Кишна сећања у лагуме свести
прокапљу. Јутро искашљава мемлу.
Мрви нас слутња куд могу одвести -
у непочин поље, непребол земљу.
Локоти стражаре криком. Забрављен
прозор - видик. Ћутање боји зид.
Сати у неврат, име у непомен...
На крају света - ни рид, ни пев, ни вид.
С бедема рог. У опкопима Ништи.
Над главом пуца бич, лелечу кости.
Кад дан занеми – мрак провришти
из јазбине, обести, суровости.
Страхом се утваре коте. Зли дуси
походе разум; зломисли царски пир.
И све што негвама звечи, пркоси
сутрашњем дану – асасин, тат и жбир.
Оком пушкарнице - у сунце нишан.
У руци смрт, у срцу дрхтај птице.
Свуд муње; само на образу киша,
усред огња застор од невидице.
Шапат и плач се Авлијом распрсли.
Мучи до вечности заспало племе.
Са првим грехом - сви су васкрсли.
И пад је лет, кад је падању време.
Откуд? Камо? Стати? Сјати? Ил' пасти,
вазнети? У звекет, јецај, круг ил' бег?
У заборав сићи, одрећи се части...?
На крсту, под стегом, носити свој тег?!
Лакше пасти но уз вис узаћи.
Застрављеном бежати од звери.
Већ у себи човека пронаћи,
од земности до звезданих двери.
