– Moraš li danas da ideš kod dede na ručak?
– Nedelja je, znaš da hoću da idem. Otkada sam ostao bez roditelja, Živorad i Milica su mi sve na svetu, a nedeljni porodični ručak svetinja.
Pogledala ga je upitnim pogledom, podignutih obrva, ženski uvređeno. Shvatio je odmah. Zagrlio je.
– I ti. Ti si mi najvažnija. Ti si moj svet.
– Mogli bismo ceo dan da se ljubimo. Da vodimo ljubav... A ti moraš sad da ideš kod dede na ručak...
– To za ljubav... – uhvatio je za obe ruke i položio je na leđa, na krevet, opkoračivši preko nje... To stiže odmah... Počeo je da je ljubi. Počeli su da se ljube. – A za ručak... (nakratko je sklonio usne od njenih)... – kod dede... – poljubio je slasno, kratko ... – ideš sa mnom. Idemo zajedno.
– Kod Živorada? Zajedno? O, kakava čast... – nasmejala se, gledajući ga zaljubljeno.
Ljubili su se. Strasno vodili ljubav, praveći od sopstvenih tela neverovatne figure, upotrebljavajući ljudsko pravo da u ljubavi stvaraju sreću, da kroz seks stižu do radosti zajedničkog ispunjenja zadovoljstva svih pora oba tela.
Zasvirao je signal mobilnog telefona, prekinuvši ih.
– Stigla mi je poruka – rekao je Milan – to je Maja. Njene poruke su mi označene vriskom iz opere. Moram da pogledam... – ustao je i uzeo telefon.
– Oni su u Tiršovoj... Jana je iščašila ruku, ali će stići kod dede na ručak.
– O, bože, dobro je da nije nešto strašnije...
– Ljubim te, lepoto. Obožavam da te ljubim. Poludim kada te ljubim. I jednog dana kada budem umirao, voleo bih da se to desi dok te ljubim. Neka mi odlazak u drugi svet bude sa najlepšim osećajem koji sam doživeo na ovom svetu. Dotle ću svaki dan da te ljubim do iznemoglosti. Ljubim te, ljubim – cmakao je svuda po telu...
Vodili su ljubav, iznova, onako kako samo uživaju parovi predati drugoj dimenziji čovekovoj. Dimenziji onostranoj, pristigloj na talasu osećenja zaljubljenosti, ljubavi u punom cvatu, snagom zadovoljstva obdareni i nesvesni da jesu na Zemlji, u svom gradu, svojoj sobi.
– Kako će Živorad da me prihvati? – bila je znatiželjna.
– Ma, on je sjajan tip, videćeš. Sve će biti kul. Biće oduševljen tobom, lepoto. Ko tebe ne bi voleo?
– Tvoje večito preterivanje... Umisliću da sam savršena. Lenjo je polazila ka kupatilu, dok je Milan tražio daljinski upravljač televizora svuda oko kreveta, jasnim pokretima da mu se uopšte ne ustaje i da bi večno ostao u ovom krevetu ljubavi.
– Za minut sam gotova, pa možemo da krenemo. Već je dva, Živorad nas očekuje...
...
– Živorade, bekrijo, stigli smo... – viknuo je još iz hodnika Milan.
U prostranom stanu, zavaljen u fotelju za ljuljanje, u sobi prepunoj umetničkih slika i relikvija najveće vrednosti, dočekao ih je dobrodržeći nasmejani starac, duge sede kose. Živorad Živojinović, Milanov deda, po ocu.
– O, i Ema nam dolazi! – viknuo je starac, ozaren u radosti čim su se pojavili na vratima njegove sobe.
– Ti si nepopravljiv, Živorade. Pa, kako znaš da je to Ema, kad je nikad nisi video? – Milan je prišao dedi i zagrlio ga.
– Pa, koja bi druga bila? Da nisi baš nju uveo u ovu kuću, imao bi ozbiljnog posla sa mnom... Najurio bih i nju i tebe, sa njom.
Nasmejali su se svi. Ema je prišla starcu i poljubila se s njim.
– Sedimo odmah za sto da se ne hladi ručak. Gospođa Petronijević je sve to lepo, kao i uvek, spremila, ali vi kasnite...
– Izvini, deda, gužva u saobraćaju... – nevešto se pravdao Milan, dok su prelazili u trpezariju.
– Ne foliraj me, Milane, pa nisam ja iz Pržogrnjaca. Ja sam rođeni Beograđanin i znam da nedeljom nije gužva u saobraćaju...
– Ma naravno, deda, to se tako uvek kaže u Beogradu, kada negde kasniš. Vadiš se na gužvu u saobraćaju, bilo nje ili ne u trenutku tvoje gradske rute, ali danas potpuno zaboravih da je nedelja izuzeta iz tih foliranja.
– Služite se, deco, služite...
Uzimali su đakoniju po đakoniju, sa bogato ispunjenog stola...
– Kako ti napreduje zgrada „Veletrenda“? Jesu li ti platili nešto?
– Jesu, đavola. Tri godine mi duguju. Zgrada se gradi, doduše polako, ali se gradi po mome projektu, imam ugovor s njima, ali ne plaćaju ništa. Znaš dobro kako je. Svako juri svoje pare u ovoj zemlji. Svako svakome duguje... Radim neki enterijer. Neki kafić u Dositejevoj. Crtam još neke projekte... Ide...
– Čujem da treba Marakanu da rekonstruišu. Da ti nisu ponudili taj posao?
– Nisu još. To bi radio džabe, u najavi. Još bih im i platio... – nasmejao se.
– I vi ste zvezdaš, Živorade? – upitala je Ema.
– Sine, da ti kaže čika Živorad nešto... Rođenjem smo mi buntovnici, mi kreativci, mi gospoda, predodređeni da navijamo za „Zvezdu“, otkad je „Zvezda“ stvorena iz bunta i vica beogradske omladine. Bio sam dete, ali sebe držim kao osnivača „Zvezdinog“, jer sam je odmah zavoleo. „Zvezda“ je stil života, tu nema nazad kada se zaljubiš u nju i kada ta veza postane neraskidiva. Tu se veseli, voli, pati, ljuti, svađa, svaki dan. „Zvezda“ ti je kao prvi ratni front. Znaš za šta se boriš i za to si spreman i život da daš. „Zvezda“ je najlepša devojka, kojoj se večno udvaraš, a ona je sve lepša i lepša i moraš sve lepše i lepše reči da joj govoriš kako bi je do kraja osvojio.
– Ja sam mislila da je Milan najluđi zvezdaš, a sad kad čujem Vas, vidim da ima ozbiljnu konkurenciju – smeju se.
– To tako ide. S kolena na koleno, iz ljubavi u još veću ljubav. Ja sam mog pokojnog sina Dušana vodio na Marakanu sa šest godina, a on je svog, ovog tvog ljubljenog, kada je Milan imao šest meseci života. Sve ludak do ludaka, sve veći i veći fanatizam. Vaš sin će verovatno iz bolnice, kada se porodiš, pravo na Topčidersko brdo na stadion i odmah u „Delije“.
– E, odlična ideja, deda. Nećemo ni ići u bolnicu, Ema će se prva poroditi na Marakani. To je fenomenalna fora – oduševljeno je reagovao Milan.
– Ne mogu da verujem dokle smo stigli... – smejala se Ema.
– Mi zvezdaši uvek preterujemo. Uvek idemo korak ispred. Mi smo avangarda ovog društva – sada je Milan filozofirao i nastavio – Našom energijom srušili smo mnoge vladare ovdašnje koji nisu valjali na ulici, kao predvodnici naroda...
– Znam tu priču, beb, znam. Pričao si mi je, hiljadu puta.
– S kim igramo večeras? – pitao je Živorad.
– S „Radničkim“.
– Iz Kragujevca?
– Iz Niša. U dvadeset sati.
– Sjajno! Gledaću utakmicu iz moje fotelje za ljuljanje. „Zvezda“ pobeđuje kad gledam utakmicu iz nje.
– Ne menjaj onda naviku. Tri boda su nam preko potrebna.
– Nema Milice. Zašto kasni? – upitao je Živorad.
– U ambulanti su. Jana je iščašila ruku. Nije strašno. Sad će oni…
U tom trenutku, baš, začulo se zvono na vratima.
– Evo ih. Milane, otvori, sine.
Milan je ustao i otvorio vrata, a u veliku dnevnu sobu je za tren oka utrčala malena desetogodišnja devojčica, skačući svom pradedi u krilo.
– Evo moje lepotice – zagrlio je i poljubio – kakav je to gips na ruci?
– Polomila sam ruku! – viknula je Jana, kô zapeta puška i nastavila – trčala sam u parkiću sa Nađom, spotakla sam se na koren od drveta i pala sam. Nezgodno sam postavila ruku pri padu i strašno me je zabolelo.
