Са филозофске пак стране, могла бих умрети да не трепнем. Удавила бих се, у сопствени гркљан потонула, зароњена у дно свих мојих бескрајних боли и предана, тако остала бих као морски антиквитет.
Али ја не волим да роним. Барем не дубље од својих колена. До колена ми је све равно.
И не волим да почивам само и да ми се диве. Не желим бити ограничена на један елемент, континент, ентитет.
Ја уживам у свим мојим тешким метаморфозама и нека су ми благословени сви облици. Жива сам и добра сам овако, обојена понекад и бојама које ми нису омиљене.
Мењам агрегатна стања из сопствене забаве. Сваки мој корак привидно је само узрокован спољашњим. У мени обитава и опстаје жеља да се мењам и истражујем саму себе до нове себе не бих ли се опет родила, заваравши се да сам дошла до краја.
Обожавам крај размишљања. То је место резервисано за прасак.
