U Srbiji postoji žena koja svojim samostalnim radom postiže ono što institucije ne mogu.
Ona čini da muzeji budu posećeni i da nauka bude dostupna svima. Zahvaljujući njoj, imamo priliku da se oslobodimo zabluda o odnosu Mihajla Pupina i Nikole Tesle, ali i da spoznamo sopstvene greške u odnosu prema našim velikanima.
Ona je Aleksandra Ninković Tašić.
Aleksandra Ninković Tašić – sa Teslom i Pupinom „na ti”
Aleksandra Ninković Tašić je mlada žena – istoričarka nauke koja je sa Teslom i Pupinom „na ti”.
Kao izuzetan poznavalac njihovog života, ona je vodič kroz delo velikih naučnika.
Svojom harizmom, energijom i ljubavlju ona nas poziva da zavolimo nauku.
Suočava nas sa predrasudama zbog kojih smo se ogrešili o naše velikane.
Godinama je radila na prikupljanju arhivskog materijala koji se odnosi na život i delo Mihajla Pupina u čitavom svetu. Uspela je da prikupi preko 15.000 dokumenata, od kojih su mnogi po prvi put dostupni javnosti i čine najveću arhivu posvećenu Mihajlu Pupinu. Osim prikupljanja, Aleksandra je posvećena mnogobrojnim aktivnostima kojima je cilj da afirmišu Pupinovo delo.
Ona je predsednik Obrazovno-istraživačkog društva „Mihajlo Pupin” i ambasador je Unesko kluba Univerziteta Sorbona.
Autor je „Pupin memorijalnog projekta” u zemlji i regionu. U okviru tog projekta postavila je „Pupinov virtuelni muzej”. Autor je šest izložbi, organizator preko stotinu predavanja i tribina u čitavoj Srbiji, ali i Evropi. Napisala je više radova u relevantnim izdanjima za istoriju nauke, veliki broj članaka, feljtona i specijalnih dodataka. Pokretač je i realizator medijske pupinizacije i obeležavanja Pupinovih godina na nacionalnom nivou ( 2014. i 2015). Ona je i ličnosti 2016. godine.
U Galeriji nauke i tehnike SANU 2011. godine, Aleksandra je priredila izložbu „Mihajlo Idvorski Pupin – Stvaralačka koordinacija”.
Sebe naziva „putujućim pupinovcem”, jer je svoju malu izložbu spakovala u automobil i na taj način, obišavši više od 15 mesta, upoznala Srbiju sa Pupinom.
Pokrenula je sa SANU literarni konkurs posvećen Pupinu, sa Telekomom Srbija organizovala je novinarske posete Idvoru, sarađivala je i sa Maticom srpskom, ali sve te aktivnosti nisu izazvale ni približno pažnje, koliko je to učinila velika postavka njene sledeće izložbe.
Usledila je izložba u Istorijskom muzeju Srbije „Pupin od fizičke do duhovne realnosti”, koja je bila kulturni događaj sezone 2015/2016. Ova postavka je bila prava kulturna senzacija, jer su po prvi put u Srbiji redovi formirani ispred muzeja.
Ipak, Aleksandra nije čekala da posetioci dođu u Muzej, nego je obilazila škole i kulturne centre širom zemlje. Srbiji je približila jednog od najvećih naučnika, inovatora, mislioca i filantropa kog je ikada imala.
Učinila je to i na još jedan način – uspela je da 2016. priredi izdanje Pupinove autobiografije „Sa pašnjaka do naučenjaka” u izvornoj verziji, onakvoj kako je delo izgledalo pre Drugog svetskog rata, kada je bilo cenzurisano.
Takođe, autor je knjige „Zvezdobrojci” – u pitanju su odlomci o odrastanju Milutina Milankovića, Nikole Tesle i Mihajla Pupina. To su komadići priča koje su naučnici sami zapisali kada su odrasli, sa ciljem da pomognu mladom čoveku da pronađe pravi put.
