У Србији постоји жена која својим самосталним радом постиже оно што институције не могу.
Она чини да музеји буду посећени и да наука буде доступна свима. Захваљујући њој, имамо прилику да се ослободимо заблуда о односу Михајла Пупина и Николе Тесле, али и да спознамо сопствене грешке у односу према нашим великанима.
Она је Александра Нинковић Ташић.
Александра Нинковић Ташић – са Теслом и Пупином „на ти”
Александра Нинковић Ташић је млада жена – историчарка науке која је са Теслом и Пупином „на ти”.
Као изузетан познавалац њиховог живота, она је водич кроз дело великих научника.
Својом харизмом, енергијом и љубављу она нас позива да заволимо науку.
Суочава нас са предрасудама због којих смо се огрешили о наше великане.
Годинама је радила на прикупљању архивског материјала који се односи на живот и дело Михајла Пупина у читавом свету. Успела је да прикупи преко 15.000 докумената, од којих су многи по први пут доступни јавности и чине највећу архиву посвећену Михајлу Пупину. Осим прикупљања, Александра је посвећена многобројним активностима којима је циљ да афирмишу Пупиново дело.
Она је председник Образовно-истраживачког друштва „Михајло Пупин” и амбасадор је Унеско клуба Универзитета Сорбона.
Аутор је „Пупин меморијалног пројекта” у земљи и региону. У оквиру тог пројекта поставила је „Пупинов виртуелни музеј”. Аутор је шест изложби, организатор преко стотину предавања и трибина у читавој Србији, али и Европи. Написала је више радова у релевантним издањима за историју науке, велики број чланака, фељтона и специјалних додатака. Покретач је и реализатор медијске пупинизације и обележавања Пупинових година на националном нивоу ( 2014. и 2015). Она је и личности 2016. године.
У Галерији науке и технике САНУ 2011. године, Александра је приредила изложбу „Михајло Идворски Пупин – Стваралачка координација”.
Себе назива „путујућим пупиновцем”, јер је своју малу изложбу спаковала у аутомобил и на тај начин, обишавши више од 15 места, упознала Србију са Пупином.
Покренула је са САНУ литерарни конкурс посвећен Пупину, са Телекомом Србија организовала је новинарске посете Идвору, сарађивала је и са Матицом српском, али све те активности нису изазвале ни приближно пажње, колико је то учинила велика поставка њене следеће изложбе.
Уследила је изложба у Историјском музеју Србије „Пупин од физичке до духовне реалности”, која је била културни догађај сезоне 2015/2016. Ова поставка је била права културна сензација, јер су по први пут у Србији редови формирани испред музеја.
Ипак, Александра није чекала да посетиоци дођу у Музеј, него је обилазила школе и културне центре широм земље. Србији је приближила једног од највећих научника, иноватора, мислиоца и филантропа ког је икада имала.
Учинила је то и на још један начин – успела је да 2016. приреди издање Пупинове аутобиографије „Са пашњака до научењака” у изворној верзији, онаквој како је дело изгледало пре Другог светског рата, када је било цензурисано.
Такође, аутор је књиге „Звездобројци” – у питању су одломци о одрастању Милутина Миланковића, Николе Тесле и Михајла Пупина. То су комадићи прича које су научници сами записали када су одрасли, са циљем да помогну младом човеку да пронађе прави пут.
Александра се бори и да биографије наших великана постану део образовног система, јер су приче о њиховим животима одлично штиво за сваког младог човека. Такође, залаже се да се у школе уведе предмет „пупинизација”.
Осим што је приредила два издања Пупинове аутобиографије и књигу за децу „Звездобројци”, Александра приређује и четири издања различитих Пупинових текстова и књига о њему.
Изложба „Пупин – од физичке до духовне реалности”
Овој изложби је претходио велики рад Александре Нинковић Ташић, обједињен на сајту „Виртуелни музеј Михајла Пупина”.
Изложба је оборила многе музеолошке рекорде, па и оне о дужини трајања једне поставке и њеној посећености. Двосатна суботња предавања Александре Нинковић Ташић, допринела су да изложбу посети преко 200.000 људи. Изложба предвиђена да траје три месеца магнетски је привлачила радознале годину и по.
Била је смештена на 2.000 квадратних метара, имала је више нивоа, чак и скривених, попут лавиринта, а неки од нивоа без андроид апликације на мобилном телефону нису могли да се истраже.
После ове изложбе, упознали смо Пупина, али смо се, такође, питали: како је нешто овако драгоцено могло да буде заборављено?
Изложба „Тесла и Пупин на истом путу”
У свом новом подухвату, изложби „Тесла и Пупин на истом путу”, поново на мултимедијални начин, Александра нам је указала на све тачке сусрета ова два великана.
Изложба је била почетак рушења мита о Пупиновом сведочењу против Тесле, на суђењу Тесла – Маркони око изума радија.
Тесла је, као и Пупин, за Александру био велика инспирација. Анализом бројних докумената, она долази до закључка да су двојица великана тесно повезани, да се њихове судбине преплићу – од порекла, доласка у САД и непрестаног рада. У вишем смислу, повезивала их је потреба за знањем и жеља да припадају нечем племенитом.
У свету постоје докази о блискости Тесле и Пупина.
Александра је утврдила да је сачувано пет писама из њихове преписке.
Такође, у Конгресу САД- а постоји документ на 600 страна који сведочи о срчаној Пупиновој одбрани патента Николе Тесле. Бранио га је у Конгресу, у Америчкој академији наука, на Универзитету Колумбија, као и на суђењу са Марконијем. Постоје докази да је млади Михајло Пупин, у време када је Тесла био у сукобу са Едисоном, подржао свог земљака.
Написао му је и два чека. Тесла, међутим, никако није прихватао новчану помоћ коју му је Пупин могао пружити преко својих многобројних утицајних веза у пословном свету Америке.
Њихов сукоб је измишљен у Београду 1927. године, док су они били живи. Наиме, 27. априла 1927. у листу „Политика” лажима је приказан лош однос Пупина и Тесле.
„Одлучила сам да на великој изложби о Пупину не причам о томе, не причам те мале приче, већ да дајем оно што је непознато, а нашем друштву потребно – Пупинов лик кроз његове доприносе”, објаснила је Александра Нинковић Ташић.
Шта смо још сазнали о Пупину од Александре Нинковић Ташић?
Тешко је побројати све Пупинове заслуге. Ипак, Александра Нинковић Ташић је успела у томе.
Од ње смо сазнали да је Михајло Пупин први Србин – доктор техничких наука. Био је и почасни доктор 18 светских универзитета, професор на Колумбија универзитету и један од оснивача НАС-е. Пупин је иноватор чија су достигнућа утицала на развој телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, рендгенологије и електротехнике. По речима Била Гејтса, оснивача Мајкрософта, информатичка револуција у Сједињеним Америчким Државама незамислива је без открића Михајла Пупина.
Пупин је и добитник Пулицерове награде, велики мецена и борац за српске интересе у преломним тренуцима српске историје. Сазнали смо да је Пупин један од најбољих лобиста кога је Србија икад имала.
Ипак, због својих уверења која су се косила са тековинама Другог светског рата, његова научна достигнућа су претрпела немар. Пупин је своја излагања умео да почне изјавом „да га је наука учинила бољим хришћанином”. Том сегменту Пупиновог живота, Александра Нинковић Ташић је посветила посебну пажњу.
Листа Пупинових давања за духовну мапу Србије је огромна. Од Александре, такође, сазнајемо и да су најлепше монографије о српским манастирима штампане из Пупиновог фонда. Плаћао је дугове манастирима, доводио је монахе из Србије у Америку да би у српској дијаспори ширили веру.
Он, 1918. године, организује писање и штампање књиге „Сербиан Ортходоx Цхурцх”, сам саставља предговор, и луксузно издање лично потписује, пише посвете, и шаље значајним дипломатама у свету.
Ово је само делић онога што је Пупин чинио.
Као један од најбогатијих људи Америке у првој половини двадесетог века, Пупин 1909. године оснива организацију „Слога”, преко које помаже „Коло српских сестара”.
Финансирао је и изградњу Павиљона „Цвијета Зузорић”, Народне библиотке Србије и многобројних цркава у Србији.
Поделио је више од 20.000 стипендија, обезбеђивао је миразе за многе девојке, као и бесплатно школовање сиромашне деце.
Пошто је позван од Николе Пашића да учествује на Париској мировној конференцији, Пупин користи своје пријатељство са америчким председником Вудроом Вилсоном и обезбеђује Србији границе које му диктира Јован Цвијић.
Нажалост, Пупин нема ни споменик у Београду. Комплекс у његовом родном месту, у Идвору, је у рушевинама. Једва су пронађени гробови његових родитеља, који су били зарасли у коров. Нисмо му се одужили како треба.
Александра нам, такође, скреће пажњу и на то да су други, много пре нас, препознали снагу Пупиновог наслеђа.
Наиме, Немачка држава 1929. године штампа Пупинову аутобиографију, јер га препознаје као морални образац који треба следити, па се зато његова књига мора давати најбољим ученицима у Немачкој.
Као изврсни познавалац Пупиновог живота и дела, Александра нас је упознала са чињеницом да смо у великом заостатку у вредновању нашег великана.
За разлику од нас, Америка је много тога урадила за њега:
• Челници Колумбија универзитета су тајно, једини пут у својој историји, још за Пупиновог живота, зграду за физику назвали Пупиновим именом, где он има своју столицу, што је част коју има једино још Исак Њутин. Морате да заслужите Нобелову награду да бисте уопште смели да седнете у Пупинову столицу.
• Одредили су чак и медаљу с Пупиновим именом, чији су добитници највећи светски научници, и не даје се сваке године.
• Кратер на Месецу, као и мала планета, носи Пупиново име.
Добро је што нам је Александра предочила ове чињенице, јер ће нас оне можда покренути да надокнадимо оно што смо ускратили Михајлу Пупину.
Пупин је правио културну, духовну, хуманитарну, образовну, па чак и политичку мапу Србије – зато је мисија Александре Нинковић Ташић да се о њему говори, да се обележе знаменита места која данас постоје, као и да се освесте институције које не би преживеле тешка времена да није било помоћи Михајла Пупина.
„Сусрет” Александре Нинковић Ташић и Михајла Пупина
Њихов сусрет догодио се „случајно” – тиме што је Александра на поклон добила велику монографију манастира Дечани.
Када је на монографији прочитала натпис „штампано из Фонда Михајла И. Пупина, Српска краљевска академија”, запитала се: „Откуд лице овог научника на монографији једног српског манастира?”
Почела је потрага, која је убрзо прерасла у занос. Александра је напустила све остале послове којима се до тада бавила, напорно је истраживала, уз огромну жељу да податке, до којих је дошла, учиним доступним.
„Ако човек живи оно у шта верује, може много тога да помери и промени. Отуда и ја као жена ван институције могу да бринем о једном наслеђу као да имам иза себе читаву машинерију људи. Схватила сам да, ако кренем сама, као појединац, да се борим и проналазим своје путеве, моделе, правим своје мреже – можда ћу имати већи резултат. Не можемо чекати на систем, јер ако чекамо нећемо остварити ни један сан, ни једну нашу важну и плементиту мисију. Тај осећај слободе даје посебну снагу”, каже Александра Нинковић Ташић.
„Образовна пупинизација”
Александра јасно истиче да је за њу најважнија „образовна пупинизација”. Кроз своју пупинизацију одржала је троцифрен број Пупинових часова предшолцима, средњошколцима и студентима.
Такође, она нам наглашава колико је процес „образовне пупинизације” тежак посао, јер рад са младима захтева да будеш кратак, да кажеш оно најважније на најбољи могући начин.
Она верује да јој је управо рад са младима показао шта је то што је код Пупиног наслеђа и даље живо.
„Пупин је редак примерак човека који је успео да обједини све. Не фасцинира мене његов пут од пашњака до учењака, већ од учењака до пашњака. Он након свог постигнутог успеха гледа као и да је и даље на пашњаку и има дубоки осећај за школовање деце у Србији, привредна и културна улагања”, истиче Александра.
„Медијска пупинизација”
Уз образовну, важна јој је и „медијска пупинизација”.
Ипак, Александра Нинковић Ташић није жена која испред себе има ПР службу. Она је самостално, спроводећи пупинизацију, проналазила новинаре „који имају срце за Пупина”:
„Када им око засузи, онда су то приче са душом, онда се они боре да део Пупина пренесу до читаоца, слушаоца, гледаоца. Тако све време гори пупинизација и нема веће среће него да отворим новине и пронађем Пупина, него да ме назову пријатељи и кажу да су на некој слави присуствовали разговору о Пупину, када ме постдипломци питају да ли би на магистарским и докторским студијама могла да се ради тема о Михајлу Пупину – онда ја верујем да су сви ови напори имали сврхе”, истиче Александра.
Она поседује преко 4.000 новинских чланака у којима се говори о Пупину и у којима Пупин говори. Труди се да пронађе снимке његових говора, јер тврди да „данас живи међу нама, ми бисмо га препознавали као мотивационог говорника”.
Данас у Србији постоји жена која својим самосталним радом постиже оно што институције не могу. Александра Нинковић Ташић живи Пупина свакодневно. Она је заслужна што поново откривамо Пупина као нашег највећег заштитника у 20. веку.
Извор: Твој магазин