– Samo si iščašila ruku, dušo, hvala Bogu – pričala je njena mama Milica, ljubeći svog dedu Živorada.
– Nisam! Polomila sam! Kome stave gips, taj je slomio ruku. Meni su stavili gips i ja sam polomila ruku. Da su mi stavili samo steznik kao Mili Jović, onda bi to bila uganuta ruka. To ti je tako, mama, ako nisi znala.
– Dobro, srećo, dobro… Šta god. Važno je da si ti sada dobro i da te više ne boli.
– Malo me još boli, ali neću plakati. Ja sam otplakala prelom. Sad ću samo da se smejem.
– Tako i treba, mila moja, nedelja je dan za osmehe i uživanje u životu – rekla joj je mama i poljubila je.
– E, deda, deda... – zvala je tako Živorada, jer svoje dedove i bake nije pamtila – znaš li šta ću biti kad porastem?
– Koliko se sećam... pričala si da ćeš, kao stric Milan, biti arhitekta...
– Ma ne, to je bezveze. Biću glumica! Mama je dobra, ali ona nije prava glumica. Ja ću baš da glumim, neću da pevam dok glumim, kao mama. Govoriću dok glumim,kao prave glumice.
– Bila si u Sabornoj na službi? – Milan je prekinuo Janinu monodramu.
– Jesam. Donela sam dedi naforu. Profesor Hadži Petrović te je pozdravio, deda.
– Gde je Rade? – upita je Živorad.
– Na putu je u Sloveniji. Dolazi večeres. Znaš njega, stiže na moju predstavu… – odgovorila je Milica.
– Šta pevaš večeras? – opet je pitao deda Živorad.
– „Tosku“. Dolaziš?
– Ne mogu, „Zvezda“ igra – nasmejali su se svi.
– Onda, tek Milana ne smem da pitam... – nasmejali su se svi, ponovo. – Ema, hajde ti pođi sa Janom da me podržiš.
– E, Ema ne može. Nikako ne može. Ide sa mnom na Sever. Imam specijalni program za nju. Iznenađenje – zapovedio je Milan.
– Milane, rano je. To može tek za devet meseci – Ema se nasmejala. Živorad i Milan prasnuše u smeh. Jana i Vesna se pogledaše, pa i one uzeše tu zarazu smeha iz atmosfere i zajedno se uključiše u more osmeha, koje je preplavilo sobu.
Kada su se nekako primirili od smeha, Živorad se oglasi:
– Ima li šta još u Narodnom od mojih scenografija? Igra li se „Sumnjivo lice“?
– Igra još Nušić. Scenografija ti je u top formi. Ništa nisu menjali. Savremena, kao da je nisi radio za premijeru pre dvadeset godina.
– Nekad sam bio dobar – nasmejao se, sa setom na licu. Sada sam samo gotovo nepokretni starac. Ruke mi drhte, ne bih mogao liniju povući...
– Čika Živorade, lepršaviji duh nisam srela od vašeg, ni širu dušu – ubacila se Ema.
– Ovu malu da ženiš, Milane. Jesi razumeo šta ti ovaj starkelja kaže? Da je ženiš, pa da otvaramo akušersku kliniku na Marakani.
– Zbog porođaja ne moram da je ženim... Tu rade potpuno drugačiji mehanizmi, ako se dobro sećaš, dragi deko moj. Klinče može da dođe i bez ženidbe.
Svi ponovo prasnuše u smeh.
Nedugo, zatim, nedelja je mrakom davala naznaku da će uskoro vreme i prostor prepustiti ponedeljku. Milan je zaprosio Emu, na Severu Marakane, u trenutku kada je „Zvezda“ dala prvi gol na utakmici, Jana je zaspala tati u naručju već tokom prvog čina mamine predstave, Maja je tri puta vraćana na bis uz salve višeminutnih aplauza, blistajući na sceni sa ogromnim buketom cveća u rukama, Živorad je na svojoj stolici za ljuljanje sklopio oči, poslednji put, upokojivši se i napuštajući ovaj svet, sa osmehom na licu zbog „Zvezdine“ pobede i osećanjem da su mu unuk i unuka srećni i uspešni ljudi. Nedelja je mrakom davala naznaku da će uskoro vreme i prostor prepustiti ponedeljku, koji će planeti Zemlji doneti novo jutro i nove obasjaje sunca, sledeći sled događaja zapisanih, po scenariju, visoko, iznad negde, u nepovratu kosmosa, gde svakome čoveku pripada svoj deo nadvremenosti.