Отпустити све. Удахнути дубоко.
Један залогај хлеба и гутљај лагане кафе. Тек толико да се намочи та укусна текстура на мом језику. Један велики човек био је задовољан и са пола шоље топле воде и шећера.
Скидам са себе све репове. Само се беспотребно вуцарају. Тоалета ми већ блиста на овом мајском сунцу.
Љубав сигурно држим у зубима; док говорим, она се мешкољи у мом осмеху. Толико има смисла свака моја филозофска мисао у том тренутку.
Прекидам све ужегле нити, све те нафталинске речи од чоје. Тежина је лепа само у прстењу на рукама док лимун-напитак у чаши тек губи од своје свежине на некој веранди неке куће. У некој шуми. Са дивним погледом на нове дане.
Репови су спаљени. Дубока је ноћ. Мирна и сталожена чекам да сване још једном.
