Sa filozofske pak strane, mogla bih umreti da ne trepnem. Udavila bih se, u sopstveni grkljan potonula, zaronjena u dno svih mojih beskrajnih boli i predana, tako ostala bih kao morski antikvitet.
Ali ja ne volim da ronim. Barem ne dublje od svojih kolena. Do kolena mi je sve ravno.
I ne volim da počivam samo i da mi se dive. Ne želim biti ograničena na jedan element, kontinent, entitet.
Ja uživam u svim mojim teškim metamorfozama i neka su mi blagosloveni svi oblici. Živa sam i dobra sam ovako, obojena ponekad i bojama koje mi nisu omiljene.
Menjam agregatna stanja iz sopstvene zabave. Svaki moj korak prividno je samo uzrokovan spoljašnjim. U meni obitava i opstaje želja da se menjam i istražujem samu sebe do nove sebe ne bih li se opet rodila, zavaravši se da sam došla do kraja.
Obožavam kraj razmišljanja. To je mesto rezervisano za prasak.
