Srpski jezik u Mohulovoj „Obojenoj ptici”, a srpska muzika u Egojanovom „Počasnom gostu”. – Roj Anderson „O beskrajnosti”, Lu Je o šangajskoj špijunaži, Pjetro Marčelo o novom čitanju Londonovog „Martina Edena”
Autor: Dubravka Lakić
Lido, Venecija – Vizuelno remek-delo prenatrpano detaljima iz istoimene knjige Jiržija Kosinskog. Ovako se u najkraćem može definisati tročasovni crno-beli film „Obojena ptica” češkog autora Vaclava Mohula, u kojem uz dečaka – naturščika Petra Kotlara, koji neodoljivo podseća na našeg Denisa Murića – igraju i Harvi Kajtel, Stelan Skarsgard, Udo Kir i Džulijan Sends.
Mohulov impresivni film je ekranizacija prvog (autobiografskog) romana Jiržija Kosinskog, koji je ovaj Poljak, imigrant u SAD, objavio 1965. godine doživevši i optužbe za „kreiranje lažne biografije”. Kako bilo, i sam roman i Mohulov film, koji je mukotrpno nastajao punih 11 godina, govori o užasavajućem iskustvu jevrejskog dečaka i njegovoj borbi za preživljavanje pre i tokom horora Drugog svetskog rata. Mohul je samu priču podelio u nekih desetak segmenata punih užasa i proživljenog nasilja, oslikavajući svaki korak gorkih iskustava dečaka Joške okruženog svetom odraslih u kojem su mu neki pomagali, a mnogi na najgore načine iskorištavali i zlostavljali. Tokom pres-projekcije s filma se izlazilo u talasima, tri sata ovakve teške i nasilne filmske priče je možda ipak previše. A možda se nekima nije dopalo podsećanje na Holokaust u ovo vreme narastajuće desnice s obrisima neonacizma i vreme kada nova tehnologija nudi obilje šarene laže i eskapizma najprizemnije vrste. U svakom slučaju, Mohulov film i ono što njegov sadržaj i sveukupna estetika nude jesu za veliko poštovanje i ozbiljne razgovore. I o samoj temi i o rediteljskom postupku i kompoziciji kadrova, čijoj je snazi ogroman doprinos pridodao direktor fotografije Vladimir Smutni (snimljeno 35-milimetarskom kamerom!). Pa i o njegovoj odluci da junaci njegovog filma (osim likova Nemaca) govore na izmišljenom interslavenskom jeziku, na nekoj vrsti poljsko-češko-slovačko-srpskohrvatskog esperanta. Recimo, ono što u filmu izgovara Harvi Kajtel u liku zaštitnički nastrojenog katoličkog sveštenika najbliskije je srpskom jeziku...
***
I u novom filmu kultnog kanadskog reditelja Atoma Egojana „Počasni gost” čuje se na trenutak srpski, tačnije – sočna psovka na srpskom jeziku koju izgovara razjareni vlasnik jednog kioska brze hrane kada mu glavni filmski junak – sanitarni inspektor (u izvrsnom tumačenju Dejvida Tevlisa) oduzima dozvolu za rad. Ono što je mnogo zanimljivije, inspektorova ćerka, nadarena kompozitorka i dirigent, profesorka muzike u srednjoj školi (Lajsla de Oliveira), na koncertima sa svojim školskim orkestrom izvodi i modernu obradu Mokranjčevih kompozicija.
Inače, „Počasni gost” je film koji Atoma Egojana vraća na siguran i najuspešniji teren. U oblasti na kojima on najbolje vlada. U okrilje višeslojnih, mudro ispisanih filmskih priča o porodičnim tajnama i uspomenama i porodičnim odnosima opterećenim tragičnim događajima. I Egojanov film je otkupljen za prikazivanje u Srbiji.
***
Crno-beli svet je i svet dinamičnog i uzbudljivog špijunskog filma „Subotnja fikcija” kineskog reditelja Lu Jea („Vikend ljubavnici”, „Purpurni leptir”, „Letnja palata”, „Ljubav i modrice”, „Slepa poruka”...), koji na veliki ekran vraća i dalje izuzetno lepu kinesku glumicu Gong Li.
Lu smešta priču svog špijunskog trilera u 1941. godinu, u Šangaju pod japanskom okupacijom, u vreme kada ovaj grad postaje i meka kontrašpijunaže i velikih političkih igara u koju su, osim Kineza i Japanaca, upleteni i Nemci, i Britanci, i Francuzi. Gong Li tumači lik slavne glumice Žan Ju, koja se vraća u Šangaj da bi odigrala ulogu u pozorišnom komadu „Subotnja fikcija”, a možda i da bi oslobodila svog bivšeg muža, učinila još jednu uslugu svom poočimu Nemcu, prikupila informacije za zapadne saveznike ili možda samo zato da bi pobegla od rata zajedno sa svojim ljubavnikom. Dakle, ovaj Jeov film otvara široko polje za neočekivane obrte što ga čini zanimljivim i neizvesnim do samog kraja. I vizuelno raskošnim, za šta zasluge pripadaju i direktoru fotografije Đengu Jianu.
***
Legendarni švedski autor Roj Anderson, dobitnik „Zlatnog lava” (2014) za film „Golub sedi na grani razmišljajući o postojanju”, u trku za nagrade 76. Mostre uključio se 76-minutnim filmom „O beskrajnosti”. S još jednim egzistencijalističkim, veoma ličnim, humornim i melanholičnim filmom o nemogućnosti čoveka da se poveže s drugim ljudima, o gubljenju vere i nade. Anderson opet preispituje čovečanstvo. Ovoga puta s nebeskih visina u kojima nad distopijskim, imaginarnim gradom lebdi par kao preslikan sa Šagalove slike. Ono što oni vide, vide i gledaoci. Čoveka s puno sumnje u smisao sopstvenog postojanja. Još jedan vrlo dobar Andersonov film koji će obradovati sve poklonike filmskog stvaralaštva ovog velikog i autentičnog filmskog majstora.
***
Jedan od četiri italijanska reditelja čiji se filmovi ove godine takmiče za „Zlatni lav” jeste i Pjetro Frančesko, koji je podario romantičnu dramu „Martin Eden” zasnovanu na istoimenom romanu Džeka Londona (objavljen 1909). Naravno, reč je modernijem čitanju Londonovog dela, radnje smeštene dublje u 20. vek, u okrilje sukoba socijalista i buržoazije.
Radnja filma počinje kada Martin (u filmu nije mornar) kao pripadnik levičarski nastrojene radničke klase upoznaje Elenu, ćerku bogatog industrijalca, što će dalje izazvati niz konflikata u životima glavnih junaka i u samom Marčelovom filmu, koji se veoma dopao i međunarodnoj i italijanskoj kritičarskoj sviti. A dopašće se i bioskopskoj publici i u Italiji i van nje. Londonov Martin je „oživeo” na veoma dopadljiv način. U Marčelovom filmu njegov lik vrlo dobro tumači Luka Marineli.
Izvor: Politika
