Торонто
"Пре само неколико недеља лепа реч корона је у мом речнику асоцирала на сјајни венац око Сунца, који смо могли да опазимо само у време његовог помрачења. Нисам имала много среће у томе, а астрономија ме није привлачила, па је ни кроз телескоп никад нисам видела. Ових дана ми често пада на памет како сам у шест деценија свог живота пропустила да именицу повежем са тим величанственим догађајем, а у будућности ћу, хтела - не хтела, да је повезујем са временом у коме ми се чело мршти и на сам помен короне", каже за РТС књижевница Душица Ивановић из Торонта.
Са мог прозора у Торонту, где живим већ 22 године, посматрам како невидљиви вирус оставља видљиве трагове, како дуби бразде у нашој свакодневници, како рије по празним улицама, стражари испред затворених радњи, вози се у полупразним аутобусима, како се јавља са свих гласила - прегласно, агресивно, упозоравајуће, претеће... Како га по устима развлаче жељни популарности, гладни славе, па макар је освајали и несадржајним снимцима са кућних рачунара, тек толико да привуку пажњу. Како га политичари користе за своје, мени никад разумљиве, циљеве, како се економисти иза њега заклањају. Али, о томе, о политици и економији, нећу писати. Нећу ни о томе како као заједница (људска, северноамеричка, канадска, онтаријска, торонтска) доживљавамо промене које до јуче нисмо могли ни да замислимо. Могу да говорим и пишем само у своје име и само о ономе чему сам сведок и чега сам дубоко свесна.
Живим у друштву и социјалном миљеу које је привилеговано чак и у ово доба. Провинција Онтарио и град у коме живим, Торонто, увели су ванредне мере, које су паралисале многе области живота, пре свега економије, здравства, образовања, забаве. У исто време, гарантоване су нам неопходне службе и уобичајено снабдевање свим оним на шта се савремени човек навикао: струја, вода, одношење смећа, ватрогасна служба, телекомуникације, храна, лекови, неопходна здравствена заштита. Друштво се, захваљујући технолошким достигнућима, прилагодило, па се школовање наставља преко интернета, а тако раде и многе фирме које нису затвориле своја врата.
Посаветовани смо да из куће не излазимо, осим ако то није заиста неопходно, да куповине намирница сведемо на недељну набавку, да се не окупљамо у већим групама, да се не посећујемо. Угоститељске радње и тако не примају госте. Изолујемо се од опасности коју носи вирус и једни од других.
Донесене су важне одлуке којима се санкционише давање отказа станарима, у неким градовима је на неколико месеци одложено плаћање комуналија, као и отплата кредита, плаћање пореза за прошлу годину. Углавном, онтаријска и градска влада су се потрудили да привремено заштите оне који су економски најугроженији. А шта ће бити кад ово ванредно стање прође? А како ће се станодавци, којима је некад то основни извор прихода, опоравити од губитака?
Из сигурности свог станчића, у коме мој супруг ради од куће, а ја сам у пензији више од две године, има тренутака кад све изгледа нормално. Читам, пишем, кувам, спремам кућу, шетам са својом куцом, прошетамо сви заједно на крају дана. Примећујемо да су улице празне, има мање и аутомобила и шетача. У парковима су углавном они који шетају своје псе и тек понеко са децом. Радови на путевима и даље трају, иако су грађевински радници тражили да буду заштићени, јер раде једни са другима у малом простору. Одатле долази једина бука. Град је тих. Одемо у продавницу по најнеопходније. Исплате месечних прихода су редовне, као и отплате кредита, плаћање комуналија, кредитних картица. Банке раде, али се већина послова обавља већ дуго електронски, па нема потребе да се чека у реду на шалтерима.
Првих дана по објави пандемије, у продавницама је владала паника и створене су вештачке несташице. Торонто је личио на Београд деведесетих година прошлог века. Уведен је ред, одређен број купаца који могу да буду у истом тренутку у продавници, а остали су чекали напољу. Имам утисак да је тај период већ прошао. Показало се да снабдевање ради, па су се и моји суграђани смирили, мада и даље свако ко се кући враћа из куповине носи бар шест ролни тоалет-папира са собом.
Све би могло да изгледа нормално, али само ако зажмурим на свет чији сам део, да планету чији сам становник, на људски род, чија сам јединка. Не жмурим. Нико одговоран према себи, свом ближњем и свету у коме живи не може и не сме да жмури.
Неко је устао у зору и испекао хлеб. Неко га је утоварио у камион, па истоварио из камиона. Неко га је сложио у полице, отворио самопослугу, навукао рукавице, ставио маску на лице и услужио купца. Тај купац сам ја. Да би се то догодило, морао је да ради градски превоз, његови возачи и чистачи, морала је да ради цела пекара и све њене машине, неко је морао да очисти и машине и подове. Возач аутобуса, воза или трамваја је сео за волан тек пошто је све било опрано, дезинфиковано и проверено да је у исправном стању. И гориво је морало бити наточено, дакле, радиле су пумпе, и људи на тим пумпама, и цистерна којом је стигло гориво, и чистачи... Продавницу су прво очистили, па примили робу, па стали иза пулта. Кроз руке им је пролазио новац и картице. У многим продавницама у Торонту не примају готовину, не желе да дођу у додир са папирним или металним новцем. Разумљиво. Особа иза касе, са маском или без ње, насмешила ми се, питала ме како сам, ја сам питала њу, пожелели смо једни другима добро здравље.
