mora gde se je i otisnuo. San je to pribežište i utočište, njegov izvir i uvir, sećanje i večno vraćanje. Šaula je odabrao formu sna jer samo u snu može da se dešava taj paralelni život i ništa ga nije sprečilo da baš tada i tako sretne svog pretka Ormazda, dalekog pretka njegovog Belog Orla. To je divan san pun slovenskog i mitološkog znamenja i simbolike, san o Zmiji, Vuku i Orlu. Čak i tada se dešava život, ali kao fikcija sa strahom i surovom zbiljom iz snova. Tu počinje ta mitska lokacija zvana Pećina i tu su jezive slike i opomene u snu u kojem je greh kad se sanja u snu. San u snu, da li je to realno ili nadrealno ili fantastična Šaulina projekcija da otkrije sferu fantastičnog i irealnog sveta. Sanjati u snu jeste greh i opomena i poruka da treba biti budan u snu.     Čim je postavio ovu Pećinu kao pozornicu on pred njom uglavnom doživljava pomirenje, otklon straha, prijateljstvo sa Vukom i Zmijom tim pravim protagonistima ovog romana. Tu se zapravo ovaploćuje ljubav i otkriva tajna i smisao života koju mu u snu otkriva mudrac Ormazd.  Šaula odmah dalje razrađuje svoj praktikabl scene zvana Pećina u istoimenom segmentu. On se ovde na trenutak vraća u realan svet i realno detinjstvo u selu Jagorici, u pećinu i oko nje. Tu je otac Anan, mati koju nije upoznao, pradeda i Did, mudrac za naukovanje. Tu se taj realni svet ne razvija više u smislu toka realne fabule i radnje kao potke za pripovedanje. On naprosto ne da da roman zagazi u uobičajenu formu. U odeljku SUSRET on se odmah vraća na tu scenu gde se dešavaju tajanstvene stvari i društvu koje tu obitava uz njega, Vuku, Zmiji i Orlu i na tu scenu uvodi Midara. I on ima pećinu, a pećina je i on sam i ona je u njemu i to je njegova riznica i njegovo bogatstvo. U odeljku NOĆ je očitovanje Midarove katarze, noć u grču kad mu sav njegov život navire odnekud, sve njegove slutnje i očekivanja susreta sa nepoznatim i potisnutim u njemu. To je pravi košmar tajanstvene noći doživljen u Pećini, a moguć samo u snu.   

U odeljku MIDAREVO DETINjSTVO Šaula nas naprosto namami i počinjemo da očekujemo da će roman krenuti uobičajenim, narativnim tokom, i ovde se Midarevi preci dovode u onu istorijsku ravan i kontekst s početka, među one koji su sa Gruzijskih planina došli i naselili se u Humskoj zemlji ili Hercegovini. Šaula sad piše o njima i dovodi ih u realan vremenski okvir, u vreme Kulina bana a to je druga polovina 12. veka. To su preci vitezovi iz reda zmaja, Vitezova tajni. I odjednom to sa ovim realnim istorijskim okvirom nema nikakve veze. Sve je na planu izmišljene i zamišljene faktografije i likova. Nikad nigde nije zapisano da je tako bilo, a bilo je i moglo je da bude baš ovako kako je u Šaulinoj projekciji prostora i vremena. Midarovo detinjstvo je pod velom mudrosti majke Neve i ludog oca. Ona mu je usadila tu fantazmagoriju da su izdanci vitezova iz reda zmaja.   

U delu MIDAR I ZMIJA pisac se vraća svom dvojniku i sagovorniku, tajnovitom Midaru jer drugi realni svet za njega ne postoji i pisac se isključio iz njega i on, kao i Midar, ima tu Pećinu, Zmiju, Orla i Vuka. Pisac njega naprosto mora da ima kao sagovornika jer on je njegov Mefisto i on drži meru njegovoj svesti i savesti, kao što Mefisto drži meru doktoru Faustusu. Ovo je lepa konstrukcija za mogućnost obostranog nadmudrivanja i mudrovanja. To su podeljene uloge i mudrosti koje zbore jedan i drugi naizmenično. To su zapravo mudrosti i promisli života samog pisca. Midar izgovara glavnu apoteozu mudrosti:- Midar: Grijeh je učitelj mudrosti- Pisac- Njeguj riječ i misao-Midar- Mene Bog nije darivao životom. Ja koristim pravo da ga živim i uživam. Znanje je u sjećanju i iskustvu. Dobro prevladava i dobra se treba držati. U ovoj Midarevoj misli leži klica za moto romana: "Kad dobrota uđe na vrata (čitaj u nas) ona više ne postoje jer dobrota smo mi sami. Dobrota je zarobljena u nama i ne može da izađe i s toga ta vrata nemaju više razloga da postoje.- Pisac: U svakom danu je više dobrote nego zla. Misao čovjeka potjera prema dobroti i ona tad nestaje. Dobrota tjera i ispunjava onog ko loše čini. Sve ove promisli o dobroti samo su naznačene u Bulevaru svetlosti, a ovde su domišljene i osmišljene u finu filozofiju i tome je sve podređeno. 

