Kišna sećanja u lagume svesti
prokaplju. Jutro iskašljava memlu.
Mrvi nas slutnja kud mogu odvesti -
u nepočin polje, neprebol zemlju.
Lokoti stražare krikom. Zabravljen
prozor - vidik. Ćutanje boji zid.
Sati u nevrat, ime u nepomen...
Na kraju sveta - ni rid, ni pev, ni vid.
S bedema rog. U opkopima Ništi.
Nad glavom puca bič, leleču kosti.
Kad dan zanemi – mrak provrišti
iz jazbine, obesti, surovosti.
Strahom se utvare kote. Zli dusi
pohode razum; zlomisli carski pir.
I sve što negvama zveči, prkosi
sutrašnjem danu – asasin, tat i žbir.
Okom puškarnice - u sunce nišan.
U ruci smrt, u srcu drhtaj ptice.
Svud munje; samo na obrazu kiša,
usred ognja zastor od nevidice.
Šapat i plač se Avlijom rasprsli.
Muči do večnosti zaspalo pleme.
Sa prvim grehom - svi su vaskrsli.
I pad je let, kad je padanju vreme.
Otkud? Kamo? Stati? Sjati? Il' pasti,
vazneti? U zveket, jecaj, krug il' beg?
U zaborav sići, odreći se časti...?
Na krstu, pod stegom, nositi svoj teg?!
Lakše pasti no uz vis uzaći.
Zastravljenom bežati od zveri.
Već u sebi čoveka pronaći,
od zemnosti do zvezdanih dveri.
