Мидар – рецензија Здравка Малбаше 

(Илија Шаула-роман МИДАР, АЛМА-Београд-2018)

~Рећи да је Мидар роман на први поглед звучи као јерес.~

Проф. др Здравко Малбаша

Када сам прочитао Шаулин Булевар светлости(збирка медитативне прозе) признао сам своју збуњеност и запитаност, а све углавном у вези са формом те књиге. Схватио сам да је то нова форма и жанр условљен потребом да се прихвати изазов новог медија, нових друштвених мрежа чији смо сви робови. Шаула је писао и казивао своје теме дубоко наслоњен на језик и стил наших старих и кратких форми. Булевар светлости је тако постао као својеврстан регистар тема и мотива које је промишљао или само начињао промишљања сакупљајући их у клици и зачетку.         

Овог пута сам очекивао текст романа који ме неће терати да непрекидно имам наборано чело и терати ме да пажљиво и полагано истражујем и анализирам те силне мисли које не дозвољавају опуштено уживање у читању питке романескне фабуле. Моје изненађење је било тим веће кад сам се осетио изневереним и када сам се запитао какав је ово роман. Шаула сад прави радикалан заокрет од оног што је класична форма романа или новеле. Илија Шаула немилосрдно разара ту форму. Било је таквих заокрета као у случају романа тока свести и неким другим авангардним и модернистичким застрањивањима. Дакле с ризиком могу да изјавим да ово није типичан роман са устаљеним конструкцијама, са логичним и хронолошким следом фабуле, са постепено издиференцираним ликовима, са прецизним историјским контекстом, са доминантним формама нарације, са заплетима, кулминацијама драматике, са епилозима и порукама и сл. Шаула све то разбија тако да његов роман није ни историјски, ни љубавни, ни авантуристички, нити је крими роман, ни романсирана биографија мемоарског типа. Скоро да није нигде ништа остало од класичне форме. Рећи да је Мидар роман на први поглед звучи као јерес.     

Какав је то онда роман и какав је то нов и другачији жанр? Нема другог одговора сем признати да је ово роман на таласу фикције, фантастике, измишљеног и измаштаног, нестварног и имагинативног. Тај тренд фантастике у књижевности у овом случају дубоко се наслонио на Шаулин роман, али никад није нико тако разорио класичну форму као што је то учинио Илија Шаула у роману МИДАР. И те велике форме са питком и занимљивом причом, која нема везе са реалним светом, јесте фантастика и држе се класичних концепата. Код Шауле тога нема. Има оних конструкција које га одржавају и оправдавају као роман, али то је недовољно и чини ми се да не би био никакав грех рећи да ово није роман. Чак би могла да се оправда помисао да је Мидар други део Булевара светлости јер оба текста почивају на промишљањима главних људских доминанти као што су: Светлост, Љубав, Доброта, Морал, Разговор, Духовна карика Човекољубља, Етичко-историјско биће пишчевог рода и порода, Богољубље као синоним за радост за посвећеност, Козмополитизам - брига и љубав према човеку и човечанству, Мисао, Ум, Интелект, Рацио, Дух, Душевно и Духовно, као синоними за Шаулину потребу да докучи мудрост, да открије суштину и истину, да се приближи Творцу, да дадне одговоре о смислу и бесмислу, да докучи све тајне у мудрости Космоса вођен сво време мудрошћу и етиком његових родоначелника и мудраца и да схвати ту копчу која га је чврсто везала за крв, тло и језик родног краја Кордуна, који је само тачка у макрокосмосу а којег је Шаула у својој вокацији дигао на пиједестал универзалног значења и оставио да зрачи снажно на рангу максималне ефекције.       

Све те вредности промишља Шаула и у Булевару светлости који је као семенке сакупљао, као минијатуре, као асоцијације и инспирације које су у Мидару есејистички разрађене и прешле мисаони и стваралачки пут од асоцијације до креације.     