Aleksandra se bori i da biografije naših velikana postanu deo obrazovnog sistema, jer su priče o njihovim životima odlično štivo za svakog mladog čoveka. Takođe, zalaže se da se u škole uvede predmet „pupinizacija”.
Osim što je priredila dva izdanja Pupinove autobiografije i knjigu za decu „Zvezdobrojci”, Aleksandra priređuje i četiri izdanja različitih Pupinovih tekstova i knjiga o njemu.
Izložba „Pupin – od fizičke do duhovne realnosti”
Ovoj izložbi je prethodio veliki rad Aleksandre Ninković Tašić, objedinjen na sajtu „Virtuelni muzej Mihajla Pupina”.
Izložba je oborila mnoge muzeološke rekorde, pa i one o dužini trajanja jedne postavke i njenoj posećenosti. Dvosatna subotnja predavanja Aleksandre Ninković Tašić, doprinela su da izložbu poseti preko 200.000 ljudi. Izložba predviđena da traje tri meseca magnetski je privlačila radoznale godinu i po.
Bila je smeštena na 2.000 kvadratnih metara, imala je više nivoa, čak i skrivenih, poput lavirinta, a neki od nivoa bez android aplikacije na mobilnom telefonu nisu mogli da se istraže.
Posle ove izložbe, upoznali smo Pupina, ali smo se, takođe, pitali: kako je nešto ovako dragoceno moglo da bude zaboravljeno?
Izložba „Tesla i Pupin na istom putu”
U svom novom poduhvatu, izložbi „Tesla i Pupin na istom putu”, ponovo na multimedijalni način, Aleksandra nam je ukazala na sve tačke susreta ova dva velikana.
Izložba je bila početak rušenja mita o Pupinovom svedočenju protiv Tesle, na suđenju Tesla – Markoni oko izuma radija.
Tesla je, kao i Pupin, za Aleksandru bio velika inspiracija. Analizom brojnih dokumenata, ona dolazi do zaključka da su dvojica velikana tesno povezani, da se njihove sudbine prepliću – od porekla, dolaska u SAD i neprestanog rada. U višem smislu, povezivala ih je potreba za znanjem i želja da pripadaju nečem plemenitom.
U svetu postoje dokazi o bliskosti Tesle i Pupina.
Aleksandra je utvrdila da je sačuvano pet pisama iz njihove prepiske.
Takođe, u Kongresu SAD- a postoji dokument na 600 strana koji svedoči o srčanoj Pupinovoj odbrani patenta Nikole Tesle. Branio ga je u Kongresu, u Američkoj akademiji nauka, na Univerzitetu Kolumbija, kao i na suđenju sa Markonijem. Postoje dokazi da je mladi Mihajlo Pupin, u vreme kada je Tesla bio u sukobu sa Edisonom, podržao svog zemljaka.
Napisao mu je i dva čeka. Tesla, međutim, nikako nije prihvatao novčanu pomoć koju mu je Pupin mogao pružiti preko svojih mnogobrojnih uticajnih veza u poslovnom svetu Amerike.
Njihov sukob je izmišljen u Beogradu 1927. godine, dok su oni bili živi. Naime, 27. aprila 1927. u listu „Politika” lažima je prikazan loš odnos Pupina i Tesle.
„Odlučila sam da na velikoj izložbi o Pupinu ne pričam o tome, ne pričam te male priče, već da dajem ono što je nepoznato, a našem društvu potrebno – Pupinov lik kroz njegove doprinose”, objasnila je Aleksandra Ninković Tašić.
Šta smo još saznali o Pupinu od Aleksandre Ninković Tašić?
Teško je pobrojati sve Pupinove zasluge. Ipak, Aleksandra Ninković Tašić je uspela u tome.
Od nje smo saznali da je Mihajlo Pupin prvi Srbin – doktor tehničkih nauka. Bio je i počasni doktor 18 svetskih univerziteta, profesor na Kolumbija univerzitetu i jedan od osnivača NAS-e. Pupin je inovator čija su dostignuća uticala na razvoj telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, rendgenologije i elektrotehnike. Po rečima Bila Gejtsa, osnivača Majkrosofta, informatička revolucija u Sjedinjenim Američkim Državama nezamisliva je bez otkrića Mihajla Pupina.
