Jednom kada me pojede mrak
zbog zmajeve vatre koju sam bacio iz grla
i jezika mača koji nikog nije ni ranio ni ubio
po čemu će me pamtiti i ko će me žaliti?
Jednom kada me pojede mrak
zbog nepotrebne pameti
malobrojni će pričati o semenu koje sam mogao posejati
stihovima koje sam poslao u vrtlog košave
i zapečatio zaboravom slepih beogradskih ulica.
Ostaću samo prah na ušću odbačenih i prezrenih
i presahli potok koji je isušila žega jednoumlja.
Jednom kada mi stave svileni gajtan oko vrata
janičari koji nose naša imena
biće to šal slobode
ako moj hropac čuje jedan par ušiju
i registruje jedan otkucaj srca
koji će se poput nežne vatre
popeti na vrh kule nove sutrašnjice.
Kada me jednom pojede mrak
sveća upaljena za moju dušu
biće svetlost novog života.