Имајући овакав утисак опет се питам: Ако је ово роман онда тражим одговор на питање: Какав је ово роман. Намеће ми се термин да је то роман чисте филозофске исповести, есеј о анатомији Шаулине блиставе филозофије. Покушајмо наћи и оправдати неке полуге које ипак подупиру ову конструкцију која га карактерише као роман ма колико те полуге биле нестабилне.   

Овај роман има структуру, поглавља, наслове сегмената или целина. Има своје јунаке, догађаје, простор, време, и низ других, само назначених форми, али оне су у тим поглављима и целинама остале да дају дојам да читамо роман. Свака од ових целина је дата са јасним циљем, да постави главну тему која доминира и оправдава своју сврху по сваку цену, а коју апсолвирају у разговору писац и неко од јунака романа.   

Тип историјског романа би требао да има баш овакву поставку за теме и чињенице у историји времена. Прво поглавље романа ВИТЕЗ ТАЈНЕ је као паралелна историја, сасвим произвољно, без историјског и хронолошког следа, и без доказивих и проверљивих чињеница. То је прича о Шаулином родоначелнику из Грузије у времену 7. или 8. века. Затим назнака земље и простора Херцеговине и Захумља. Ту га Шаула смешта у измишљени историјски контекст, који постоји само као реална претпоставка да је тако могло бити ако не знамо како је, кад је и где је било. Ово је већ довољно да Мидар не испуњава да га се назове историјским романом. Одмах иза тога Шаула се игра са нашом перцепцијом историје јер своје родоначелнике уводи у заиста реалан историјски простор и сервира нам други слој историјске стварности па уводи претка у време Чарнојевића, да би га сместио у долину Врбаса и напокон Кордуна. Тај историјски контекст Шаула нам чини још реалнијим и ближим времену и месту па нас уводи у село Јагорицу са 9 брда и девет старешина из времена 17 века и доводи их у везу, опет са удаљеним од овог места и времена, са старцем Мегедом и са старешинама и мудрацима све на типичан митски и нереалан начин, Шаула нам напросто не дозвољава да се најзад ослонимо на реалан свет. Удаљава их од нас у предхришћанско, преисторијско и митолошко време, чак у време цара Соломона, тако да сва прича о њима остаје на плану пуне фантастике, митологије, легенде, дакле на плану иреалног света     

