Једном када ме поједе мрак
због змајеве ватре коју сам бацио из грла
и језика мача који никог није ни ранио ни убио
по чему ће ме памтити и ко ће ме жалити?
Једном када ме поједе мрак
због непотребне памети
малобројни ће причати о семену које сам могао посејати
стиховима које сам послао у вртлог кошаве
и запечатио заборавом слепих београдских улица.
Остаћу само прах на ушћу одбачених и презрених
и пресахли поток који је исушила жега једноумља.
Једном када ми ставе свилени гајтан око врата
јаничари који носе наша имена
биће то шал слободе
ако мој хропац чује један пар ушију
и региструје један откуцај срца
који ће се попут нежне ватре
попети на врх куле нове сутрашњице.
Када ме једном поједе мрак
свећа упаљена за моју душу
биће светлост новог живота.
