Piše: Branka Selaković

Pečat života ostaje od rođenja. Čitav život no­si­mo stva­ri sa sobom, posebno one koje nam nešto znače, sve do trenutka dok nam te stvari ne postanu teret pod kojim pokleknemo, ali ni tada se čo­vek ne predaje, već odlazi stazom, na­ma još uvek nepo­zna­tom. Zabeležio je Ilija Šaula u svojoj knjizi Bulevar svetlosti.

Taj pečat koji Ilija nosi od detinjstva je ljubav prema umetnost, posebno književnosti, kao i neumorno traganje za rečima koje oneobičava u svom književnom izrazu. Iako je po sopstvenom priznanju jedan period živeo van svog sna, nikada od njega nije odustao, a tome se mogla uveriti i čitalačka javnost poslednjih nekoliko godina, kada je sve što je tinjalo u njemu sabrao u nekoliko knjiga. Svoj književni put otpočeo je poezijom pre četiri decenije, da bi docnije pisao eseje, kratke priče i romane.

U svojim delima progovara o predanjima rodnog kraja, precima i običajima, ali u esejima promišlja i o savremenom društvu i njegovim pojavama. Na neobičan način kroz svoje junake čitaoca vodi preko ruralnih mesta Balkana do kosmopolitskog života Amerike dajući mozaičnu sliku sveta iz kojeg je potekao i onog u kojem živi.

Pre više od deceniju sa književnikom Danilom Marićem u Vest Česteru osnovao je Književnu radionicu Kordun KRK sa ciljem promovisanja mladih autora i savremene književnosti Balkana u SAD. Iz radionice nastao je i istoimeni portal na kojem veliki broj pesnika i pisaca objavljuje svoje radove.

Koja je bila inicijalna ideja koja vas je vodila kroz godine rada radionice i kakvi su planovi za budućnost?

Od samog osnivanja Književne radionice Kordun uvek smo razmišljali o podizanju nivoa naših aktivnosti. Cilj nam je bio kao što je i danas da predstavimo autore koji prvi put objavljuju svoj književni rad. U početku smo bili zaneseni idejom, a ja sam bio taj koji je razmišljao kako obezbediti fond iz kojeg bi finansirali izdavaštvo za naše autore. Želja nam je bila da se autor oseća od nas zaista priznatim za svoj rad, posebno oni koji nisu bili u prilici da plate štampu, dok smo ostalima pomogli oko uređivačkog dela, a štampu su platili sami, ili bi nekad podelili troškove i uživali u zajedničkom priređivanju knjige.

Početkom druge decenije naše delatnosti postavljeni su novi uslovi, troškovi su se znatno uvećali, redakcija se proširila i zanimljiva je činjenica da nam pristiže sve više i više naslova od neafirmisanih autora bez razlike na nove uslove. Budući da još nismo sasvim samostalni, a to je i razlog zbog uvećanih troškova, ali ako u narednom periodu započnemomo sa izdavaštvom u vlastitoj režiji onda bi regulisali i troškovnik koji bi se isključivo odnosio na servisne usluge izdavaštva Književne radionice Kordun. Dva do četiri rada u toku godine i dalje bi bili objavljeni iz fonda podrške novim autorima. Odluku o tome donose članovi redakcije koji pišu recenzije i učestvuju u kritičkom mišljenju našeg malog književnog beskraja.

Kroz izdavačku delatnost Književne radionice Kordun prošao je veliki broj mladih umetnika. Zbog čega prednost dajete mladim umetnicima?

Prednost mladim umetnicima se daje prvenstveno zbog motiva koji deluje na njihovo stvaralaštvo, zatim zbog vizije i osećaja pripadnosti korpusu književnosti. Smatram da to ima vrlo značajan uticaj na njihov daljnji rad, jer nama je u interesu da se na našoj književnoj sceni pronalazi uvek nešto novo i neko novi. Želimo da se ta scena omasovi sa što većim brojem autora koji treba da se ostvaruju u evropskoj i svetskoj literaturi. Balkanski narodi imaju burnu istoriju, mitologiju koja se još nije sasvim ostvarila u književnosti, a pojavljuju se autori koji mogu da je prezentuju. Sve veći je broj upravo mladih, ali i sredovečnijih autora koji su počeli da pišu, prosto iz razloga što ih na to tera njihov potisnuti talenat i spoznaje koje im pristižu iz zaumnog. Takvim autorima je najpotrebnije razumevanje i mi želimo da im se nađemo na usluzi. Društvene promene nagrizaju meki deo duše, doprinose razvoju novih mišljenja i pogleda na savremena kretanja u komparaciji sa prošloću. Takva opažanja su idealna za stvaralački rad. Zbog toga težimo da investiramo u nova imena, jer oni će biti donosioci novih svitanja. Teško je od autora iz perioda socijalističkog Balkana očekivati da bude toliko dobar u manifestaciji današnje realnosti, jer i on je pregažen i teže prilagodiv za razliku od mladih koji su sazreli u ovom novom opakom vremenu. Posebno kritičari, možda ovo nije u skladu sa pitanjem, ali za današnje autore treba savremena kritika. Mišljenja kritičara koji su ocenjivali radove pre i tokom 90-ih, previše su subjektivna za radove pisaca koji su pristigli u novom veku. Oni treba da upoređuju i ukazuju, pa bi na taj način doprineli kvalitetu stvaralaštva.