Pupin je i dobitnik Pulicerove nagrade, veliki mecena i borac za srpske interese u prelomnim trenucima srpske istorije. Saznali smo da je Pupin jedan od najboljih lobista koga je Srbija ikad imala.
Ipak, zbog svojih uverenja koja su se kosila sa tekovinama Drugog svetskog rata, njegova naučna dostignuća su pretrpela nemar. Pupin je svoja izlaganja umeo da počne izjavom „da ga je nauka učinila boljim hrišćaninom”. Tom segmentu Pupinovog života, Aleksandra Ninković Tašić je posvetila posebnu pažnju.
Lista Pupinovih davanja za duhovnu mapu Srbije je ogromna. Od Aleksandre, takođe, saznajemo i da su najlepše monografije o srpskim manastirima štampane iz Pupinovog fonda. Plaćao je dugove manastirima, dovodio je monahe iz Srbije u Ameriku da bi u srpskoj dijaspori širili veru.
On, 1918. godine, organizuje pisanje i štampanje knjige „Serbian Orthodox Church”, sam sastavlja predgovor, i luksuzno izdanje lično potpisuje, piše posvete, i šalje značajnim diplomatama u svetu.
Ovo je samo delić onoga što je Pupin činio.
Kao jedan od najbogatijih ljudi Amerike u prvoj polovini dvadesetog veka, Pupin 1909. godine osniva organizaciju „Sloga”, preko koje pomaže „Kolo srpskih sestara”.
Finansirao je i izgradnju Paviljona „Cvijeta Zuzorić”, Narodne bibliotke Srbije i mnogobrojnih crkava u Srbiji.
Podelio je više od 20.000 stipendija, obezbeđivao je miraze za mnoge devojke, kao i besplatno školovanje siromašne dece.
Pošto je pozvan od Nikole Pašića da učestvuje na Pariskoj mirovnoj konferenciji, Pupin koristi svoje prijateljstvo sa američkim predsednikom Vudroom Vilsonom i obezbeđuje Srbiji granice koje mu diktira Jovan Cvijić.
Nažalost, Pupin nema ni spomenik u Beogradu. Kompleks u njegovom rodnom mestu, u Idvoru, je u ruševinama. Jedva su pronađeni grobovi njegovih roditelja, koji su bili zarasli u korov. Nismo mu se odužili kako treba.
Aleksandra nam, takođe, skreće pažnju i na to da su drugi, mnogo pre nas, prepoznali snagu Pupinovog nasleđa.
Naime, Nemačka država 1929. godine štampa Pupinovu autobiografiju, jer ga prepoznaje kao moralni obrazac koji treba slediti, pa se zato njegova knjiga mora davati najboljim učenicima u Nemačkoj.
Kao izvrsni poznavalac Pupinovog života i dela, Aleksandra nas je upoznala sa činjenicom da smo u velikom zaostatku u vrednovanju našeg velikana.
Za razliku od nas, Amerika je mnogo toga uradila za njega:
• Čelnici Kolumbija univerziteta su tajno, jedini put u svojoj istoriji, još za Pupinovog života, zgradu za fiziku nazvali Pupinovim imenom, gde on ima svoju stolicu, što je čast koju ima jedino još Isak Njutin. Morate da zaslužite Nobelovu nagradu da biste uopšte smeli da sednete u Pupinovu stolicu.
• Odredili su čak i medalju s Pupinovim imenom, čiji su dobitnici najveći svetski naučnici, i ne daje se svake godine.
• Krater na Mesecu, kao i mala planeta, nosi Pupinovo ime.
Dobro je što nam je Aleksandra predočila ove činjenice, jer će nas one možda pokrenuti da nadoknadimo ono što smo uskratili Mihajlu Pupinu.