MIDAREVA LjUBAV je ključni segment u kojem se pisac raspolutio i u kojem vrlo smisleno gradi svoj stav o ljubavi, o kordunašicama, o njegovom opštem čovekoljublju. Zapravo, opisujući Midarove poglede, pisac opisuje sebe a onda dozvoli scenu kad Midar sluša, a pisac govori o njemu, zapravo govori o sebi, svojoj dobroti i čovekoljublju. Dakle, opet o ključnim temama koje promišlja i u Bulevaru svetlosti.

I u delu ŽIVOT JE LjUBAV Midar i pisac su simbioza koja stvara filozofski stav samog pisca, jer:   

-  Njegove misli su njegovo sjemenje   

- Njegovi misaoni treptaji dotiču zidove života   

- Ako se budemo razumjeli onda ćemo znati da se volimo   

- Volim da bih ljubav osećao kroz cio život, kao krvotok, svjetlost, energiju   

- Život je ljubav, voljeti, željeti, misliti, stvarati i sanjati i ljubiti.

Zar i u Bulevaru svetlosti ljubav nije sinonim za svetlost. Ovo je srž romana i zbog ovog je napisan. Ovo je sav i pun smisao piščevog postojanja. Ovo je neviđeni kratki esej o ljubavi.      

Videli smo da pisac istrajava iz poglavlja u poglavlje u svojoj filozofskoj ispovesti i ta filozofija o svemu i svačemu dominanta je romana.    Posle ovih filozofskih solilokvijuma pisac nas opet malo zavodi i pušta da poverujemo da sledi štivo koje možemo da čitamo opušteno i relaksirani. Teško da toga ima i Šaula ne može da se čita, a da se ne razmišlja, da nas i glava zaboli od razmišljanja.   

Počinje poglavlje AMKA, priča o zvezdi Danici, baki Anini, o njenom ocu Vasanu i tajnovitom životu u Rusiji, o bekstvu ispred Boljševika, o Vasanovoj nemoći koji je postradao od straha kad nije mogao jasno da upozori na zamku i jedina reč koju je izustio u svojoj agoniji i nemoći bila je reč "Amka", umesto zamka. To je priča o njegovom lutanju šumom dok sakuplja razasuta goveda, o čudnoj i košmarnoj večeri na rubu jame, o stravičnom tresku i buci, čudnim svetlima i bićima, o njegovom ljubimcu kojeg nisu uspeli da ubiju i koji je kasnije sam izvršio samoubistvo skočivši u tu istu jamu u koju su ga bili ubacili i iz koje se spasao. To je čudna fabula kroz prizmu halucinacija. To već donekle liči na onu realnu fakturu koju pisac razgrađuje i ne dozvoljava joj da liči na klasičnu formu romana. I odeljak MOJA ANINA naslanja se na ovu kakvu takvu fabulu kao nežna priča o unuku i bolesnoj babi, priča izvan vremenskog sleda, priča kao ilustracija čari detinjstva. I odeljak VUK je zapravo posvećen sećanjima na baku Aninu, opis njene smrti i sahrane, bljeska i oluje. Tu je i vokacija i sećanje na lipu i kuću pod kojom spava i sanja svoju Aninu.   

Priča MIDAROV RASTANAK OD ŽIVOTA, koncipirana je tako da pošalje snažnu poruku o piščevom čovekoljublju, o toj plemenitosti koju promišlja i u Bulevaru svetlosti. Midar se ubija ne uverivši ljude da ih voli. Traži od Ana da napiše obavijest selu na komadu kartona, da se ubio, s porukom da će i mrtav znati voleti ljude. Tako transponovan smisao Midarevog života određuje ga kao Božjeg pomoćnika. Tu je piščeva fascinacija skrivenom suštinom, Midarevom, i naravno, piščevom ljubavlju prema ljudima. Oni su sinonim za svetlost a svetlost je sinonim za ljubav, a ta ljubav je svetionik sa Bulevara koja je tamo i začeta, a ovde razrađena i drugačijom promisli naglašena.   