U svojim delima bilo poetskim, bilo proznim akcenat stavljate i na duhovnost, ali i na ličnu filozofiju koju ste obrazovali isčitavajući stare zapise, ali i sakupljajući narodne mudrosti koje su se u kraju gde ste odrasli prenosile generacijama.

Da, dobro ste primetili, još od mojih ranih radova sam bežao od realne slike života i sveta da bi je opisao, uvek mi je to bilo lakše u prenosivom značenju. Kasnije u sazrevanju počeo sam se sve više služiti duhovnim aspektom, dok se nisam upoznao sa nekim klasicima svetske i naše književnosti koji su ostavili jak uticaj na mene, jer u njima sam prepoznao način na koji se najlakše izražavam. Ne mogu zanemariti i uticaj filozofa koji su me ohrabrili na što složenija razmišljanja. Tu sam pronašao to uže u meni koje spaja dva sveta, ovaj vidljivi i onaj nevidljivi, preko kojeg je moguće preći i vinuti se iznad uma spajajući duhovno i filozofsko u književnu formu fantastičnim i magičnim principima. Kada smo kod starih zapisa i narodnih mudrosti tu moramo biti vrlo oprezni, jer ne zna se šta je starije!? Postoje filozoska dela koja se zasnivaju na starim mudrostima, a te mudrosti mogu da dosegnu još od praiskona, jer današnji čovek je nesvestan kad je sve počelo. Teško je poverovati da je neka misao stara hiljadama godina i da se ona može samo odjednom probuditi u nama i mi je usvajamo. Kada bi se u školama učili stari zapisi i bili orginalno prenošeni studentima, iznenadili bi se koliko smo mi još uvek blizu tim starim uverenjima. Zato je za mene zaumna književnost najdublja, jer dotiče stvari kojih se čovek skoro odrekao, ali kad neko od pisaca dotakne čitaoca tim iskonskim, pronađe se i podseti na razmišljanja koja vrlo retko deli sa nekim. Volim kad su autoru i čitaocu misli dovedene u smisaoni odnos. To je unutrašnja sloboda govora postignuta njihovim sagovorništvom.

Prvu knjigu Na zgarištu samoće objavili ste 1989. godine, a sledeću tek 2007. Zbog čega ste napravili tako veliku pauzu? Da li ste sve vreme stvarali ili ste se distancirali od pisanja?

Rat, progonstvo, emigracija. Otprilike kao da vas neko vrti u zagrejanom tiganju pa odjednom ispadnete iz tiganja u vatru i nekim čudom se spasite iz te vatre. Da li u tome vidite ikakvu šansu za stvaranje osim borbe za goli život. Tek nakon oporavka na nekom drugom kraju sveta, memorija mi je proključala i počela da šalje impulse. Prvo što sam poželeo bila je olovka i komad papira. Nakon toga vraćao se sklad. Procvetala poezija, izrasle priče u meni, okamenili se trnuci, nabujala inspiracija, razlila se osećanja. Osećao sam se kao poslednji kineski car koji je u zatvoru pod diktaturom nove vlasti postao najbolji vrtlar i u mnogo čemu bogatiji nego u vremenu dok je bio car.

U svojim delima intezivno spominjete rodno selo, kao i Kordun, pričate o precima i davnim vremenima. Šta je to što vas inspiriše i pokreće da pišete o svom kraju i da li sebe doživljavate kao zavičajnog pisca?

To je prisilni odlazak iz rodnog kraja, to je onaj momenat od kojega više ne živite u svom kraju već se on nastanio u vama. Takve (ne)prilike su me učinile zavičajnim piscem. Sve što sam napisao o svom kraju, morao sam. Osećao bi se neostavrenim da to nisam uradio. Biće toga još, ali ne u tolikoj meri i ako me mnogi nagovaraju da upravo ostanem na tome. Ne, ja nisam dobar zavičajni pisac, previše sam osećajan i pišem srcem, nedostaje ona druga strana. Drugi autori sa Korduna to rade mnogo bolje od mene, ali ja ću zauvek ostati pisac sa Korduna. Mene Bog nije odredio za svedoka, pozvao me je da idem dalje. Moja misija će se nastaviti u nekom novom filmu, ali kao i svaki filmski početak, najpre gledaoce moramo upoznati sa korenima.

