U mojim očima ćuti sablažnjivo slikarstvo
Prepuno četkica svakodnevnice.
Na pijedestalu plave promiče dan od crvene ka crnoj.
Ja u njemu vidim svoj talenat kao žutu mrlju otpadnutog lista.
Vidim žutu pčelu ulepljenu u žutom medu.
Žuta je sunce u svojoj zlatnoj nijansi.
Žuta je mekano, trulo, bolno, smrdljivo.
Žuta kad prelazi u crveno je boja užasa.
Žuto oko žuti žumanjkom besnila svog jajeta.
U svom rađanju, prešao sam iz žutog stanja u crveno.
Razmišljam o narandžastom ali ga ne nalazim.
Rano su me odvojili od majčinog mleka i sprečili proces daltonizacije.
Obožavam ženske grudi kao simbol narandžastog.
Narandžasti su vulkani života na putu u crveno.
I pepeo je lažno stanje narandžaste istine.
Zelena ne može nikako pre crvene.
Ne mogu da pomešam zelenu sa crvenom.
Mrzim zelenu. Nikad više neću biti mlad.
Tako i tako je zelena otrov promene, nikad postojana.
Na zelenom groblju nema zelenih leševa a krv životna je crvena.
Plava je boja uživanja i alkohola.
Idila magle je svetlo plava i neprozirna kao svetlosni oklop.
Svetlo plave boje je kostur budućnosti sa iskrom tinte umesto mozga.
Slova su plava kao iskoni istine plave spoznaje.
Miris eteričnog ulja miriše na modru dokolicu čežnje.
Munja je plava, struja je plava, modrina nes vodi u belu smrt.
U mom letnjikovcu smeđa nije zastupljena, ona je odraz zgarišta zelene.
Nikad nisam saznao gdje otiče potok iz mog detinjstva.
Od prozirnosti vode nemam viziju boje kojom da ga naslikam.
Kad postanem majstor slikar u nijansama crne boje oslikat ću tuđi život.
Ne mogu da dosegnem crnu boju i nestanem u mraku univerzuma.
Na kistu mog egoizma samo sam ja boja.