O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriKultura sećanjaKolumnaBesede






















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirjana Štefanicki Antonić
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Minić Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


NEDELJA

Miodrag Jakšić
detalj slike: Pixabay

– Moraš li danas da ideš kod dede na ručak?
– Nedelja je, znaš da hoću da idem. Otkada sam ostao bez roditelja, Živorad i Milica su mi sve na svetu, a nedeljni porodični ručak svetinja.
Pogledala ga je upitnim pogledom, podignutih obrva, ženski uvređeno. Shvatio je odmah. Zagrlio je.
– I ti. Ti si mi najvažnija. Ti si moj svet.
– Mogli bismo ceo dan da se ljubimo. Da vodimo ljubav... A ti moraš sad da ideš kod dede na ručak...
– To za ljubav... – uhvatio je za obe ruke i položio je na leđa, na krevet, opkoračivši preko nje... To stiže odmah... Počeo je da je ljubi. Počeli su da se ljube. – A za ručak... (nakratko je sklonio usne od njenih)... – kod dede... – poljubio je slasno, kratko ... – ideš sa mnom. Idemo zajedno.
– Kod Živorada? Zajedno? O, kakava čast... – nasmejala se, gledajući ga zaljubljeno.
Ljubili su se. Strasno vodili ljubav, praveći od sopstvenih tela neverovatne figure, upotrebljavajući ljudsko pravo da u ljubavi stvaraju sreću, da kroz seks stižu do radosti zajedničkog ispunjenja zadovoljstva svih pora oba tela.
Zasvirao je signal mobilnog telefona, prekinuvši ih.
– Stigla mi je poruka – rekao je Milan – to je Maja. Njene poruke su mi označene vriskom iz opere. Moram da pogledam... – ustao je i uzeo telefon.
– Oni su u Tiršovoj... Jana je iščašila ruku, ali će stići kod dede na ručak.
– O, bože, dobro je da nije nešto strašnije...
– Ljubim te, lepoto. Obožavam da te ljubim. Poludim kada te ljubim. I jednog dana kada budem umirao, voleo bih da se to desi dok te ljubim. Neka mi odlazak u drugi svet bude sa najlepšim osećajem koji sam doživeo na ovom svetu. Dotle ću svaki dan da te ljubim do iznemoglosti. Ljubim te, ljubim – cmakao je svuda po telu...
Vodili su ljubav, iznova, onako kako samo uživaju parovi predati drugoj dimenziji čovekovoj. Dimenziji onostranoj, pristigloj na talasu osećenja zaljubljenosti, ljubavi u punom cvatu, snagom zadovoljstva obdareni i nesvesni da jesu na Zemlji, u svom gradu, svojoj sobi.
– Kako će Živorad da me prihvati? – bila je znatiželjna.
– Ma, on je sjajan tip, videćeš. Sve će biti kul. Biće oduševljen tobom, lepoto. Ko tebe ne bi voleo?
– Tvoje večito preterivanje... Umisliću da sam savršena. Lenjo je polazila ka kupatilu, dok je Milan tražio daljinski upravljač televizora svuda oko kreveta, jasnim pokretima da mu se uopšte ne ustaje i da bi večno ostao u ovom krevetu ljubavi.
– Za minut sam gotova, pa možemo da krenemo. Već je dva, Živorad nas očekuje...
...
– Živorade, bekrijo, stigli smo... – viknuo je još iz hodnika Milan.
U prostranom stanu, zavaljen u fotelju za ljuljanje, u sobi prepunoj umetničkih slika i relikvija najveće vrednosti, dočekao ih je dobrodržeći nasmejani starac, duge sede kose. Živorad Živojinović, Milanov deda, po ocu.
– O, i Ema nam dolazi! – viknuo je starac, ozaren u radosti čim su se pojavili na vratima njegove sobe.
– Ti si nepopravljiv, Živorade. Pa, kako znaš da je to Ema, kad je nikad nisi video? – Milan je prišao dedi i zagrlio ga.
– Pa, koja bi druga bila? Da nisi baš nju uveo u ovu kuću, imao bi ozbiljnog posla sa mnom... Najurio bih i nju i tebe, sa njom.
Nasmejali su se svi. Ema je prišla starcu i poljubila se s njim.
– Sedimo odmah za sto da se ne hladi ručak. Gospođa Petronijević je sve to lepo, kao i uvek, spremila, ali vi kasnite...
