Otpustiti sve. Udahnuti duboko.
Jedan zalogaj hleba i gutljaj lagane kafe. Tek toliko da se namoči ta ukusna tekstura na mom jeziku. Jedan veliki čovek bio je zadovoljan i sa pola šolje tople vode i šećera.
Skidam sa sebe sve repove. Samo se bespotrebno vucaraju. Toaleta mi već blista na ovom majskom suncu.
Ljubav sigurno držim u zubima; dok govorim, ona se meškolji u mom osmehu. Toliko ima smisla svaka moja filozofska misao u tom trenutku.
Prekidam sve užegle niti, sve te naftalinske reči od čoje. Težina je lepa samo u prstenju na rukama dok limun-napitak u čaši tek gubi od svoje svežine na nekoj verandi neke kuće. U nekoj šumi. Sa divnim pogledom na nove dane.
Repovi su spaljeni. Duboka je noć. Mirna i staložena čekam da svane još jednom.