Сваки писац романа мора да лоцира свог јунака у време и простор и ми очекујемо релаксирану и питку причу, очекујемо контакт писца и јунака, писца с пределима, али њих нема у реалном свету. Тако у сегменту ДОЛАЗАК НА ПЛАНИНУ јесте поставка сцене и позорнице с одабиром форме у том сусрету писца и предака. Писац је реалан и досетљиво прибегава форми сна. Сна који је у фону фантастике назначен као лажа, фикција, позиција у којој је све дозвољено и могуће. Писац себе и свој однос и контакт остварује у сну и то је сан који се дешава на самом почетку романа и тај сан траје и протеже се као форма кроз читав роман јер само у сну писац може да се помера у давне векове и који се прекида у неким поглављима кад то нека филозофска промишљања изискују или кад писац има потребу да се директно укључује у пренос стварности или кад има потребу да опише лепоту Кордуна. Кроз ту форму ми видимо колико су дебеле наслаге тог митског ткива о прецима и са њима он остаје у контакту у сну и то у тренутку кад је створио дилему да ли остати на породичном прагу или га напустити, оставити претке и људе, и земљу и сам живот и отпловити преко 9 брда и 9 мора где се је и отиснуо. Сан је то прибежиште и уточиште, његов извир и увир, сећање и вечно враћање. Шаула је одабрао форму сна јер само у сну може да се дешава тај паралелни живот и ништа га није спречило да баш тада и тако сретне свог претка Ормазда, далеког претка његовог Белог Орла. То је диван сан пун словенског и митолошког знамења и симболике, сан о Змији, Вуку и Орлу. Чак и тада се дешава живот, али као фикција са страхом и суровом збиљом из снова. Ту почиње та митска локација звана Пећина и ту су језиве слике и опомене у сну у којем је грех кад се сања у сну. Сан у сну, да ли је то реално или надреално или фантастична Шаулина пројекција да открије сферу фантастичног и иреалног света. Сањати у сну јесте грех и опомена и порука да треба бити будан у сну.     Чим је поставио ову Пећину као позорницу он пред њом углавном доживљава помирење, отклон страха, пријатељство са Вуком и Змијом тим правим протагонистима овог романа. Ту се заправо оваплоћује љубав и открива тајна и смисао живота коју му у сну открива мудрац Ормазд.  Шаула одмах даље разрађује свој практикабл сцене звана Пећина у истоименом сегменту. Он се овде на тренутак враћа у реалан свет и реално детињство у селу Јагорици, у пећину и око ње. Ту је отац Анан, мати коју није упознао, прадеда и Дид, мудрац за науковање. Ту се тај реални свет не развија више у смислу тока реалне фабуле и радње као потке за приповедање. Он напросто не да да роман загази у уобичајену форму. У одељку СУСРЕТ он се одмах враћа на ту сцену где се дешавају тајанствене ствари и друштву које ту обитава уз њега, Вуку, Змији и Орлу и на ту сцену уводи Мидара. И он има пећину, а пећина је и он сам и она је у њему и то је његова ризница и његово богатство. У одељку НОЋ је очитовање Мидарове катарзе, ноћ у грчу кад му сав његов живот навире однекуд, све његове слутње и очекивања сусрета са непознатим и потиснутим у њему. То је прави кошмар тајанствене ноћи доживљен у Пећини, а могућ само у сну.   

У одељку МИДАРЕВО ДЕТИЊСТВО Шаула нас напросто намами и почињемо да очекујемо да ће роман кренути уобичајеним, наративним током, и овде се Мидареви преци доводе у ону историјску раван и контекст с почетка, међу оне који су са Грузијских планина дошли и населили се у Хумској земљи или Херцеговини. Шаула сад пише о њима и доводи их у реалан временски оквир, у време Кулина бана а то је друга половина 12. века. То су преци витезови из реда змаја, Витезова тајни. И одједном то са овим реалним историјским оквиром нема никакве везе. Све је на плану измишљене и замишљене фактографије и ликова. Никад нигде није записано да је тако било, а било је и могло је да буде баш овако како је у Шаулиној пројекцији простора и времена. Мидарово детињство је под велом мудрости мајке Неве и лудог оца. Она му је усадила ту фантазмагорију да су изданци витезова из реда змаја.   

У делу МИДАР И ЗМИЈА писац се враћа свом двојнику и саговорнику, тајновитом Мидару јер други реални свет за њега не постоји и писац се искључио из њега и он, као и Мидар, има ту Пећину, Змију, Орла и Вука. Писац њега напросто мора да има као саговорника јер он је његов Мефисто и он држи меру његовој свести и савести, као што Мефисто држи меру доктору Фаустусу. Ово је лепа конструкција за могућност обостраног надмудривања и мудровања. То су подељене улоге и мудрости које зборе један и други наизменично. То су заправо мудрости и промисли живота самог писца. Мидар изговара главну апотеозу мудрости:- Мидар: Гријех је учитељ мудрости- Писац- Његуј ријеч и мисао-Мидар- Мене Бог није даривао животом. Ја користим право да га живим и уживам. Знање је у сјећању и искуству. Добро превладава и добра се треба држати. У овој Мидаревој мисли лежи клица за мото романа: "Кад доброта уђе на врата (читај у нас) она више не постоје јер доброта смо ми сами. Доброта је заробљена у нама и не може да изађе и с тога та врата немају више разлога да постоје.- Писац: У сваком дану је више доброте него зла. Мисао човјека потјера према доброти и она тад нестаје. Доброта тјера и испуњава оног ко лоше чини. Све ове промисли о доброти само су назначене у Булевару светлости, а овде су домишљене и осмишљене у фину филозофију и томе је све подређено. 