– Izvini, deda, gužva u saobraćaju... – nevešto se pravdao Milan, dok su prelazili u trpezariju.
– Ne foliraj me, Milane, pa nisam ja iz Pržogrnjaca. Ja sam rođeni Beograđanin i znam da nedeljom nije gužva u saobraćaju...
– Ma naravno, deda, to se tako uvek kaže u Beogradu, kada negde kasniš. Vadiš se na gužvu u saobraćaju, bilo nje ili ne u trenutku tvoje gradske rute, ali danas potpuno zaboravih da je nedelja izuzeta iz tih foliranja.
– Služite se, deco, služite...
Uzimali su đakoniju po đakoniju, sa bogato ispunjenog stola...
– Kako ti napreduje zgrada „Veletrenda“? Jesu li ti platili nešto?
– Jesu, đavola. Tri godine mi duguju. Zgrada se gradi, doduše polako, ali se gradi po mome projektu, imam ugovor s njima, ali ne plaćaju ništa. Znaš dobro kako je. Svako juri svoje pare u ovoj zemlji. Svako svakome duguje... Radim neki enterijer. Neki kafić u Dositejevoj. Crtam još neke projekte... Ide...
– Čujem da treba Marakanu da rekonstruišu. Da ti nisu ponudili taj posao?
– Nisu još. To bi radio džabe, u najavi. Još bih im i platio... – nasmejao se.
– I vi ste zvezdaš, Živorade? – upitala je Ema.
– Sine, da ti kaže čika Živorad nešto... Rođenjem smo mi buntovnici, mi kreativci, mi gospoda, predodređeni da navijamo za „Zvezdu“, otkad je „Zvezda“ stvorena iz bunta i vica beogradske omladine. Bio sam dete, ali sebe držim kao osnivača „Zvezdinog“, jer sam je odmah zavoleo. „Zvezda“ je stil života, tu nema nazad kada se zaljubiš u nju i kada ta veza postane neraskidiva. Tu se veseli, voli, pati, ljuti, svađa, svaki dan. „Zvezda“ ti je kao prvi ratni front. Znaš za šta se boriš i za to si spreman i život da daš. „Zvezda“ je najlepša devojka, kojoj se večno udvaraš, a ona je sve lepša i lepša i moraš sve lepše i lepše reči da joj govoriš kako bi je do kraja osvojio.
– Ja sam mislila da je Milan najluđi zvezdaš, a sad kad čujem Vas, vidim da ima ozbiljnu konkurenciju – smeju se.
– To tako ide. S kolena na koleno, iz ljubavi u još veću ljubav. Ja sam mog pokojnog sina Dušana vodio na Marakanu sa šest godina, a on je svog, ovog tvog ljubljenog, kada je Milan imao šest meseci života. Sve ludak do ludaka, sve veći i veći fanatizam. Vaš sin će verovatno iz bolnice, kada se porodiš, pravo na Topčidersko brdo na stadion i odmah u „Delije“.
– E, odlična ideja, deda. Nećemo ni ići u bolnicu, Ema će se prva poroditi na Marakani. To je fenomenalna fora – oduševljeno je reagovao Milan.
– Ne mogu da verujem dokle smo stigli... – smejala se Ema.
– Mi zvezdaši uvek preterujemo. Uvek idemo korak ispred. Mi smo avangarda ovog društva – sada je Milan filozofirao i nastavio – Našom energijom srušili smo mnoge vladare ovdašnje koji nisu valjali na ulici, kao predvodnici naroda...
– Znam tu priču, beb, znam. Pričao si mi je, hiljadu puta.
– S kim igramo večeras? – pitao je Živorad.
– S „Radničkim“.
– Iz Kragujevca?
– Iz Niša. U dvadeset sati.
– Sjajno! Gledaću utakmicu iz moje fotelje za ljuljanje. „Zvezda“ pobeđuje kad gledam utakmicu iz nje.
– Ne menjaj onda naviku. Tri boda su nam preko potrebna.
– Nema Milice. Zašto kasni? – upitao je Živorad.
– U ambulanti su. Jana je iščašila ruku. Nije strašno. Sad će oni…
U tom trenutku, baš, začulo se zvono na vratima.
– Evo ih. Milane, otvori, sine.
Milan je ustao i otvorio vrata, a u veliku dnevnu sobu je za tren oka utrčala malena desetogodišnja devojčica, skačući svom pradedi u krilo.
– Evo moje lepotice – zagrlio je i poljubio – kakav je to gips na ruci?
– Polomila sam ruku! – viknula je Jana, kô zapeta puška i nastavila – trčala sam u parkiću sa Nađom, spotakla sam se na koren od drveta i pala sam. Nezgodno sam postavila ruku pri padu i strašno me je zabolelo.