Posle svega u delu SNOVI pisac se ponovo vraća na početak ka onom snu u kojem je sav svoj daleki svet sanjan i nedosanjan. On prvo razmišlja o tri sobe u Pećini i u košmaru od sna se pita koje to glasove čuje oko sebe. On se pita zapravo: "Kojim povodom sam istrgnut iz stvarnosti u kojoj sam bio". To stanje u kojem se susreće sa precima je stanje sna. To je njegova samosvest o postojanju. To su trenuci kad pisac u tom pećinskom sunovratu oseća božansko u sebi i o sveprisutnosti tog božanskog u snu.     

SVI POTIČEMO IZ RAJA kaže se u važnom filozofskom traktatu pod tim naslovom. Stvarni svet je onaj izvan njegove Pećine. Posle Midarove smrti pisac gubi sagovornika. Tu je pisac raspolućen, a ipak je jedan um. Sve su to njegove reminiscencije o raju i svetlosti, tj. o ljubavi. On zanemaruje okolinu i realan svet. Pećina mu postaje kao mit u čijoj se "utrobi sklupčala magija natprirodnog ogledala čovjekovog kosmosa. Simbol srca i Svemira, mjesto gdje se susreće božansko i ljudsko".   

Još jedan čaroban izlet u magiju fantastičnog učinio je Šaula u odeljku ZVJEZDOČACI. To je očaravajući zov mistike zvezda i transponovanje u beskraj. Pisac se:     

- Šeta dolinom srca     

- Plovi "rekom života"     

- putuje kroz” kapiju razuma"     

- leti "prostranstvima duše".

To su sve transformacije, pre svega Šaule kao filozofa u ličnom snu filozofske zanesenosti da dokuči kosmičke staze i tajne. On pušta da bude u snu svog snevača, a taj snevač je jedan dečak sa Korduna. On sa Midarom, u svojoj ličnoj simbiozi i poistovećenosti sa svojim duhovnim bratom i dvojnikom vrednuje čoveka mudraca naspram čoveka školovanog. On na najveći pijedestal stavlja čovekovu duhovnu svest koju čine: Principi ljubavi - Principi vjere- Poštovanja - Tolerancije - Razumijevanja - Uvažavanja - Trpeljivosti i Skromnosti. To je Šaulin traktat o duhovnom stanju koje definiše kao: Tugu, radost, potištenost, rezigniranost i tjeskobu. To je stanje odsustva svjetlosti, odnosno ljubavi. "Važno je ne prestati voljeti" kaže Šaula.   

ODELjAK Jagor Zlokas VREDELO JE SAMO ZBOG OSEĆAJA BOLA I VAPAJA NAD KORDUNOM, REĆI I PRONIKNUTI U VELIKI NANOS BOLA, tragike i tuge za rodnim Kordunom. I što smo bliži kraju romana sve češće su prisutne promisli o istini, dobroti i ljubavi, pa tako i u delu IZMEĐU NAČELA I ISTINE. U odeljku U VRTLOGU pisac je zaista u vrtlogu. To je vrtlog raspolućenog pisca između Ana i Midara. On i Midar su jedno božanstvo kao revers i avers, kao glava i pismo jednog bića, pisca."Plovile su Anove misli kroz polje Midarove svijesti". Oni su dva pionira besmrtnosti. Razgovor njihovih duša i promisli o svemu, taj razgovor je bitna komponenta u pogledu ostvarenja vančulnog opažanja. "U Anovom prtljagu svijesti bijaše mjesta za svaku Midarovu promisao". Zar se u takvom Šaulinom prtljagu u kojem sabra sve vrline i vrednosti nisu smestile još u Bulevaru svetlosti, samo su ovde dobro i dublje promišljene i osmišljene.   Što smo bliže kraju romana Šaula je sve više biće sna i biće noći kako u VASKRSU U ČISTU NEDELjU, tako i u BEZVREMENOSTI. Božje promisli se slivaju u Šaulu. On oseća kontakt sa Bogom kao istinsku veru. On duboko veruje da kroz njegovo srce Bog želi da učini neku blistavu stvar kroz pisca. Koja je to stvar:     

- Učiniti da svako zrnce istine nas približi Bogu u ime dobra za čoveka i čovečanstvo

Koja su sveta mesta za pisca ovog romana:     

- Ognjište njegovih predaka     

- Pećina kao ognjilo predaka-        

- Luč kao amanet, luč kao svetlost sa Bulevara.