Ако поменем још нешто осим хлеба, написаћу вишетомни роман. Хоћу да кажем ово: планета се и даље окреће, дан и ноћ се смењују, неке производње и службе морају да раде, а ми често о томе не мислимо, него их подразумевамо. Али, ово није време за подразумевање, него за захвалност и хуманост.
Живим у привилегованом окружењу, где су мале навике промењене. Али, на путу до најближе самопослуге прођем поред више од стотину затворених врата. Мали привредници су мањи него икад. Колико породица, власника тих радњи и њихових запослених, је остало без прихода и у дуговима, и колико ће бити потребно времена да се опораве, да поново стану на ноге?
За Канађане које је пандемија затекла у иностранству, влада се потрудила да се врате кући и тражили од њих да остану у изолацији две недеље. Сва правила у вези изолације и карантина су овде иста као и било где у свету. Имам утисак да је Канада била добро организована кад је у питању брига за повратак тих људи у своју земљу.
У Онтарију су прво изгубили посао запослени у аутомобилској индустрији и авио-компанијама, а онда је кренуло и даље. Број оних који примају помоћ за незапослене повећао се неколико пута у односу на прошлу годину у исто време. Не раде зубари, физикална терапија, ординације холистичке медицине, салони за улепшавање. Затворени су ресторани, али известан број доставља храну на кућну адресу.
Тек 25. марта су коначно затворени сви тржни центри, раде неке робне куће, али се роба може наручити и преко интернета - ако је икоме до те врсте куповине ових дана. Само неопходне службе раде, али се у њихове редове провукла продаја алкохолних пића и марихуане. Влада је забринута да ће зависници имати здравствене проблеме уколико не буду снабдевени. Због таквих објашњења сам немоћно бесна, и то не зато што лично не користим ни акохол ни производе од канабиса, него зато што не могу да одем на контролу и поправку код зубара, што у својој околини знам људе којима су одложене операције због проблема који их животно не угрожавају, што је чекаоница за скенер и магнетну резонанцу у оближњој болници празна, а увек у њој и по сат-два седе они којима је дијагностика неопходна. Колико здравствених проблема је у овом тренутку скрајнуто? Па, сви они који нас животно не угрожавају, бар не у овом тренутку.
Старачки домови и даље раде, али су посете забрањене, осим кад је то заиста неопходно, а знамо да људи у тим установама, ма колико биле удобне, највише живе од стиска руке и загрљаја своје деце и унука.
Склоништа за угрожене и бескућнике и даље раде. Не смем ни да помислим на то у каквим условима, јер су увек били највише ослоњени на волонтере.
Као и увек, великим и богатим је лакше. Корпорације имају своје планове за опоравак, који ће се, сигурна сам, завршити и великим бројем прерано пензионисаних и отпуштених. Мање фирме, мали привредници, приватници ће платити највишу цену.
У самом врху глобалног проблема пандемије је нешто што се овде скоро и не помиње: шта се у овим условима дешава у гладној Африци, замо ли уопште колико је тамо оболелих и колико то утиче на општу смртност од глади, како и да ли до њих стиже хуманитарна помоћ у време кад смо сви помало таоци короне. У том контексту, да ли да уопште помињем отказивање спортских, позоришних, музичких и филмских догађаја? Када би у питању били само они који су нама једино видљиви, спортисти и уметници чији је годишњи приход већи од буџета неке сиромашне државе, не бих се овде на то ни осврнула. Али, посао су у халама, концертним, позоришним и биоскопским дворанама изгубили они који су радили за минималну сатницу, чистачи, радници у билетарницама, радници у обезбеђењу. Мали људи, који раде за мале плате и плаћају велику цену живота у овом скупом граду, платиће и највећи цех кад пандемија прође.
Данас, 30. марта 2020. године, у Канади је укупно 6320 заражених, од чега више од 2000 у провинцији Онтарио. 65 људи је умрло од последица вируса. Бројеве нећу овде коментарисати, јер немам довољно знања. Могу само да пишем и говорим о ономе што сама доживљавам и видим у својој околини.
Поштујем сва прописана правила и мислим на оно што долази после пандемије. Да, научили смо много тога, бар ми који смо учењу и самокритичности склони, и не верујем да ћемо више икада имати исти однос према планети као што смо га имали до сада. Али, толико је тога што је потпуно ван наше контроле, толико је простора за злоупотребу осетљиве ситуације, да се бојим да ће нас људска слабост и похлепа поново довести ту где смо сада.
Избор: Душица Ивановић, књижевница из Торонта
Извор: РТС
