У мојим очима ћути саблажњиво сликарство
Препуно четкица свакодневнице.
На пиједесталу плаве промиче дан од црвене ка црној.
Ја у њему видим свој таленат као жуту мрљу отпаднутог листа.
Видим жуту пчелу улепљену у жутом меду.
Жута је сунце у својој златној нијанси.
Жута је мекано, труло, болно, смрдљиво.
Жута кад прелази у црвено је боја ужаса.
Жуто око жути жумањком беснила свог јајета.
У свом рађању, прешао сам из жутог стања у црвено.
Размишљам о наранџастом али га не налазим.
Рано су ме одвојили од мајчиног млека и спречили процес далтонизације.
Обожавам женске груди као симбол наранџастог.
Наранџасти су вулкани живота на путу у црвено.
И пепео је лажно стање наранџасте истине.
Зелена не може никако пре црвене.
Не могу да помешам зелену са црвеном.
Мрзим зелену. Никад више нећу бити млад.
Тако и тако је зелена отров промене, никад постојана.
На зеленом гробљу нема зелених лешева а крв животна је црвена.
Плава је боја уживања и алкохола.
Идила магле је светло плава и непрозирна као светлосни оклоп.
Светло плаве боје је костур будућности са искром тинте уместо мозга.
Слова су плава као искони истине плаве спознаје.
Мирис етеричног уља мирише на модру доколицу чежње.
Муња је плава, струја је плава, модрина нес води у белу смрт.
У мом летњиковцу смеђа није заступљена, она је одраз згаришта зелене.
Никад нисам сазнао гдје отиче поток из мог детињства.
Од прозирности воде немам визију боје којом да га насликам.
Кад постанем мајстор сликар у нијансама црне боје осликат ћу туђи живот.
Не могу да досегнем црну боју и нестанем у мраку универзума.
На кисту мог егоизма само сам ја боја.
