– Мораш ли данас да идеш код деде на ручак?
– Недеља је, знаш да хоћу да идем. Откада сам остао без родитеља, Живорад и Милица су ми све на свету, а недељни породични ручак светиња.
Погледала га је упитним погледом, подигнутих обрва, женски увређено. Схватио је одмах. Загрлио је.
– И ти. Ти си ми најважнија. Ти си мој свет.
– Могли бисмо цео дан да се љубимо. Да водимо љубав... А ти мораш сад да идеш код деде на ручак...
– То за љубав... – ухватио је за обе руке и положио је на леђа, на кревет, опкорачивши преко ње... То стиже одмах... Почео је да је љуби. Почели су да се љубе. – А за ручак... (накратко је склонио усне од њених)... – код деде... – пољубио је сласно, кратко ... – идеш са мном. Идемо заједно.
– Код Живорада? Заједно? О, какава част... – насмејала се, гледајући га заљубљено.
Љубили су се. Страсно водили љубав, правећи од сопствених тела невероватне фигуре, употребљавајући људско право да у љубави стварају срећу, да кроз секс стижу до радости заједничког испуњења задовољства свих пора оба тела.
Засвирао је сигнал мобилног телефона, прекинувши их.
– Стигла ми је порука – рекао је Милан – то је Маја. Њене поруке су ми означене вриском из опере. Морам да погледам... – устао је и узео телефон.
– Они су у Тиршовој... Јана је ишчашила руку, али ће стићи код деде на ручак.
– О, боже, добро је да није нешто страшније...
– Љубим те, лепото. Обожавам да те љубим. Полудим када те љубим. И једног дана када будем умирао, волео бих да се то деси док те љубим. Нека ми одлазак у други свет буде са најлепшим осећајем који сам доживео на овом свету. Дотле ћу сваки дан да те љубим до изнемоглости. Љубим те, љубим – цмакао је свуда по телу...
Водили су љубав, изнова, онако како само уживају парови предати другој димензији човековој. Димензији оностраној, пристиглој на таласу осећења заљубљености, љубави у пуном цвату, снагом задовољства обдарени и несвесни да јесу на Земљи, у свом граду, својој соби.
– Како ће Живорад да ме прихвати? – била је знатижељна.
– Ма, он је сјајан тип, видећеш. Све ће бити кул. Биће одушевљен тобом, лепото. Ко тебе не би волео?
– Твоје вечито претеривање... Умислићу да сам савршена. Лењо је полазила ка купатилу, док је Милан тражио даљински управљач телевизора свуда око кревета, јасним покретима да му се уопште не устаје и да би вечно остао у овом кревету љубави.
– За минут сам готова, па можемо да кренемо. Већ је два, Живорад нас очекује...
...
– Живораде, бекријо, стигли смо... – викнуо је још из ходника Милан.
У пространом стану, заваљен у фотељу за љуљање, у соби препуној уметничких слика и реликвија највеће вредности, дочекао их је добродржећи насмејани старац, дуге седе косе. Живорад Живојиновић, Миланов деда, по оцу.
– О, и Ема нам долази! – викнуо је старац, озарен у радости чим су се појавили на вратима његове собе.
– Ти си непоправљив, Живораде. Па, како знаш да је то Ема, кад је никад ниси видео? – Милан је пришао деди и загрлио га.
– Па, која би друга била? Да ниси баш њу увео у ову кућу, имао би озбиљног посла са мном... Најурио бих и њу и тебе, са њом.
Насмејали су се сви. Ема је пришла старцу и пољубила се с њим.
– Седимо одмах за сто да се не хлади ручак. Госпођа Петронијевић је све то лепо, као и увек, спремила, али ви касните...
– Извини, деда, гужва у саобраћају... – невешто се правдао Милан, док су прелазили у трпезарију.
– Не фолирај ме, Милане, па нисам ја из Пржогрњаца. Ја сам рођени Београђанин и знам да недељом није гужва у саобраћају...
– Ма наравно, деда, то се тако увек каже у Београду, када негде касниш. Вадиш се на гужву у саобраћају, било ње или не у тренутку твоје градске руте, али данас потпуно заборавих да је недеља изузета из тих фолирања.
– Служите се, децо, служите...
Узимали су ђаконију по ђаконију, са богато испуњеног стола...
– Како ти напредује зграда „Велетренда“? Јесу ли ти платили нешто?
– Јесу, ђавола. Три године ми дугују. Зграда се гради, додуше полако, али се гради по моме пројекту, имам уговор с њима, али не плаћају ништа. Знаш добро како је. Свако јури своје паре у овој земљи. Свако свакоме дугује... Радим неки ентеријер. Неки кафић у Доситејевој. Цртам још неке пројекте... Иде...
– Чујем да треба Маракану да реконструишу. Да ти нису понудили тај посао?
– Нису још. То би радио џабе, у најави. Још бих им и платио... – насмејао се.
– И ви сте звездаш, Живораде? – упитала је Ема.
– Сине, да ти каже чика Живорад нешто... Рођењем смо ми бунтовници, ми креативци, ми господа, предодређени да навијамо за „Звезду“, откад је „Звезда“ створена из бунта и вица београдске омладине. Био сам дете, али себе држим као оснивача „Звездиног“, јер сам је одмах заволео. „Звезда“ је стил живота, ту нема назад када се заљубиш у њу и када та веза постане нераскидива. Ту се весели, воли, пати, љути, свађа, сваки дан. „Звезда“ ти је као први ратни фронт. Знаш за шта се бориш и за то си спреман и живот да даш. „Звезда“ је најлепша девојка, којој се вечно удвараш, а она је све лепша и лепша и мораш све лепше и лепше речи да јој говориш како би је до краја освојио.
– Ја сам мислила да је Милан најлуђи звездаш, а сад кад чујем Вас, видим да има озбиљну конкуренцију – смеју се.
– То тако иде. С колена на колено, из љубави у још већу љубав. Ја сам мог покојног сина Душана водио на Маракану са шест година, а он је свог, овог твог љубљеног, када је Милан имао шест месеци живота. Све лудак до лудака, све већи и већи фанатизам. Ваш син ће вероватно из болнице, када се породиш, право на Топчидерско брдо на стадион и одмах у „Делије“.
– Е, одлична идеја, деда. Нећемо ни ићи у болницу, Ема ће се прва породити на Маракани. То је феноменална фора – одушевљено је реаговао Милан.
– Не могу да верујем докле смо стигли... – смејала се Ема.
– Ми звездаши увек претерујемо. Увек идемо корак испред. Ми смо авангарда овог друштва – сада је Милан филозофирао и наставио – Нашом енергијом срушили смо многе владаре овдашње који нису ваљали на улици, као предводници народа...
– Знам ту причу, беб, знам. Причао си ми је, хиљаду пута.
– С ким играмо вечерас? – питао је Живорад.
– С „Радничким“.
– Из Крагујевца?
– Из Ниша. У двадесет сати.
– Сјајно! Гледаћу утакмицу из моје фотеље за љуљање. „Звезда“ побеђује кад гледам утакмицу из ње.
– Не мењај онда навику. Три бода су нам преко потребна.
– Нема Милице. Зашто касни? – упитао је Живорад.
– У амбуланти су. Јана је ишчашила руку. Није страшно. Сад ће они…
У том тренутку, баш, зачуло се звоно на вратима.
– Ево их. Милане, отвори, сине.
Милан је устао и отворио врата, а у велику дневну собу је за трен ока утрчала малена десетогодишња девојчица, скачући свом прадеди у крило.
– Ево моје лепотице – загрлио је и пољубио – какав је то гипс на руци?
– Поломила сам руку! – викнула је Јана, кô запета пушка и наставила – трчала сам у паркићу са Нађом, спотакла сам се на корен од дрвета и пала сам. Незгодно сам поставила руку при паду и страшно ме је заболело.