Kako publika u Srbiji, a kako u SAD reaguje na vašu umetnost?

Odlično, najviše sam ponosan na moje čitaoce. Toliko me obraduju kad mi se jave da su pročitali neku od mojih knjiga i daju mi kratak opis, to me oplemeni, a još sam sretniji kad čujem za one za koje nisam znao da postoje, a čitaju me. Zahvaljujući internetu sad možemo znati gde sve imamo čitalaca u svetu. Uglavom su to naši iseljenici. Da li je to dobro ili nije, što nas ima na svim svetskim meridijanima, vidim ipak kao jedno dobro u predstavljanju naše kulture, umetnosti, nauke u svim delovima sveta, jer smo već dokazani kao mali narod čiji su pripadnici učinili veliki doprinos za čovečanstvo. Moj izdavač ALMA u Beogradu se bavi statistikom čitalaštva svih njenih izdanja i uvek mi govori o zavidnom broju čitaoca mojih radova. To je ta pokretačka snaga da budem bolji i uspešniji.

Koliko mladi u Americi poznaju savremenu srpsku književnost?

Smatram da mladi u Americi vrlo slabo poznaju savremenu srpsku književnost. Prezentacija našeg stvaralaštva u Americi je vrlo oskudna. U poslednjih deset godina bilo je pokušaja od izdavačke kuće Geopoetika da se jedan deo autora plasira među američke čitaoce, ali je to ostao samo bledi pokušaj, nije ostvaren kontinuitet. Postoji antologija srpske fantastične proze koju je priredio gospodin Branko Mikašinović, ali koliko mi je poznato nije ostavila nikakav poseban odjek. Dobro je što se ipak pojavila. Možemo biti sretni što imamo jednog Čarlsa Simića, Vladimira Pištala, Biljanu Obradović i još dosta manje i više poznatih, kao i Severno američko društvo za srpske studije (NASSS) koje isključivo objavljuje sve radove svojih autora na engleskom jeziku u svom žurnalu, a na mnogim univerzitetima imaju svoja odeljenja gde se u okviru slavističkih, izučava i srpski jezik, literatura, istorija i kultura, s ciljem unapređenja i promovisanja znanja o našem jeziku i kulturi.

Književna radonica Kordun ima u svom programu da objavi veliki Prozni venac naših autora prevedih na engleski čiji će sadržaj biti predat američkom izdavaču sa kojim smo već u pregovorima. Obećao sam kvalitet, iskreno verujem da će i biti. Počećemo sa manjim brojem priča i pokušati urediti niz takvih knjiga da vidimo koji nam je domet, ako se to pokaže vrednim, proširićemo našu delatnost u tom smeru. Važno je da dobijemo podršku domaćih autora i institucija u SAD koje su zainteresovane za prezentaciju kulture i umetnosti manjina koje žive na severnoameričkom kontinentu. Uskoro će i moja trilogija biti objavljena na engleskom što mi je velika čast da mogu svoje stvaralaštvo prikazati narodu među kojim živim i radim.

Bavili ste se ugostiteljstvom, kulinarstvom, potom građevinarstvom. Sećate li se momenta kada ste odlučili da se bavite umetnošću, da postanete pisac?

Sećam se mnogih detalja iz mog detinjstva koji su govorili da se u meni krije umetnički duh, ali to je tad među starijma i ostalom decom izazivalo smeh i podrugivanje u seoskoj sredini. Nisam odustajao, podgrejavala me jedna mamina priča, a to mi je često govorila, kad sam se rodio i kad je doktor došao u vizitu da obiđe novorođene bebe, kada se sagnuo da bi me slušalicama pregledao, sa svojom nemirnom rukicom izvukao sam mu hemiijsku olovku iz džepa na mantilu, on se nasmejao i rekao mami, ovaj tvoj sin će jednog dan postati pisac.

Moju mamu to je radovalo, zato mi je i često govorila, a meni je budilo maštu, davalo ideju i teralo na razmišljanje šta bi mogao da napišem. Nije me nikad u pisanju toliko interesovalo znanje koliko igra, šta sve može da se uradi sa rečima. Za znanje nisam brinuo, imao sam osećaj da ono odnekud dolazi samo od sebe, čak i da nisam išao u školu. Zavaravao sam se, ipak je škola potrebna, to sam shvatio kad je već pomalo bilo kasno i dan danas mi nedostaje više obrazovanja pored kojeg bi postigao zasigurno veće i bolje rezultate u mom umetničkom stvaralaštvu. I to je jedan od razloga zašto pomažem mlade i neafirmisane, jer uvek smatram da ostvaruju ono što meni nije pošlo za rukom. Nisu to moje neizlečive iluzije već velika ljubav prema umetnosti. Sledim božju promisao! Ove godine u maju mesecu proslavljam četrdeset godina od moje prve objavljene pesme Kostur u okviru književne manifestacije Majski susreti pesnika srednjoškolaca u Kikindi 1980.

Kako je izgledala književna scena kada ste počeli da se bavite pisanjem?

Bile su to osamdesete godine prošlog veka, moj književni rad se ogledao kroz aktivnosti Književnog kluba 25. Oktobar u Karlovcu. Bile su to za mene vrlo uspešne godine kada sam imao priliku da sretnem i upoznam najeminentnija imena jugoslovenske književnosti. Sastajali smo se od Strumice do Triglava, među pesnicima su bili najzvučnije dame teta Desanka i Vesna Parun. Među muškom populaciom imao sam čast da nastupam sa Perom Zubcem, Duškom Trifunovićem, Rankom Pavlovićem, Miroslavom Nastasijevićem, Momirom Lazićem, Đakomom Skotijem, Ganetom Todorovskim, Antom Popovskim, Mustafom Spahijem, Josipom Paladom, Tomom Rasincem, Idrizom Saltagićem i mnogim drugim. Među piscima tog vremena koje sam obožavao a nisam imao prilike da se družim sa njima na mene su najveći utisak ostavljali Danilo Kiš i Milorad Pavić, zatim autori koji su podizali nacionalnu svest Danko Popović, Dobrica Ćosić i Vuk Drašković. Govorilo se mnogo o disedentima i njihovim delima, gomilao se nacionalni naboj u literaturi, Momo Kapor je bio ljubimac mladih umerenih i romantičnih duša, Pavić nas je zanosio magičnim realizmom što je meni godilo jer sam mogao da oslobodim maštu. Mada sam tada bio pesničke duše, u modi je pored ljubavne bila neka vrsta mračne poezije koja je slikala mere stabilizacije, restauraciju društva nekim radikalnim promenama, Bora Čorba je pričao gluposti Nele Karajlić je pevao o promenama, kod Hrvatskih autora je klijala državotvorna poezija. Osamdesete su godine stvarno naslućivale promene, ali niko nije zamišljao da bi mogle biti tako radikalne. Osećalo se posebno u novinarskim rubrikama koje su prenosile literalne sadržaje težnja za isticanjem nacionalnog identiteta.

Matica iseljenika i Srba u regionu dodelila vam je 2019. godine nagradu Rastko Petrović za roman Midar. Koliko vam znače priznanja i da li mislite da su merodavna kada je kvalitet knjige u pitanju?

Hvala Matici iseljenika i Srba u regionu čiji je žiri ocenio da je roman Midar rad koji zaslužuje nagradu Rastko Petrović. Još ranije sam se upoznao sa delom i životom Rastka Petrovića, njegova sudbina za mene je uzvišenost kojoj se malo ko može primaknuti i ne bi je nikome poželeo. Njegova nagrada koliko donosi radosti autoru toliko podseća na mukotrpnost, izolaciju, siromaštvo, pa zatim na veliku ljubav prema svojoj domovini, porodici, svakom kutku zavičajne prirodne lijepote, zatim na umetnost, lepotu, obrazovanje, pisanje i na jednu tanku nit kojom svi odlazimo, neko u večnost, neko u sumrak. Nagrada me obavezuje da nastavim sa radom, da se ostvarim u što boljem i lepšem svetlu svog pisanja. Pročitao sam mnoge nagrađene knjige do sada, stranih i domaćih autora, u malo kojoj sam se razočarao, možda sam kod nekih odustao jer ih nisam mogao najbolje razumeti, ali isto tako čitao sam mnoge knjige koje nikad nisu dobile nikakvu nagradu, ali za mene su remek delo. Tako da nagrada ne mora biti merodavna kad je kvalitet knjige u pitanju. Možda je ipak važno da nagrade postoje. Malo mi je glupo to što na velikim konkursima uopšte nema selekcije, recimo, za najbolji roman, može svako da konkuriše. Najviše mi se u Srbiji sviđa dodela nagrade Meša Selimović, mislim da je to najbolji način da se jednom delu i njegovom autoru oda zasluženo priznanje. Voleo bi kad bi što veći broj mladih filologa, posebno stručnjaka za kritiku, bili članovi žirija. Našoj književnosti treba ta nova krv, nova struja, nove vrednosti, mangupi koje je odgojio novi sistem vrednovanja. Književnost ima svoj razvojni put i nikad se tom putu ne treba suprotstavljati, treba mu otvarati vidike sa što većim brojem autora.

PODELITE OVAJ TEKST NA: