Српски језик у Мохуловој „Обојеној птици”, а српска музика у Егојановом „Почасном госту”. – Рој Андерсон „О бескрајности”, Лу Је о шангајској шпијунажи, Пјетро Марчело о новом читању Лондоновог „Мартина Едена”
Аутор: Дубравка Лакић
Лидо, Венеција – Визуелно ремек-дело пренатрпано детаљима из истоимене књиге Јиржија Косинског. Овако се у најкраћем може дефинисати трочасовни црно-бели филм „Обојена птица” чешког аутора Вацлава Мохула, у којем уз дечака – натуршчика Петра Котлара, који неодољиво подсећа на нашег Дениса Мурића – играју и Харви Кајтел, Стелан Скарсгард, Удо Кир и Џулијан Сендс.
Мохулов импресивни филм је екранизација првог (аутобиографског) романа Јиржија Косинског, који је овај Пољак, имигрант у САД, објавио 1965. године доживевши и оптужбе за „креирање лажне биографије”. Како било, и сам роман и Мохулов филм, који је мукотрпно настајао пуних 11 година, говори о ужасавајућем искуству јеврејског дечака и његовој борби за преживљавање пре и током хорора Другог светског рата. Мохул је саму причу поделио у неких десетак сегмената пуних ужаса и проживљеног насиља, осликавајући сваки корак горких искустава дечака Јошке окруженог светом одраслих у којем су му неки помагали, а многи на најгоре начине искориштавали и злостављали. Током прес-пројекције с филма се излазило у таласима, три сата овакве тешке и насилне филмске приче је можда ипак превише. А можда се некима није допало подсећање на Холокауст у ово време нарастајуће деснице с обрисима неонацизма и време када нова технологија нуди обиље шарене лаже и ескапизма најприземније врсте. У сваком случају, Мохулов филм и оно што његов садржај и свеукупна естетика нуде јесу за велико поштовање и озбиљне разговоре. И о самој теми и о редитељском поступку и композицији кадрова, чијој је снази огроман допринос придодао директор фотографије Владимир Смутни (снимљено 35-милиметарском камером!). Па и о његовој одлуци да јунаци његовог филма (осим ликова Немаца) говоре на измишљеном интерславенском језику, на некој врсти пољско-чешко-словачко-српскохрватског есперанта. Рецимо, оно што у филму изговара Харви Кајтел у лику заштитнички настројеног католичког свештеника најблискије је српском језику...
***
И у новом филму култног канадског редитеља Атома Егојана „Почасни гост” чује се на тренутак српски, тачније – сочна псовка на српском језику коју изговара разјарени власник једног киоска брзе хране када му главни филмски јунак – санитарни инспектор (у изврсном тумачењу Дејвида Тевлиса) одузима дозволу за рад. Оно што је много занимљивије, инспекторова ћерка, надарена композиторка и диригент, професорка музике у средњој школи (Лајсла де Оливеира), на концертима са својим школским оркестром изводи и модерну обраду Мокрањчевих композиција.
Иначе, „Почасни гост” је филм који Атома Егојана враћа на сигуран и најуспешнији терен. У области на којима он најбоље влада. У окриље вишеслојних, мудро исписаних филмских прича о породичним тајнама и успоменама и породичним односима оптерећеним трагичним догађајима. И Егојанов филм је откупљен за приказивање у Србији.
***
Црно-бели свет је и свет динамичног и узбудљивог шпијунског филма „Суботња фикција” кинеског редитеља Лу Јеа („Викенд љубавници”, „Пурпурни лептир”, „Летња палата”, „Љубав и модрице”, „Слепа порука”...), који на велики екран враћа и даље изузетно лепу кинеску глумицу Гонг Ли.
Лу смешта причу свог шпијунског трилера у 1941. годину, у Шангају под јапанском окупацијом, у време када овај град постаје и мека контрашпијунаже и великих политичких игара у коју су, осим Кинеза и Јапанаца, уплетени и Немци, и Британци, и Французи. Гонг Ли тумачи лик славне глумице Жан Ју, која се враћа у Шангај да би одиграла улогу у позоришном комаду „Суботња фикција”, а можда и да би ослободила свог бившег мужа, учинила још једну услугу свом поочиму Немцу, прикупила информације за западне савезнике или можда само зато да би побегла од рата заједно са својим љубавником. Дакле, овај Јеов филм отвара широко поље за неочекиване обрте што га чини занимљивим и неизвесним до самог краја. И визуелно раскошним, за шта заслуге припадају и директору фотографије Ђенгу Јиану.
***
Легендарни шведски аутор Рој Андерсон, добитник „Златног лава” (2014) за филм „Голуб седи на грани размишљајући о постојању”, у трку за награде 76. Мостре укључио се 76-минутним филмом „О бескрајности”. С још једним егзистенцијалистичким, веома личним, хуморним и меланхоличним филмом о немогућности човека да се повеже с другим људима, о губљењу вере и наде. Андерсон опет преиспитује човечанство. Овога пута с небеских висина у којима над дистопијским, имагинарним градом лебди пар као пресликан са Шагалове слике. Оно што они виде, виде и гледаоци. Човека с пуно сумње у смисао сопственог постојања. Још један врло добар Андерсонов филм који ће обрадовати све поклонике филмског стваралаштва овог великог и аутентичног филмског мајстора.
***
Један од четири италијанска редитеља чији се филмови ове године такмиче за „Златни лав” јесте и Пјетро Франческо, који је подарио романтичну драму „Мартин Еден” засновану на истоименом роману Џека Лондона (објављен 1909). Наравно, реч је модернијем читању Лондоновог дела, радње смештене дубље у 20. век, у окриље сукоба социјалиста и буржоазије.
Радња филма почиње када Мартин (у филму није морнар) као припадник левичарски настројене радничке класе упознаје Елену, ћерку богатог индустријалца, што ће даље изазвати низ конфликата у животима главних јунака и у самом Марчеловом филму, који се веома допао и међународној и италијанској критичарској свити. А допашће се и биоскопској публици и у Италији и ван ње. Лондонов Мартин је „оживео” на веома допадљив начин. У Марчеловом филму његов лик врло добро тумачи Лука Маринели.
Извор: Политика