To je lokacija koja je PRED VRATIMA NEBA, a pred tim vratima su tri simbola:     

- Orao, kao simbol slobode i duhovni deo njegove životne energije     

- Vuk, kao simbol prostora i zaštite i     

- Zmija, koja je uz Boga zaštitnica od onog stanja kad dobro prestaje da postoji. Sve su ovo za njega darovi od dalekog pretka Ormazda.     

- Pećina je pozornica koju je Bog svojim promišljajem naselio kao prostor u kom je "Cijeli svijet koji sam preplovio, preletio i unio u dolinu srca, preplavio je moju dušu. U zaglavlju svih tih slika stajali su moj Vuk, Orao i Zmija".       

Ovim letimičnim pogledom na tekst romana, samo su dotaknuta pojedina pitanja. Ozbiljnu studiju zaslužuje samo filozofija Ilije Šaule. Iscrpna književnoteorijska analiza potrebna je ovoj knjizi o njegovom briljantnom stilu i jeziku, komparativnom pogledu na niz filozofskih stavova drugih filozofija, pravaca i obrazaca mišljenja.     

U romanu se doima Šaulina pozicija kao pisca u ulozi naratora. An je glavni narator kao dvojnik piščev. On uglavnom priča o rodoslovnom stablu gde su rodonačelnici originalni, počevši od najranijeg Šustumar karakučuksađeta. On je postavljen kao narator u upečatljivu i uobičajenu formu romanesknog pripovedača, ali nema onu suštinsku potku izdiferenciranog lika. On se doima kao realan junak jer ima majku, oca, pretke, ima i svoje selo, ima sve te starce i mudrace, ali su samo stvarni Vuk, Orao i Zmija. On je taj prototip koji predstavlja mudraca i mislioca Šaulu i koji promišlja tajne sveta i postojanja.   

Fantastika kao stilska forma i opredelenje književnog žanra nije samo stvar folklora. Bajkovitost i irealno transponovana svest. Potom sloj onog što je legenda, predanje, istorijska fikcija, mašta, sve su forme u minijaturi u Bulevaru svetlosti. Vešto se ubacuje pripovedač u prvom licu, ja forma, zatim sveznajući pripovedač, pripovedač u trećem licu i sl. Ipak, pisac se transformiše u sve ove vidove pripovedanja jer svi ti junaci iznose piščeve stavove i pisac na taj način izbegava maksimalno monološku formu. U Bulevaru svetlosti on govori jezikom kratkih poslovičnih formi; bajke, basne, zagonetke, naslanja se na predanje, legendu i mitologiju.

U svojim filozofskim ispovestima takođe se određuje i na filozofiju drugih kultura, ali vrlo uspešno stvara svoj originalan filozofski stav, dubok, smislen i zagonetan, Slobodno se može reći da je Šaula sačuvao ponešto od forme klasičnog romana, ali ovo štivo ne može da se čita kao tipična fabula. Pisac svoje junake ne dovodi u ovo doba već je to stalno vraćanje u davne davnine i daleke daljine i to u snu u kom je moguće da se vrati u stare vekove jer u snu i ambijentu Pećine pisac se komotno teleportuje u daleku prošlost. U snu je dozvoljen takav izlet u irealno i nadrealno. Samo u snu Šaula može da bude opravdano prisutan u razgovoru sa svojim precima i mudracima i svako vraćanje u snovima je opravdano čak je dozvoljen i sam san u snu. 

Ovaj roman nije lako čitati. Nema ležernosti i opuštanja. Traži permanentno napregnutu misao, traži proučavanje i analizu, traži vraćanje na ponovno čitanje pojedinih filozofskih misli i stavova. Ovaj roman je velika filozofska ispovest i nameće se kao nešto novo u strukturi književnog teksta. Šaula je izbegao zamku i izazov da napiše čistu filozofsku knjigu, već vešto i domišljato primenjuje formu romana kako bi izložio tu filozofiju, kako bi je dramatizovao i iznosio u dijaloškoj formi sa samim sobom, tj. u formi razgovora sa svojim junacima. Tako kod Šaule roman postaje filozofska ispovest u stilskoj odrednici fantastike u književnosti a istovremeno i obrnuto ta filozofska ispovest po prvi put kod nas poprima formu romanesknog kazivanja. Sličnu posebnost i žanrovsku originalnost postigao je i u Bulevaru svetlosti gde je sve te filozofske minijature promislio jezikom i kratkom formom, a u ovom romanu sve to je dobilo svoju detaljnu, originalnu, osmišljenu analitičnost u kojoj je data čista anatomija Šauline filozofije.

Прво издање романа Мидар

   

Треће издање романа Мидар

   

PODELITE OVAJ TEKST NA: