Седимо Гага и ја тако пре неки дан код моје баке на кафи. Бака изнела ванилице, лањске, рекла би’, али кад имаш осамдесет и три године, шта уопште може да ти буде старо и бајато…? Како ти је мама, сине, пита бака. Није нешто, каже Гага. Шта јој је…? Не знам. Има неке вртоглавице. Кренули смо по лекарима. Од једног до другог. Не знају шта је. Кажу – на нервној бази. Али, помислим… али она је још млада жена..? Добро, није баш млада, исправи се Гага, али млада је да крене по лекарима. Које ти је мајка годиште, пита бака. Педесетпето, каже Гага. Баба се замисли. Педесет и девет година, преводим. Лепе године, примети моја баба.
Лепе године – за шта? Лепе да крене да те начиње са свих страна…? Лепе да почнеш да обилазиш ординације, да упознајеш специјалисте различитих области? Родитељи неминовно старе, рече Гага. Нема ту шта, старе они, старимо и ми, живот је то, не знам зашто се чудиш. Чудим се, ето. Знам да то тако мора, али некако све мислим – неће још, млади су, млади смо и ми. А онда приметиш неке ситнице, ту и тамо, и схватиш да твоја мама више нема тридесетпет година и да није она ‘’згодна мачка’’ с плаже у Тучепима.
Морам нешто да те замолим, каже ми бака. Само реци, нано, шта год треба. (Знам већ о чему се ради.) Сине, кад будеш имала времена, да ме одведеш до баба Дане. Није јој добро ових дана. Бојим се да није… знаш већ… а треба да одем до ње, нема смисла, толике године се знамо, становале смо заједно у Дунавској, знаш колико ми је ваљала… Добро, нано – кажем, (видим кол’ко је сати). Је л’ треба одма’ да идемо или може да чека до сутра? Ваљало би одма, ал’ нећемо ако немаш времена. Баби не умем да одбијем. Спремај се, кажем. Идемо сад, ал’ да се вратимо до мрака. Да л’ да се пресвлачим ил’ могу овако – пита баба. Можеш тако, шта ти фали, к’о да ће ко да те гледа успут…? Чекај само да се очешљам, каже бака. Види молим те, да ми нису где пукле чарапе, не видим ти ја то ништа одавно. Бако, супер си, нема да бринеш. Их јесте, баба да буде супер – ‘де то има – насмеја се баба и задену марамицу у рукав.
Да свратимо у продавницу, каже ми. Да купимо кило коцке и кафу. Сок…? – питам. Током година сам научила да је врста сока битан показатељ историје болести. Ако идемо само с кафом и шећером, очигледно није ништа и болесник ће ‘’претећи’’. Ако баба поручи бистри, од јабуке – биће да се ради само о лакшој прехлади. Ако је густи, па још и од јагоде – ствар је хронична и врло озбиљна, а ако ми каже да купим боровницу – онда знам да је ђаво однео шалу и да лека - нема. Ананас, киви, манго и те ствари не носимо никоме јер баба не верује у егзотику.
Иначе, чудно је то с бабама. У последње време, ова моја само прича ко је умро. Кад год је назовем – или је неко болестан или је пред сами крај, далеко било. А ако нико није умро – чекај, само, умреће у року од недељу дана, гарантовано. Како си баба? Добро сам. Ето, умро тај и тај, красна сахрана била. Врло лепа, могу ти рећи. Како, баба, сахрана може да буде лепа?! Може, може, ооо, ту се, драга моја види и ко је и какав је човек за живота био. Сваки пут се најежим, ал’ баби то све нормално. Постала је прави експерт. Ако је до тридесетак људи, то је онда у реду. Све преко тога, чисто претеривање. Дође свет да се види и поприча. Па јесте, буним се, није то фешн селекшн, баш ће ту да се виђају…?! Мислиш да немају преча посла…? Па да знаш и да немају, брани их баба. Уосталом, живот је то, каже. Није баба, то је смрт. Живот, смрт, све ти је то једно исто – исптавља ме баба. Видећеш кад дођеш у моје године. Умрети се мора, такав је ред.
Моја баба, иначе, врло држи до реда и брине о свему о чему једно чељаде бринути може. Откако не види да штрика, и не гледа серије, брига је постала бабин омиљени хоби. Брине кад слана убије паприку, и кад се Сава излије из корита, и кад земљотрес погоди Јапан, или фоке угину од нафтне мрље у мексичком заливу. А нарочито брине о томе како ћемо да је сахранимо. Има добрих двадесет година како је припремила одећу ‘’за пут’’. Сећам се, била сам четврти гимназије кад ме је узела за руку и повела до старог шифоњера. Има бака нешто да ти покаже, рекла је. Ја се понадала, извадиће баба неке новце за матуру, кад оно – хаљина. Црна, до испод колена, леп крој, дискретна крагница, све онако, чисто, попеглано. Најлон чарапе, комбинезон, све комплет. Спремаш ли се то негде, нано – питала сам је. Спремам, спремам, рекла је, ама к’о да ће са мном на матурски. Само не знам кад ћу. Ал’ ти да знаш – кад дође време – немој да ми облачите шта било, него ово што сам наменила. Где кад пођеш – упитала сам. Стварно ми није било накрај памети да жив човек може о томе да размишља. Како, где, упита баба. Па ГОРЕ, побогу.
И дан данас то ГОРЕ је бабина омиљена тема. Иако је сваки пут молим да ми не помиње и да не прича и да знам напамет и до детаља сва упутства, и да ћемо се већ некако снаћи, кад то, јел’те - буде, али баба не одустаје. Свако мало извади она ону своју ‘аљиницу, обуче је, ваљда да види да јој није омалила ил’ да је мољци нису начели, прошета у њој пар корака, метне нову лаванду у поставу, па је врати на онај исти офингер. Стварно си морбидна, рекла сам јој једном. Шта сам…? Морбидна, грозна. Како можеш да се понашаш тако… као да једва чекаш… (Нисам могла да изговорим до краја.) Сине, рекла је, прегазила сам осамдесету. Не видим, не чујем, не знам јесам ли дошла ил сам пошла, пијем шаку лекова дневно, па шта ја још могу да чекам и да очекујем…? Добро је док могу на ноге и ником не падам на терет. Живот је то. Није, опет ћу. Смрт је то о чему причаш. Живот, смрт, једно те исто. – не да се баба.
Моја мајка има педесет и осам, помислила сам. Све што знам у животу – научила сам од ње. Да ходам, да причам, читам, везујем пертле, ушијем дугме, понашам се, све. Добро се држи, али тешко ми је да прихватим чињеницу да има година колико има и да већ увелико игра друго полувреме. Јер, моја мама је моја мама. И док је мама ту – некако је све ок. Биће да и она мисли то исто. Јер и њена је мајка још увек ту. Тачно је, већ одавно не игра, седи на клупи за резервне играче – али, свеједно, опет је ту, бодри и навија.
Може сокић, прекиде ме мама. Ма не могу, нисам жедна. Ти никад ништа не можеш, само ту кафу пијеш, види како си бледа, гвожђе ти је нула, видим ја. Имам дивнан сок на мућење, од боровнице, домаће – додаје. Од боровнице…? Нека, мама, мани ме, само ћу чашу воде.
Књижевна радионица Кордун
Даниелине књиге можете пронаћи у Делфи књижарама