Pupin je pravio kulturnu, duhovnu, humanitarnu, obrazovnu, pa čak i političku mapu Srbije – zato je misija Aleksandre Ninković Tašić da se o njemu govori, da se obeleže znamenita mesta koja danas postoje, kao i da se osveste institucije koje ne bi preživele teška vremena da nije bilo pomoći Mihajla Pupina.
„Susret” Aleksandre Ninković Tašić i Mihajla Pupina
Njihov susret dogodio se „slučajno” – time što je Aleksandra na poklon dobila veliku monografiju manastira Dečani.
Kada je na monografiji pročitala natpis „štampano iz Fonda Mihajla I. Pupina, Srpska kraljevska akademija”, zapitala se: „Otkud lice ovog naučnika na monografiji jednog srpskog manastira?”
Počela je potraga, koja je ubrzo prerasla u zanos. Aleksandra je napustila sve ostale poslove kojima se do tada bavila, naporno je istraživala, uz ogromnu želju da podatke, do kojih je došla, učinim dostupnim.
„Ako čovek živi ono u šta veruje, može mnogo toga da pomeri i promeni. Otuda i ja kao žena van institucije mogu da brinem o jednom nasleđu kao da imam iza sebe čitavu mašineriju ljudi. Shvatila sam da, ako krenem sama, kao pojedinac, da se borim i pronalazim svoje puteve, modele, pravim svoje mreže – možda ću imati veći rezultat. Ne možemo čekati na sistem, jer ako čekamo nećemo ostvariti ni jedan san, ni jednu našu važnu i plementitu misiju. Taj osećaj slobode daje posebnu snagu”, kaže Aleksandra Ninković Tašić.
„Obrazovna pupinizacija”
Aleksandra jasno ističe da je za nju najvažnija „obrazovna pupinizacija”. Kroz svoju pupinizaciju održala je trocifren broj Pupinovih časova predšolcima, srednjoškolcima i studentima.
Takođe, ona nam naglašava koliko je proces „obrazovne pupinizacije” težak posao, jer rad sa mladima zahteva da budeš kratak, da kažeš ono najvažnije na najbolji mogući način.
Ona veruje da joj je upravo rad sa mladima pokazao šta je to što je kod Pupinog nasleđa i dalje živo.
„Pupin je redak primerak čoveka koji je uspeo da objedini sve. Ne fascinira mene njegov put od pašnjaka do učenjaka, već od učenjaka do pašnjaka. On nakon svog postignutog uspeha gleda kao i da je i dalje na pašnjaku i ima duboki osećaj za školovanje dece u Srbiji, privredna i kulturna ulaganja”, ističe Aleksandra.
„Medijska pupinizacija”
Uz obrazovnu, važna joj je i „medijska pupinizacija”.
Ipak, Aleksandra Ninković Tašić nije žena koja ispred sebe ima PR službu. Ona je samostalno, sprovodeći pupinizaciju, pronalazila novinare „koji imaju srce za Pupina”:
„Kada im oko zasuzi, onda su to priče sa dušom, onda se oni bore da deo Pupina prenesu do čitaoca, slušaoca, gledaoca. Tako sve vreme gori pupinizacija i nema veće sreće nego da otvorim novine i pronađem Pupina, nego da me nazovu prijatelji i kažu da su na nekoj slavi prisustvovali razgovoru o Pupinu, kada me postdiplomci pitaju da li bi na magistarskim i doktorskim studijama mogla da se radi tema o Mihajlu Pupinu – onda ja verujem da su svi ovi napori imali svrhe”, ističe Aleksandra.
Ona poseduje preko 4.000 novinskih članaka u kojima se govori o Pupinu i u kojima Pupin govori. Trudi se da pronađe snimke njegovih govora, jer tvrdi da „danas živi među nama, mi bismo ga prepoznavali kao motivacionog govornika”.
Danas u Srbiji postoji žena koja svojim samostalnim radom postiže ono što institucije ne mogu. Aleksandra Ninković Tašić živi Pupina svakodnevno. Ona je zaslužna što ponovo otkrivamo Pupina kao našeg najvećeg zaštitnika u 20. veku.
Izvor: Tvoj magazin