– Само си ишчашила руку, душо, хвала Богу – причала је њена мама Милица, љубећи свог деду Живорада.
– Нисам! Поломила сам! Коме ставе гипс, тај је сломио руку. Мени су ставили гипс и ја сам поломила руку. Да су ми ставили само стезник као Мили Јовић, онда би то била уганута рука. То ти је тако, мама, ако ниси знала.
– Добро, срећо, добро… Шта год. Важно је да си ти сада добро и да те више не боли.
– Мало ме још боли, али нећу плакати. Ја сам отплакала прелом. Сад ћу само да се смејем.
– Тако и треба, мила моја, недеља је дан за осмехе и уживање у животу – рекла јој је мама и пољубила је.
– Е, деда, деда... – звала је тако Живорада, јер своје дедове и баке није памтила – знаш ли шта ћу бити кад порастем?
– Колико се сећам... причала си да ћеш, као стриц Милан, бити архитекта...
– Ма не, то је безвезе. Бићу глумица! Мама је добра, али она није права глумица. Ја ћу баш да глумим, нећу да певам док глумим, као мама. Говорићу док глумим,као праве глумице.
– Била си у Саборној на служби? – Милан је прекинуо Јанину монодраму.
– Јесам. Донела сам деди нафору. Професор Хаџи Петровић те је поздравио, деда.
– Где је Раде? – упита је Живорад.
– На путу је у Словенији. Долази вечерес. Знаш њега, стиже на моју представу… – одговорила је Милица.
– Шта певаш вечерас? – опет је питао деда Живорад.
– „Тоску“. Долазиш?
– Не могу, „Звезда“ игра – насмејали су се сви.
– Онда, тек Милана не смем да питам... – насмејали су се сви, поново. – Ема, хајде ти пођи са Јаном да ме подржиш.
– Е, Ема не може. Никако не може. Иде са мном на Север. Имам специјални програм за њу. Изненађење – заповедио је Милан.
– Милане, рано је. То може тек за девет месеци – Ема се насмејала. Живорад и Милан праснуше у смех. Јана и Весна се погледаше, па и оне узеше ту заразу смеха из атмосфере и заједно се укључише у море осмеха, које је преплавило собу.
Када су се некако примирили од смеха, Живорад се огласи:
– Има ли шта још у Народном од мојих сценографија? Игра ли се „Сумњиво лице“?
– Игра још Нушић. Сценографија ти је у топ форми. Ништа нису мењали. Савремена, као да је ниси радио за премијеру пре двадесет година.
– Некад сам био добар – насмејао се, са сетом на лицу. Сада сам само готово непокретни старац. Руке ми дрхте, не бих могао линију повући...
– Чика Живораде, лепршавији дух нисам срела од вашег, ни ширу душу – убацила се Ема.
– Ову малу да жениш, Милане. Јеси разумео шта ти овај старкеља каже? Да је жениш, па да отварамо акушерску клинику на Маракани.
– Због порођаја не морам да је женим... Ту раде потпуно другачији механизми, ако се добро сећаш, драги деко мој. Клинче може да дође и без женидбе.
Сви поново праснуше у смех.
Недуго, затим, недеља је мраком давала назнаку да ће ускоро време и простор препустити понедељку. Милан је запросио Ему, на Северу Маракане, у тренутку када је „Звезда“ дала први гол на утакмици, Јана је заспала тати у наручју већ током првог чина мамине представе, Маја је три пута враћана на бис уз салве вишеминутних аплауза, блистајући на сцени са огромним букетом цвећа у рукама, Живорад је на својој столици за љуљање склопио очи, последњи пут, упокојивши се и напуштајући овај свет, са осмехом на лицу због „Звездине“ победе и осећањем да су му унук и унука срећни и успешни људи. Недеља је мраком давала назнаку да ће ускоро време и простор препустити понедељку, који ће планети Земљи донети ново јутро и нове обасјаје сунца, следећи след догађаја записаних, по сценарију, високо, изнад негде, у неповрату космоса, где свакоме човеку припада свој део надвремености.
