Sedimo Gaga i ja tako pre neki dan kod moje bake na kafi. Baka iznela vanilice, lanjske, rekla bi’, ali kad imaš osamdeset i tri godine, šta uopšte može da ti bude staro i bajato…? Kako ti je mama, sine, pita baka. Nije nešto, kaže Gaga. Šta joj je…? Ne znam. Ima neke vrtoglavice. Krenuli smo po lekarima. Od jednog do drugog. Ne znaju šta je. Kažu – na nervnoj bazi. Ali, pomislim… ali ona je još mlada žena..? Dobro, nije baš mlada, ispravi se Gaga, ali mlada je da krene po lekarima. Koje ti je majka godište, pita baka. Pedesetpeto, kaže Gaga. Baba se zamisli. Pedeset i devet godina, prevodim. Lepe godine, primeti moja baba.
Lepe godine – za šta? Lepe da krene da te načinje sa svih strana…? Lepe da počneš da obilaziš ordinacije, da upoznaješ specijaliste različitih oblasti? Roditelji neminovno stare, reče Gaga. Nema tu šta, stare oni, starimo i mi, život je to, ne znam zašto se čudiš. Čudim se, eto. Znam da to tako mora, ali nekako sve mislim – neće još, mladi su, mladi smo i mi. A onda primetiš neke sitnice, tu i tamo, i shvatiš da tvoja mama više nema tridesetpet godina i da nije ona ‘’zgodna mačka’’ s plaže u Tučepima.
Moram nešto da te zamolim, kaže mi baka. Samo reci, nano, šta god treba. (Znam već o čemu se radi.) Sine, kad budeš imala vremena, da me odvedeš do baba Dane. Nije joj dobro ovih dana. Bojim se da nije… znaš već… a treba da odem do nje, nema smisla, tolike godine se znamo, stanovale smo zajedno u Dunavskoj, znaš koliko mi je valjala… Dobro, nano – kažem, (vidim kol’ko je sati). Je l’ treba odma’ da idemo ili može da čeka do sutra? Valjalo bi odma, al’ nećemo ako nemaš vremena. Babi ne umem da odbijem. Spremaj se, kažem. Idemo sad, al’ da se vratimo do mraka. Da l’ da se presvlačim il’ mogu ovako – pita baba. Možeš tako, šta ti fali, k’o da će ko da te gleda usput…? Čekaj samo da se očešljam, kaže baka. Vidi molim te, da mi nisu gde pukle čarape, ne vidim ti ja to ništa odavno. Bako, super si, nema da brineš. Ih jeste, baba da bude super – ‘de to ima – nasmeja se baba i zadenu maramicu u rukav.
Da svratimo u prodavnicu, kaže mi. Da kupimo kilo kocke i kafu. Sok…? – pitam. Tokom godina sam naučila da je vrsta soka bitan pokazatelj istorije bolesti. Ako idemo samo s kafom i šećerom, očigledno nije ništa i bolesnik će ‘’preteći’’. Ako baba poruči bistri, od jabuke – biće da se radi samo o lakšoj prehladi. Ako je gusti, pa još i od jagode – stvar je hronična i vrlo ozbiljna, a ako mi kaže da kupim borovnicu – onda znam da je đavo odneo šalu i da leka - nema. Ananas, kivi, mango i te stvari ne nosimo nikome jer baba ne veruje u egzotiku.
Inače, čudno je to s babama. U poslednje vreme, ova moja samo priča ko je umro. Kad god je nazovem – ili je neko bolestan ili je pred sami kraj, daleko bilo. A ako niko nije umro – čekaj, samo, umreće u roku od nedelju dana, garantovano. Kako si baba? Dobro sam. Eto, umro taj i taj, krasna sahrana bila. Vrlo lepa, mogu ti reći. Kako, baba, sahrana može da bude lepa?! Može, može, ooo, tu se, draga moja vidi i ko je i kakav je čovek za života bio. Svaki put se naježim, al’ babi to sve normalno. Postala je pravi ekspert. Ako je do tridesetak ljudi, to je onda u redu. Sve preko toga, čisto preterivanje. Dođe svet da se vidi i popriča. Pa jeste, bunim se, nije to fešn selekšn, baš će tu da se viđaju…?! Misliš da nemaju preča posla…? Pa da znaš i da nemaju, brani ih baba. Uostalom, život je to, kaže. Nije baba, to je smrt. Život, smrt, sve ti je to jedno isto – isptavlja me baba. Videćeš kad dođeš u moje godine. Umreti se mora, takav je red.
Moja baba, inače, vrlo drži do reda i brine o svemu o čemu jedno čeljade brinuti može. Otkako ne vidi da štrika, i ne gleda serije, briga je postala babin omiljeni hobi. Brine kad slana ubije papriku, i kad se Sava izlije iz korita, i kad zemljotres pogodi Japan, ili foke uginu od naftne mrlje u meksičkom zalivu. A naročito brine o tome kako ćemo da je sahranimo. Ima dobrih dvadeset godina kako je pripremila odeću ‘’za put’’. Sećam se, bila sam četvrti gimnazije kad me je uzela za ruku i povela do starog šifonjera. Ima baka nešto da ti pokaže, rekla je. Ja se ponadala, izvadiće baba neke novce za maturu, kad ono – haljina. Crna, do ispod kolena, lep kroj, diskretna kragnica, sve onako, čisto, popeglano. Najlon čarape, kombinezon, sve komplet. Spremaš li se to negde, nano – pitala sam je. Spremam, spremam, rekla je, ama k’o da će sa mnom na maturski. Samo ne znam kad ću. Al’ ti da znaš – kad dođe vreme – nemoj da mi oblačite šta bilo, nego ovo što sam namenila. Gde kad pođeš – upitala sam. Stvarno mi nije bilo nakraj pameti da živ čovek može o tome da razmišlja. Kako, gde, upita baba. Pa GORE, pobogu.
I dan danas to GORE je babina omiljena tema. Iako je svaki put molim da mi ne pominje i da ne priča i da znam napamet i do detalja sva uputstva, i da ćemo se već nekako snaći, kad to, jel’te - bude, ali baba ne odustaje. Svako malo izvadi ona onu svoju ‘aljinicu, obuče je, valjda da vidi da joj nije omalila il’ da je moljci nisu načeli, prošeta u njoj par koraka, metne novu lavandu u postavu, pa je vrati na onaj isti ofinger. Stvarno si morbidna, rekla sam joj jednom. Šta sam…? Morbidna, grozna. Kako možeš da se ponašaš tako… kao da jedva čekaš… (Nisam mogla da izgovorim do kraja.) Sine, rekla je, pregazila sam osamdesetu. Ne vidim, ne čujem, ne znam jesam li došla il sam pošla, pijem šaku lekova dnevno, pa šta ja još mogu da čekam i da očekujem…? Dobro je dok mogu na noge i nikom ne padam na teret. Život je to. Nije, opet ću. Smrt je to o čemu pričaš. Život, smrt, jedno te isto. – ne da se baba.
Moja majka ima pedeset i osam, pomislila sam. Sve što znam u životu – naučila sam od nje. Da hodam, da pričam, čitam, vezujem pertle, ušijem dugme, ponašam se, sve. Dobro se drži, ali teško mi je da prihvatim činjenicu da ima godina koliko ima i da već uveliko igra drugo poluvreme. Jer, moja mama je moja mama. I dok je mama tu – nekako je sve ok. Biće da i ona misli to isto. Jer i njena je majka još uvek tu. Tačno je, već odavno ne igra, sedi na klupi za rezervne igrače – ali, svejedno, opet je tu, bodri i navija.
Može sokić, prekide me mama. Ma ne mogu, nisam žedna. Ti nikad ništa ne možeš, samo tu kafu piješ, vidi kako si bleda, gvožđe ti je nula, vidim ja. Imam divnan sok na mućenje, od borovnice, domaće – dodaje. Od borovnice…? Neka, mama, mani me, samo ću čašu vode.
Književna radionica Kordun
Danieline knjige možete pronaći u Delfi knjižarama