– Samo si iščašila ruku, dušo, hvala Bogu – pričala je njena mama Milica, ljubeći svog dedu Živorada.
– Nisam! Polomila sam! Kome stave gips, taj je slomio ruku. Meni su stavili gips i ja sam polomila ruku. Da su mi stavili samo steznik kao Mili Jović, onda bi to bila uganuta ruka. To ti je tako, mama, ako nisi znala.
– Dobro, srećo, dobro… Šta god. Važno je da si ti sada dobro i da te više ne boli.
– Malo me još boli, ali neću plakati. Ja sam otplakala prelom. Sad ću samo da se smejem.
– Tako i treba, mila moja, nedelja je dan za osmehe i uživanje u životu – rekla joj je mama i poljubila je.
– E, deda, deda... – zvala je tako Živorada, jer svoje dedove i bake nije pamtila – znaš li šta ću biti kad porastem?
– Koliko se sećam... pričala si da ćeš, kao stric Milan, biti arhitekta...
– Ma ne, to je bezveze. Biću glumica! Mama je dobra, ali ona nije prava glumica. Ja ću baš da glumim, neću da pevam dok glumim, kao mama. Govoriću dok glumim,kao prave glumice.
– Bila si u Sabornoj na službi? – Milan je prekinuo Janinu monodramu.
– Jesam. Donela sam dedi naforu. Profesor Hadži Petrović te je pozdravio, deda.
– Gde je Rade? – upita je Živorad.
– Na putu je u Sloveniji. Dolazi večeres. Znaš njega, stiže na moju predstavu… – odgovorila je Milica.
– Šta pevaš večeras? – opet je pitao deda Živorad.
– „Tosku“. Dolaziš?
– Ne mogu, „Zvezda“ igra – nasmejali su se svi.
– Onda, tek Milana ne smem da pitam... – nasmejali su se svi, ponovo. – Ema, hajde ti pođi sa Janom da me podržiš.
– E, Ema ne može. Nikako ne može. Ide sa mnom na Sever. Imam specijalni program za nju. Iznenađenje – zapovedio je Milan.
– Milane, rano je. To može tek za devet meseci – Ema se nasmejala. Živorad i Milan prasnuše u smeh. Jana i Vesna se pogledaše, pa i one uzeše tu zarazu smeha iz atmosfere i zajedno se uključiše u more osmeha, koje je preplavilo sobu.
Kada su se nekako primirili od smeha, Živorad se oglasi:
– Ima li šta još u Narodnom od mojih scenografija? Igra li se „Sumnjivo lice“?
– Igra još Nušić. Scenografija ti je u top formi. Ništa nisu menjali. Savremena, kao da je nisi radio za premijeru pre dvadeset godina.
– Nekad sam bio dobar – nasmejao se, sa setom na licu. Sada sam samo gotovo nepokretni starac. Ruke mi drhte, ne bih mogao liniju povući...
– Čika Živorade, lepršaviji duh nisam srela od vašeg, ni širu dušu – ubacila se Ema.
– Ovu malu da ženiš, Milane. Jesi razumeo šta ti ovaj starkelja kaže? Da je ženiš, pa da otvaramo akušersku kliniku na Marakani.
– Zbog porođaja ne moram da je ženim... Tu rade potpuno drugačiji mehanizmi, ako se dobro sećaš, dragi deko moj. Klinče može da dođe i bez ženidbe.
Svi ponovo prasnuše u smeh.
Nedugo, zatim, nedelja je mrakom davala naznaku da će uskoro vreme i prostor prepustiti ponedeljku. Milan je zaprosio Emu, na Severu Marakane, u trenutku kada je „Zvezda“ dala prvi gol na utakmici, Jana je zaspala tati u naručju već tokom prvog čina mamine predstave, Maja je tri puta vraćana na bis uz salve višeminutnih aplauza, blistajući na sceni sa ogromnim buketom cveća u rukama, Živorad je na svojoj stolici za ljuljanje sklopio oči, poslednji put, upokojivši se i napuštajući ovaj svet, sa osmehom na licu zbog „Zvezdine“ pobede i osećanjem da su mu unuk i unuka srećni i uspešni ljudi. Nedelja je mrakom davala naznaku da će uskoro vreme i prostor prepustiti ponedeljku, koji će planeti Zemlji doneti novo jutro i nove obasjaje sunca, sledeći sled događaja zapisanih, po scenariju, visoko, iznad negde, u nepovratu kosmosa, gde svakome čoveku pripada svoj deo nadvremenosti.



PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"