МИДАРЕВА ЉУБАВ је кључни сегмент у којем се писац располутио и у којем врло смислено гради свој став о љубави, о кордунашицама, о његовом општем човекољубљу. Заправо, описујући Мидарове погледе, писац описује себе а онда дозволи сцену кад Мидар слуша, а писац говори о њему, заправо говори о себи, својој доброти и човекољубљу. Дакле, опет о кључним темама које промишља и у Булевару светлости.

И у делу ЖИВОТ ЈЕ ЉУБАВ Мидар и писац су симбиоза која ствара филозофски став самог писца, јер:   

-  Његове мисли су његово сјемење   

- Његови мисаони трептаји дотичу зидове живота   

- Ако се будемо разумјели онда ћемо знати да се волимо   

- Волим да бих љубав осећао кроз цио живот, као крвоток, свјетлост, енергију   

- Живот је љубав, вољети, жељети, мислити, стварати и сањати и љубити.

Зар и у Булевару светлости љубав није синоним за светлост. Ово је срж романа и због овог је написан. Ово је сав и пун смисао пишчевог постојања. Ово је невиђени кратки есеј о љубави.      

Видели смо да писац истрајава из поглавља у поглавље у својој филозофској исповести и та филозофија о свему и свачему доминанта је романа.    После ових филозофских солилоквијума писац нас опет мало заводи и пушта да поверујемо да следи штиво које можемо да читамо опуштено и релаксирани. Тешко да тога има и Шаула не може да се чита, а да се не размишља, да нас и глава заболи од размишљања.   

Почиње поглавље АМКА, прича о звезди Даници, баки Анини, о њеном оцу Васану и тајновитом животу у Русији, о бекству испред Бољшевика, о Васановој немоћи који је пострадао од страха кад није могао јасно да упозори на замку и једина реч коју је изустио у својој агонији и немоћи била је реч "Амка", уместо замка. То је прича о његовом лутању шумом док сакупља разасута говеда, о чудној и кошмарној вечери на рубу јаме, о стравичном треску и буци, чудним светлима и бићима, о његовом љубимцу којег нису успели да убију и који је касније сам извршио самоубиство скочивши у ту исту јаму у коју су га били убацили и из које се спасао. То је чудна фабула кроз призму халуцинација. То већ донекле личи на ону реалну фактуру коју писац разграђује и не дозвољава јој да личи на класичну форму романа. И одељак МОЈА АНИНА наслања се на ову какву такву фабулу као нежна прича о унуку и болесној баби, прича изван временског следа, прича као илустрација чари детињства. И одељак ВУК је заправо посвећен сећањима на баку Анину, опис њене смрти и сахране, бљеска и олује. Ту је и вокација и сећање на липу и кућу под којом спава и сања своју Анину.   

Прича МИДАРОВ РАСТАНАК ОД ЖИВОТА, конципирана је тако да пошаље снажну поруку о пишчевом човекољубљу, о тој племенитости коју промишља и у Булевару светлости. Мидар се убија не уверивши људе да их воли. Тражи од Ана да напише обавијест селу на комаду картона, да се убио, с поруком да ће и мртав знати волети људе. Тако транспонован смисао Мидаревог живота одређује га као Божјег помоћника. Ту је пишчева фасцинација скривеном суштином, Мидаревом, и наравно, пишчевом љубављу према људима. Они су синоним за светлост а светлост је синоним за љубав, а та љубав је светионик са Булевара која је тамо и зачета, а овде разрађена и другачијом промисли наглашена.   

После свега у делу СНОВИ писац се поново враћа на почетак ка оном сну у којем је сав свој далеки свет сањан и недосањан. Он прво размишља о три собе у Пећини и у кошмару од сна се пита које то гласове чује око себе. Он се пита заправо: "Којим поводом сам истргнут из стварности у којој сам био". То стање у којем се сусреће са прецима је стање сна. То је његова самосвест о постојању. То су тренуци кад писац у том пећинском суноврату осећа божанско у себи и о свеприсутности тог божанског у сну.     

