Пише: Бранка Селаковић

Печат живота остаје од рођења. Читав живот но­си­мо ства­ри са собом, посебно оне које нам нешто значе, све до тренутка док нам те ствари не постану терет под којим поклекнемо, али ни тада се чо­век не предаје, већ одлази стазом, на­ма још увек непо­зна­том. Забележио је Илија Шаула у својој књизи Булевар светлости.

Тај печат који Илија носи од детињства је љубав према уметност, посебно књижевности, као и неуморно трагање за речима које онеобичава у свом књижевном изразу. Иако је по сопственом признању један период живео ван свог сна, никада од њега није одустао, а томе се могла уверити и читалачка јавност последњих неколико година, када је све што је тињало у њему сабрао у неколико књига. Свој књижевни пут отпочео је поезијом пре четири деценије, да би доцније писао есеје, кратке приче и романе.

У својим делима проговара о предањима родног краја, прецима и обичајима, али у есејима промишља и о савременом друштву и његовим појавама. На необичан начин кроз своје јунаке читаоца води преко руралних места Балкана до космополитског живота Америке дајући мозаичну слику света из којег је потекао и оног у којем живи.

Пре више од деценију са књижевником Данилом Марићем у Вест Честеру основао је Књижевну радионицу Кордун КРК са циљем промовисања младих аутора и савремене књижевности Балкана у САД. Из радионице настао је и истоимени портал на којем велики број песника и писаца објављује своје радове.

Која је била иницијална идеја која вас је водила кроз године рада радионице и какви су планови за будућност?

Од самог оснивања Књижевне радионице Кордун увек смо размишљали о подизању нивоа наших активности. Циљ нам је био као што је и данас да представимо ауторе који први пут објављују свој књижевни рад. У почетку смо били занесени идејом, а ја сам био тај који је размишљао како обезбедити фонд из којег би финансирали издаваштво за наше ауторе. Жеља нам је била да се аутор осећа од нас заиста признатим за свој рад, посебно они који нису били у прилици да плате штампу, док смо осталима помогли око уређивачког дела, а штампу су платили сами, или би некад поделили трошкове и уживали у заједничком приређивању књиге.

Почетком друге деценије наше делатности постављени су нови услови, трошкови су се знатно увећали, редакција се проширила и занимљива је чињеница да нам пристиже све више и више наслова од неафирмисаних аутора без разлике на нове услове. Будући да још нисмо сасвим самостални, а то је и разлог због увећаних трошкова, али ако у наредном периоду започнемомо са издаваштвом у властитој режији онда би регулисали и трошковник који би се искључиво односио на сервисне услуге издаваштва Књижевне радионице Кордун. Два до четири рада у току године и даље би били објављени из фонда подршке новим ауторима. Одлуку о томе доносе чланови редакције који пишу рецензије и учествују у критичком мишљењу нашег малог књижевног бескраја.

Кроз издавачку делатност Књижевне радионице Кордун прошао је велики број младих уметника. Због чега предност дајете младим уметницима?

Предност младим уметницима се даје првенствено због мотива који делује на њихово стваралаштво, затим због визије и осећаја припадности корпусу књижевности. Сматрам да то има врло значајан утицај на њихов даљњи рад, јер нама је у интересу да се на нашој књижевној сцени проналази увек нешто ново и неко нови. Желимо да се та сцена омасови са што већим бројем аутора који треба да се остварују у европској и светској литератури. Балкански народи имају бурну историју, митологију која се још није сасвим остварила у књижевности, а појављују се аутори који могу да је презентују. Све већи је број управо младих, али и средовечнијих аутора који су почели да пишу, просто из разлога што их на то тера њихов потиснути таленат и спознаје које им пристижу из заумног. Таквим ауторима је најпотребније разумевање и ми желимо да им се нађемо на услузи. Друштвене промене нагризају меки део душе, доприносе развоју нових мишљења и погледа на савремена кретања у компарацији са прошлоћу. Таква опажања су идеална за стваралачки рад. Због тога тежимо да инвестирамо у нова имена, јер они ће бити доносиоци нових свитања. Тешко је од аутора из периода социјалистичког Балкана очекивати да буде толико добар у манифестацији данашње реалности, јер и он је прегажен и теже прилагодив за разлику од младих који су сазрели у овом новом опаком времену. Посебно критичари, можда ово није у складу са питањем, али за данашње ауторе треба савремена критика. Мишљења критичара који су оцењивали радове пре и током 90-их, превише су субјективна за радове писаца који су пристигли у новом веку. Они треба да упоређују и указују, па би на тај начин допринели квалитету стваралаштва.

У својим делима било поетским, било прозним акценат стављате и на духовност, али и на личну филозофију коју сте образовали исчитавајући старе записе, али и сакупљајући народне мудрости које су се у крају где сте одрасли преносиле генерацијама.

Да, добро сте приметили, још од мојих раних радова сам бежао од реалне слике живота и света да би је описао, увек ми је то било лакше у преносивом значењу. Касније у сазревању почео сам се све више служити духовним аспектом, док се нисам упознао са неким класицима светске и наше књижевности који су оставили јак утицај на мене, јер у њима сам препознао начин на који се најлакше изражавам. Не могу занемарити и утицај филозофа који су ме охрабрили на што сложенија размишљања. Ту сам пронашао то уже у мени које спаја два света, овај видљиви и онај невидљиви, преко којег је могуће прећи и винути се изнад ума спајајући духовно и филозофско у књижевну форму фантастичним и магичним принципима. Када смо код старих записа и народних мудрости ту морамо бити врло опрезни, јер не зна се шта је старије!? Постоје филозоска дела која се заснивају на старим мудростима, а те мудрости могу да досегну још од праискона, јер данашњи човек је несвестан кад је све почело. Тешко је поверовати да је нека мисао стара хиљадама година и да се она може само одједном пробудити у нама и ми је усвајамо. Када би се у школама учили стари записи и били оргинално преношени студентима, изненадили би се колико смо ми још увек близу тим старим уверењима. Зато је за мене заумна књижевност најдубља, јер дотиче ствари којих се човек скоро одрекао, али кад неко од писаца дотакне читаоца тим исконским, пронађе се и подсети на размишљања која врло ретко дели са неким. Волим кад су аутору и читаоцу мисли доведене у смисаони однос. То је унутрашња слобода говора постигнута њиховим саговорништвом.

Прву књигу На згаришту самоће објавили сте 1989. године, а следећу тек 2007. Због чега сте направили тако велику паузу? Да ли сте све време стварали или сте се дистанцирали од писања?

Рат, прогонство, емиграција. Отприлике као да вас неко врти у загрејаном тигању па одједном испаднете из тигања у ватру и неким чудом се спасите из те ватре. Да ли у томе видите икакву шансу за стварање осим борбе за голи живот. Тек након опоравка на неком другом крају света, меморија ми је прокључала и почела да шаље импулсе. Прво што сам пожелео била је оловка и комад папира. Након тога враћао се склад. Процветала поезија, израсле приче у мени, окаменили се трнуци, набујала инспирација, разлила се осећања. Осећао сам се као последњи кинески цар који је у затвору под диктатуром нове власти постао најбољи вртлар и у много чему богатији него у времену док је био цар.

У својим делима интезивно спомињете родно село, као и Кордун, причате о прецима и давним временима. Шта је то што вас инспирише и покреће да пишете о свом крају и да ли себе доживљавате као завичајног писца?

То је присилни одлазак из родног краја, то је онај моменат од којега више не живите у свом крају већ се он настанио у вама. Такве (не)прилике су ме учиниле завичајним писцем. Све што сам написао о свом крају, морао сам. Осећао би се неоставреним да то нисам урадио. Биће тога још, али не у толикој мери и ако ме многи наговарају да управо останем на томе. Не, ја нисам добар завичајни писац, превише сам осећајан и пишем срцем, недостаје она друга страна. Други аутори са Кордуна то раде много боље од мене, али ја ћу заувек остати писац са Кордуна. Мене Бог није одредио за сведока, позвао ме је да идем даље. Моја мисија ће се наставити у неком новом филму, али као и сваки филмски почетак, најпре гледаоце морамо упознати са коренима.

Како публика у Србији, а како у САД реагује на вашу уметност?

Одлично, највише сам поносан на моје читаоце. Толико ме обрадују кад ми се јаве да су прочитали неку од мојих књига и дају ми кратак опис, то ме оплемени, а још сам сретнији кад чујем за оне за које нисам знао да постоје, а читају ме. Захваљујући интернету сад можемо знати где све имамо читалаца у свету. Углавом су то наши исељеници. Да ли је то добро или није, што нас има на свим светским меридијанима, видим ипак као једно добро у представљању наше културе, уметности, науке у свим деловима света, јер смо већ доказани као мали народ чији су припадници учинили велики допринос за човечанство. Мој издавач АЛМА у Београду се бави статистиком читалаштва свих њених издања и увек ми говори о завидном броју читаоца мојих радова. То је та покретачка снага да будем бољи и успешнији.

Колико млади у Америци познају савремену српску књижевност?

Сматрам да млади у Америци врло слабо познају савремену српску књижевност. Презентација нашег стваралаштва у Америци је врло оскудна. У последњих десет година било је покушаја од издавачке куће Геопоетика да се један део аутора пласира међу америчке читаоце, али је то остао само бледи покушај, није остварен континуитет. Постоји антологија српске фантастичне прозе коју је приредио господин Бранко Микашиновић, али колико ми је познато није оставила никакав посебан одјек. Добро је што се ипак појавила. Можемо бити сретни што имамо једног Чарлса Симића, Владимира Пиштала, Биљану Обрадовић и још доста мање и више познатих, као и Северно америчко друштво за српске студије (НАССС) које искључиво објављује све радове својих аутора на енглеском језику у свом журналу, а на многим универзитетима имају своја одељења где се у оквиру славистичких, изучава и српски језик, литература, историја и култура, с циљем унапређења и промовисања знања о нашем језику и култури.

Књижевна радоница Кордун има у свом програму да објави велики Прозни венац наших аутора преведих на енглески чији ће садржај бити предат америчком издавачу са којим смо већ у преговорима. Обећао сам квалитет, искрено верујем да ће и бити. Почећемо са мањим бројем прича и покушати уредити низ таквих књига да видимо који нам је домет, ако се то покаже вредним, проширићемо нашу делатност у том смеру. Важно је да добијемо подршку домаћих аутора и институција у САД које су заинтересоване за презентацију културе и уметности мањина које живе на северноамеричком континенту. Ускоро ће и моја трилогија бити објављена на енглеском што ми је велика част да могу своје стваралаштво приказати народу међу којим живим и радим.

Бавили сте се угоститељством, кулинарством, потом грађевинарством. Сећате ли се момента када сте одлучили да се бавите уметношћу, да постанете писац?

Сећам се многих детаља из мог детињства који су говорили да се у мени крије уметнички дух, али то је тад међу старијма и осталом децом изазивало смех и подругивање у сеоској средини. Нисам одустајао, подгрејавала ме једна мамина прича, а то ми је често говорила, кад сам се родио и кад је доктор дошао у визиту да обиђе новорођене бебе, када се сагнуо да би ме слушалицама прегледао, са својом немирном рукицом извукао сам му хемиијску оловку из џепа на мантилу, он се насмејао и рекао мами, овај твој син ће једног дан постати писац.

Моју маму то је радовало, зато ми је и често говорила, а мени је будило машту, давало идеју и терало на размишљање шта би могао да напишем. Није ме никад у писању толико интересовало знање колико игра, шта све може да се уради са речима. За знање нисам бринуо, имао сам осећај да оно однекуд долази само од себе, чак и да нисам ишао у школу. Заваравао сам се, ипак је школа потребна, то сам схватио кад је већ помало било касно и дан данас ми недостаје више образовања поред којег би постигао засигурно веће и боље резултате у мом уметничком стваралаштву. И то је један од разлога зашто помажем младе и неафирмисане, јер увек сматрам да остварују оно што мени није пошло за руком. Нису то моје неизлечиве илузије већ велика љубав према уметности. Следим божју промисао! Ове године у мају месецу прослављам четрдесет година од моје прве објављене песме Костур у оквиру књижевне манифестације Мајски сусрети песника средњошколаца у Кикинди 1980.

Како је изгледала књижевна сцена када сте почели да се бавите писањем?

Биле су то осамдесете године прошлог века, мој књижевни рад се огледао кроз активности Књижевног клуба 25. Октобар у Карловцу. Биле су то за мене врло успешне године када сам имао прилику да сретнем и упознам најеминентнија имена југословенске књижевности. Састајали смо се од Струмице до Триглава, међу песницима су били најзвучније даме тета Десанка и Весна Парун. Међу мушком популациом имао сам част да наступам са Пером Зубцем, Душком Трифуновићем, Ранком Павловићем, Мирославом Настасијевићем, Момиром Лазићем, Ђакомом Скотијем, Ганетом Тодоровским, Антом Поповским, Мустафом Спахијем, Јосипом Паладом, Томом Расинцем, Идризом Салтагићем и многим другим. Међу писцима тог времена које сам обожавао а нисам имао прилике да се дружим са њима на мене су највећи утисак остављали Данило Киш и Милорад Павић, затим аутори који су подизали националну свест Данко Поповић, Добрица Ћосић и Вук Драшковић. Говорило се много о диседентима и њиховим делима, гомилао се национални набој у литератури, Момо Капор је био љубимац младих умерених и романтичних душа, Павић нас је заносио магичним реализмом што је мени годило јер сам могао да ослободим машту. Мада сам тада био песничке душе, у моди је поред љубавне била нека врста мрачне поезије која је сликала мере стабилизације, рестаурацију друштва неким радикалним променама, Бора Чорба је причао глупости Неле Карајлић је певао о променама, код Хрватских аутора је клијала државотворна поезија. Осамдесете су године стварно наслућивале промене, али нико није замишљао да би могле бити тако радикалне. Осећало се посебно у новинарским рубрикама које су преносиле литералне садржаје тежња за истицањем националног идентитета.

Матица исељеника и Срба у региону доделила вам је 2019. године награду Растко Петровић за роман Мидар. Колико вам значе признања и да ли мислите да су меродавна када је квалитет књиге у питању?

Хвала Матици исељеника и Срба у региону чији је жири оценио да је роман Мидар рад који заслужује награду Растко Петровић. Још раније сам се упознао са делом и животом Растка Петровића, његова судбина за мене је узвишеност којој се мало ко може примакнути и не би је никоме пожелео. Његова награда колико доноси радости аутору толико подсећа на мукотрпност, изолацију, сиромаштво, па затим на велику љубав према својој домовини, породици, сваком кутку завичајне природне лијепоте, затим на уметност, лепоту, образовање, писање и на једну танку нит којом сви одлазимо, неко у вечност, неко у сумрак. Награда ме обавезује да наставим са радом, да се остварим у што бољем и лепшем светлу свог писања. Прочитао сам многе награђене књиге до сада, страних и домаћих аутора, у мало којој сам се разочарао, можда сам код неких одустао јер их нисам могао најбоље разумети, али исто тако читао сам многе књиге које никад нису добиле никакву награду, али за мене су ремек дело. Тако да награда не мора бити меродавна кад је квалитет књиге у питању. Можда је ипак важно да награде постоје. Мало ми је глупо то што на великим конкурсима уопште нема селекције, рецимо, за најбољи роман, може свако да конкурише. Највише ми се у Србији свиђа додела награде Меша Селимовић, мислим да је то најбољи начин да се једном делу и његовом аутору ода заслужено признање. Волео би кад би што већи број младих филолога, посебно стручњака за критику, били чланови жирија. Нашој књижевности треба та нова крв, нова струја, нове вредности, мангупи које је одгојио нови систем вредновања. Књижевност има свој развојни пут и никад се том путу не треба супротстављати, треба му отварати видике са што већим бројем аутора.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: