Toronto
"Pre samo nekoliko nedelja lepa reč korona je u mom rečniku asocirala na sjajni venac oko Sunca, koji smo mogli da opazimo samo u vreme njegovog pomračenja. Nisam imala mnogo sreće u tome, a astronomija me nije privlačila, pa je ni kroz teleskop nikad nisam videla. Ovih dana mi često pada na pamet kako sam u šest decenija svog života propustila da imenicu povežem sa tim veličanstvenim događajem, a u budućnosti ću, htela - ne htela, da je povezujem sa vremenom u kome mi se čelo mršti i na sam pomen korone", kaže za RTS književnica Dušica Ivanović iz Toronta.
Sa mog prozora u Torontu, gde živim već 22 godine, posmatram kako nevidljivi virus ostavlja vidljive tragove, kako dubi brazde u našoj svakodnevnici, kako rije po praznim ulicama, stražari ispred zatvorenih radnji, vozi se u polupraznim autobusima, kako se javlja sa svih glasila - preglasno, agresivno, upozoravajuće, preteće... Kako ga po ustima razvlače željni popularnosti, gladni slave, pa makar je osvajali i nesadržajnim snimcima sa kućnih računara, tek toliko da privuku pažnju. Kako ga političari koriste za svoje, meni nikad razumljive, ciljeve, kako se ekonomisti iza njega zaklanjaju. Ali, o tome, o politici i ekonomiji, neću pisati. Neću ni o tome kako kao zajednica (ljudska, severnoamerička, kanadska, ontarijska, torontska) doživljavamo promene koje do juče nismo mogli ni da zamislimo. Mogu da govorim i pišem samo u svoje ime i samo o onome čemu sam svedok i čega sam duboko svesna.
Živim u društvu i socijalnom miljeu koje je privilegovano čak i u ovo doba. Provincija Ontario i grad u kome živim, Toronto, uveli su vanredne mere, koje su paralisale mnoge oblasti života, pre svega ekonomije, zdravstva, obrazovanja, zabave. U isto vreme, garantovane su nam neophodne službe i uobičajeno snabdevanje svim onim na šta se savremeni čovek navikao: struja, voda, odnošenje smeća, vatrogasna služba, telekomunikacije, hrana, lekovi, neophodna zdravstvena zaštita. Društvo se, zahvaljujući tehnološkim dostignućima, prilagodilo, pa se školovanje nastavlja preko interneta, a tako rade i mnoge firme koje nisu zatvorile svoja vrata.
Posavetovani smo da iz kuće ne izlazimo, osim ako to nije zaista neophodno, da kupovine namirnica svedemo na nedeljnu nabavku, da se ne okupljamo u većim grupama, da se ne posećujemo. Ugostiteljske radnje i tako ne primaju goste. Izolujemo se od opasnosti koju nosi virus i jedni od drugih.
Donesene su važne odluke kojima se sankcioniše davanje otkaza stanarima, u nekim gradovima je na nekoliko meseci odloženo plaćanje komunalija, kao i otplata kredita, plaćanje poreza za prošlu godinu. Uglavnom, ontarijska i gradska vlada su se potrudili da privremeno zaštite one koji su ekonomski najugroženiji. A šta će biti kad ovo vanredno stanje prođe? A kako će se stanodavci, kojima je nekad to osnovni izvor prihoda, oporaviti od gubitaka?
Iz sigurnosti svog stančića, u kome moj suprug radi od kuće, a ja sam u penziji više od dve godine, ima trenutaka kad sve izgleda normalno. Čitam, pišem, kuvam, spremam kuću, šetam sa svojom kucom, prošetamo svi zajedno na kraju dana. Primećujemo da su ulice prazne, ima manje i automobila i šetača. U parkovima su uglavnom oni koji šetaju svoje pse i tek poneko sa decom. Radovi na putevima i dalje traju, iako su građevinski radnici tražili da budu zaštićeni, jer rade jedni sa drugima u malom prostoru. Odatle dolazi jedina buka. Grad je tih. Odemo u prodavnicu po najneophodnije. Isplate mesečnih prihoda su redovne, kao i otplate kredita, plaćanje komunalija, kreditnih kartica. Banke rade, ali se većina poslova obavlja već dugo elektronski, pa nema potrebe da se čeka u redu na šalterima.
Prvih dana po objavi pandemije, u prodavnicama je vladala panika i stvorene su veštačke nestašice. Toronto je ličio na Beograd devedesetih godina prošlog veka. Uveden je red, određen broj kupaca koji mogu da budu u istom trenutku u prodavnici, a ostali su čekali napolju. Imam utisak da je taj period već prošao. Pokazalo se da snabdevanje radi, pa su se i moji sugrađani smirili, mada i dalje svako ko se kući vraća iz kupovine nosi bar šest rolni toalet-papira sa sobom.
Sve bi moglo da izgleda normalno, ali samo ako zažmurim na svet čiji sam deo, da planetu čiji sam stanovnik, na ljudski rod, čija sam jedinka. Ne žmurim. Niko odgovoran prema sebi, svom bližnjem i svetu u kome živi ne može i ne sme da žmuri.
Neko je ustao u zoru i ispekao hleb. Neko ga je utovario u kamion, pa istovario iz kamiona. Neko ga je složio u police, otvorio samoposlugu, navukao rukavice, stavio masku na lice i uslužio kupca. Taj kupac sam ja. Da bi se to dogodilo, morao je da radi gradski prevoz, njegovi vozači i čistači, morala je da radi cela pekara i sve njene mašine, neko je morao da očisti i mašine i podove. Vozač autobusa, voza ili tramvaja je seo za volan tek pošto je sve bilo oprano, dezinfikovano i provereno da je u ispravnom stanju. I gorivo je moralo biti natočeno, dakle, radile su pumpe, i ljudi na tim pumpama, i cisterna kojom je stiglo gorivo, i čistači... Prodavnicu su prvo očistili, pa primili robu, pa stali iza pulta. Kroz ruke im je prolazio novac i kartice. U mnogim prodavnicama u Torontu ne primaju gotovinu, ne žele da dođu u dodir sa papirnim ili metalnim novcem. Razumljivo. Osoba iza kase, sa maskom ili bez nje, nasmešila mi se, pitala me kako sam, ja sam pitala nju, poželeli smo jedni drugima dobro zdravlje.
Ako pomenem još nešto osim hleba, napisaću višetomni roman. Hoću da kažem ovo: planeta se i dalje okreće, dan i noć se smenjuju, neke proizvodnje i službe moraju da rade, a mi često o tome ne mislimo, nego ih podrazumevamo. Ali, ovo nije vreme za podrazumevanje, nego za zahvalnost i humanost.
Živim u privilegovanom okruženju, gde su male navike promenjene. Ali, na putu do najbliže samoposluge prođem pored više od stotinu zatvorenih vrata. Mali privrednici su manji nego ikad. Koliko porodica, vlasnika tih radnji i njihovih zaposlenih, je ostalo bez prihoda i u dugovima, i koliko će biti potrebno vremena da se oporave, da ponovo stanu na noge?
Za Kanađane koje je pandemija zatekla u inostranstvu, vlada se potrudila da se vrate kući i tražili od njih da ostanu u izolaciji dve nedelje. Sva pravila u vezi izolacije i karantina su ovde ista kao i bilo gde u svetu. Imam utisak da je Kanada bila dobro organizovana kad je u pitanju briga za povratak tih ljudi u svoju zemlju.
U Ontariju su prvo izgubili posao zaposleni u automobilskoj industriji i avio-kompanijama, a onda je krenulo i dalje. Broj onih koji primaju pomoć za nezaposlene povećao se nekoliko puta u odnosu na prošlu godinu u isto vreme. Ne rade zubari, fizikalna terapija, ordinacije holističke medicine, saloni za ulepšavanje. Zatvoreni su restorani, ali izvestan broj dostavlja hranu na kućnu adresu.
Tek 25. marta su konačno zatvoreni svi tržni centri, rade neke robne kuće, ali se roba može naručiti i preko interneta - ako je ikome do te vrste kupovine ovih dana. Samo neophodne službe rade, ali se u njihove redove provukla prodaja alkoholnih pića i marihuane. Vlada je zabrinuta da će zavisnici imati zdravstvene probleme ukoliko ne budu snabdeveni. Zbog takvih objašnjenja sam nemoćno besna, i to ne zato što lično ne koristim ni akohol ni proizvode od kanabisa, nego zato što ne mogu da odem na kontrolu i popravku kod zubara, što u svojoj okolini znam ljude kojima su odložene operacije zbog problema koji ih životno ne ugrožavaju, što je čekaonica za skener i magnetnu rezonancu u obližnjoj bolnici prazna, a uvek u njoj i po sat-dva sede oni kojima je dijagnostika neophodna. Koliko zdravstvenih problema je u ovom trenutku skrajnuto? Pa, svi oni koji nas životno ne ugrožavaju, bar ne u ovom trenutku.
Starački domovi i dalje rade, ali su posete zabranjene, osim kad je to zaista neophodno, a znamo da ljudi u tim ustanovama, ma koliko bile udobne, najviše žive od stiska ruke i zagrljaja svoje dece i unuka.
Skloništa za ugrožene i beskućnike i dalje rade. Ne smem ni da pomislim na to u kakvim uslovima, jer su uvek bili najviše oslonjeni na volontere.
Kao i uvek, velikim i bogatim je lakše. Korporacije imaju svoje planove za oporavak, koji će se, sigurna sam, završiti i velikim brojem prerano penzionisanih i otpuštenih. Manje firme, mali privrednici, privatnici će platiti najvišu cenu.
U samom vrhu globalnog problema pandemije je nešto što se ovde skoro i ne pominje: šta se u ovim uslovima dešava u gladnoj Africi, zamo li uopšte koliko je tamo obolelih i koliko to utiče na opštu smrtnost od gladi, kako i da li do njih stiže humanitarna pomoć u vreme kad smo svi pomalo taoci korone. U tom kontekstu, da li da uopšte pominjem otkazivanje sportskih, pozorišnih, muzičkih i filmskih događaja? Kada bi u pitanju bili samo oni koji su nama jedino vidljivi, sportisti i umetnici čiji je godišnji prihod veći od budžeta neke siromašne države, ne bih se ovde na to ni osvrnula. Ali, posao su u halama, koncertnim, pozorišnim i bioskopskim dvoranama izgubili oni koji su radili za minimalnu satnicu, čistači, radnici u biletarnicama, radnici u obezbeđenju. Mali ljudi, koji rade za male plate i plaćaju veliku cenu života u ovom skupom gradu, platiće i najveći ceh kad pandemija prođe.
Danas, 30. marta 2020. godine, u Kanadi je ukupno 6320 zaraženih, od čega više od 2000 u provinciji Ontario. 65 ljudi je umrlo od posledica virusa. Brojeve neću ovde komentarisati, jer nemam dovoljno znanja. Mogu samo da pišem i govorim o onome što sama doživljavam i vidim u svojoj okolini.
Poštujem sva propisana pravila i mislim na ono što dolazi posle pandemije. Da, naučili smo mnogo toga, bar mi koji smo učenju i samokritičnosti skloni, i ne verujem da ćemo više ikada imati isti odnos prema planeti kao što smo ga imali do sada. Ali, toliko je toga što je potpuno van naše kontrole, toliko je prostora za zloupotrebu osetljive situacije, da se bojim da će nas ljudska slabost i pohlepa ponovo dovesti tu gde smo sada.
Izbor: Dušica Ivanović, književnica iz Toronta
Izvor: RTS