СВИ ПОТИЧЕМО ИЗ РАЈА каже се у важном филозофском трактату под тим насловом. Стварни свет је онај изван његове Пећине. После Мидарове смрти писац губи саговорника. Ту је писац располућен, а ипак је један ум. Све су то његове реминисценције о рају и светлости, тј. о љубави. Он занемарује околину и реалан свет. Пећина му постаје као мит у чијој се "утроби склупчала магија натприродног огледала човјековог космоса. Симбол срца и Свемира, мјесто гдје се сусреће божанско и људско".   

Још један чаробан излет у магију фантастичног учинио је Шаула у одељку ЗВЈЕЗДОЧАЦИ. То је очаравајући зов мистике звезда и транспоновање у бескрај. Писац се:     

- Шета долином срца     

- Плови "реком живота"     

- путује кроз” капију разума"     

- лети "пространствима душе".

То су све трансформације, пре свега Шауле као филозофа у личном сну филозофске занесености да докучи космичке стазе и тајне. Он пушта да буде у сну свог сневача, а тај сневач је један дечак са Кордуна. Он са Мидаром, у својој личној симбиози и поистовећености са својим духовним братом и двојником вреднује човека мудраца наспрам човека школованог. Он на највећи пиједестал ставља човекову духовну свест коју чине: Принципи љубави - Принципи вјере- Поштовања - Толеранције - Разумијевања - Уважавања - Трпељивости и Скромности. То је Шаулин трактат о духовном стању које дефинише као: Тугу, радост, потиштеност, резигнираност и тјескобу. То је стање одсуства свјетлости, односно љубави. "Важно је не престати вољети" каже Шаула.   

ОДЕЉАК Јагор Злокас ВРЕДЕЛО ЈЕ САМО ЗБОГ ОСЕЋАЈА БОЛА И ВАПАЈА НАД КОРДУНОМ, РЕЋИ И ПРОНИКНУТИ У ВЕЛИКИ НАНОС БОЛА, трагике и туге за родним Кордуном. И што смо ближи крају романа све чешће су присутне промисли о истини, доброти и љубави, па тако и у делу ИЗМЕЂУ НАЧЕЛА И ИСТИНЕ. У одељку У ВРТЛОГУ писац је заиста у вртлогу. То је вртлог располућеног писца између Ана и Мидара. Он и Мидар су једно божанство као реверс и аверс, као глава и писмо једног бића, писца."Пловиле су Анове мисли кроз поље Мидарове свијести". Они су два пионира бесмртности. Разговор њихових душа и промисли о свему, тај разговор је битна компонента у погледу остварења ванчулног опажања. "У Ановом пртљагу свијести бијаше мјеста за сваку Мидарову промисао". Зар се у таквом Шаулином пртљагу у којем сабра све врлине и вредности нису сместиле још у Булевару светлости, само су овде добро и дубље промишљене и осмишљене.   Што смо ближе крају романа Шаула је све више биће сна и биће ноћи како у ВАСКРСУ У ЧИСТУ НЕДЕЉУ, тако и у БЕЗВРЕМЕНОСТИ. Божје промисли се сливају у Шаулу. Он осећа контакт са Богом као истинску веру. Он дубоко верује да кроз његово срце Бог жели да учини неку блиставу ствар кроз писца. Која је то ствар:     

- Учинити да свако зрнце истине нас приближи Богу у име добра за човека и човечанство

Која су света места за писца овог романа:     

- Огњиште његових предака     

- Пећина као огњило предака-        

- Луч као аманет, луч као светлост са Булевара.

То је локација која је ПРЕД ВРАТИМА НЕБА, а пред тим вратима су три симбола:     

- Орао, као симбол слободе и духовни део његове животне енергије     

- Вук, као симбол простора и заштите и     

- Змија, која је уз Бога заштитница од оног стања кад добро престаје да постоји. Све су ово за њега дарови од далеког претка Ормазда.     

- Пећина је позорница коју је Бог својим промишљајем населио као простор у ком је "Цијели свијет који сам препловио, прелетио и унио у долину срца, преплавио је моју душу. У заглављу свих тих слика стајали су мој Вук, Орао и Змија".       

Овим летимичним погледом на текст романа, само су дотакнута поједина питања. Озбиљну студију заслужује само филозофија Илије Шауле. Исцрпна књижевнотеоријска анализа потребна је овој књизи о његовом бриљантном стилу и језику, компаративном погледу на низ филозофских ставова других филозофија, праваца и образаца мишљења.     

У роману се доима Шаулина позиција као писца у улози наратора. Ан је главни наратор као двојник пишчев. Он углавном прича о родословном стаблу где су родоначелници оригинални, почевши од најранијег Шустумар каракучуксађета. Он је постављен као наратор у упечатљиву и уобичајену форму романескног приповедача, али нема ону суштинску потку издиференцираног лика. Он се доима као реалан јунак јер има мајку, оца, претке, има и своје село, има све те старце и мудраце, али су само стварни Вук, Орао и Змија. Он је тај прототип који представља мудраца и мислиоца Шаулу и који промишља тајне света и постојања.   

Фантастика као стилска форма и определење књижевног жанра није само ствар фолклора. Бајковитост и иреално транспонована свест. Потом слој оног што је легенда, предање, историјска фикција, машта, све су форме у минијатури у Булевару светлости. Вешто се убацује приповедач у првом лицу, ја форма, затим свезнајући приповедач, приповедач у трећем лицу и сл. Ипак, писац се трансформише у све ове видове приповедања јер сви ти јунаци износе пишчеве ставове и писац на тај начин избегава максимално монолошку форму. У Булевару светлости он говори језиком кратких пословичних форми; бајке, басне, загонетке, наслања се на предање, легенду и митологију.

У својим филозофским исповестима такође се одређује и на филозофију других култура, али врло успешно ствара свој оригиналан филозофски став, дубок, смислен и загонетан, Слободно се може рећи да је Шаула сачувао понешто од форме класичног романа, али ово штиво не може да се чита као типична фабула. Писац своје јунаке не доводи у ово доба већ је то стално враћање у давне давнине и далеке даљине и то у сну у ком је могуће да се врати у старе векове јер у сну и амбијенту Пећине писац се комотно телепортује у далеку прошлост. У сну је дозвољен такав излет у иреално и надреално. Само у сну Шаула може да буде оправдано присутан у разговору са својим прецима и мудрацима и свако враћање у сновима је оправдано чак је дозвољен и сам сан у сну. 

Овај роман није лако читати. Нема лежерности и опуштања. Тражи перманентно напрегнуту мисао, тражи проучавање и анализу, тражи враћање на поновно читање појединих филозофских мисли и ставова. Овај роман је велика филозофска исповест и намеће се као нешто ново у структури књижевног текста. Шаула је избегао замку и изазов да напише чисту филозофску књигу, већ вешто и домишљато примењује форму романа како би изложио ту филозофију, како би је драматизовао и износио у дијалошкој форми са самим собом, тј. у форми разговора са својим јунацима. Тако код Шауле роман постаје филозофска исповест у стилској одредници фантастике у књижевности а истовремено и обрнуто та филозофска исповест по први пут код нас поприма форму романескног казивања. Сличну посебност и жанровску оригиналност постигао је и у Булевару светлости где је све те филозофске минијатуре промислио језиком и кратком формом, а у овом роману све то је добило своју детаљну, оригиналну, осмишљену аналитичност у којој је дата чиста анатомија Шаулине филозофије.

Прво издање романа Мидар

   

Треће издање романа Мидар

   

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: