| Nebojša Krljar | |
| |
–Stano, kuca neko na vrata! Stano, gluva li si? Otvori! – dreči Pavle iz spavaće sobe.
– Evo, idem, bre! – ustaje polako od ognjišta, prilazi vratima i otvara. –Dobar dan.
–Dobar dan, gospođo! – pred vratima je stajao visok i krupan vojnik. Kad ga vide, Pavle usta sa kreveta i pozdravi ga. – Da li je tu Bogdan Matić? –to je bilo pravo Trišino ime, a Triša su ga zvali zbog duže neuredne kose. Stana prvo pogleda Pavla, pa zaplaka i ode u sobu.
–Nije, gospodo vojnici! Tog kockara sam se odrekao pred zimu i izbacio ga iz kuće!
–Gde možemo da ga nađemo? Imamo nalog za regrutaciju.
– Probajte u kafani dole niz put, ako ga neko nije ubio do sada.
–Prestanite da se šegačite! Recite gde možemo da nađemo Bogdana?
– Kako samo smešno zvuči njegovo ime sada, Bog-dan, Bogom-dan... – mislio je u sebi i nevoljno klimao glavom.
–Dakle, kafana? –vide vojnik da ga Pavle ne sluša, okrete se prema ostalim vojnicima iz pratnje koji stajahu nešto dalje od vrata. –Jel’ ovaj lud?
–Derište, kô i onaj moj probisvet. Ja, lud? –planu besno Pavle.
–Oprostite mi zaista, neprimereno s moje strane. Razumite me, rat je na pomolu, a nama trebaju ljudi. Mi stvarno nemamo vremena za gubljenje, a vi se šegačite. April mesec već, a pola Evrope već u plamenu.
–Da je sreće da se šegačim, pa da sad iz kuće izvedem sina, naslednika za ponos, da krene sa vama da brani ovu našu mučenu Jugoslaviju, nego, istina je što vam kažem. Sina sam imao, više ne.
–U redu, gospodine Matić. Mi ćemo proći pored kafane koju spominjete, Vama svako dobro! I iskreno se nadam, a i vama bi bilo bolje da me niste slagali –okrenuše se vojnici i odoše, a Pavle osta da gleda za njima.
Malo je reći da je za mesec dana selo opustelo. Mile je regrutovan za tesara, drvodelju pri Pomoravskoj diviziji, Miša rabadžijin u topovsku, a Stevo iz dućana je postao korespondent i dobio je svoju grupu kurira kojom je komandovao. Toza i Lela Ranković su već davno otputovali sa Acom u Beč. Sonja je i dalje u selu sa svojim dedom. Radi od jutra do mraka u vunovlačari koja sada ima više posla nego inače, pošto su dobili zaduženje da prave prsluke, rukavice i čarape za lokalnu vojnu jedinicu. Ostala je u selu iako je dobila pismo od rodbine iz Šumarica kod Kragujevca da se preseli kod njih dok ne prođe neprilika.
–Dete moje, ja ne znam ko su ti koji nam prete. Kažu da su opet Švabe – prozbori deda Gale.
–Ćuti, deda, biće valjda sve u redu!
–Jesi čula kako tutnji u daljini noću? Naslušao sam se ja te pesme dosta. Neće da bude berićetno!
–Šta je to, deda,što se tako strašno čuje?
– Topovi, dete moje! To kad pukne, začas nema ni tebe, ni mene, ni ove kuće, ni ove planine, ni ove lepote. To je tutanj samog antihrista!
–Jao, deda, strah me tih Švaba i tih topova – i zabrinuta i odjednom sigurna i smela. – Ali naša je vojska jaka, jel’ tako deda? Išli su skoro da vide gardu gazda Tomislav i Zoran, kažu da nam nema premca!
–Daj bože! Daj bože! – deda Gale gleda prema podu, veoma setno i zabrinuto odmahuje glavom, posmatrajući svoju unuku koja se privuče i sede do njega.
Mesec dana kasnije, nemačka vojska je nastavila kopnenu ofanzivu i u selo su stigli prvi nemački vojnici. Postavljeni su novi organi vlasti, pale su prve civilne žrtve meštana sela i uveden je policijski čas. Svakodnevno, nemački vojnici vrše upade u seoske kuće pretražujući ne bi li našli kakvo naoružanje. Deda Gale je s vremena na vreme samo izlazio iz kuće do obližnjeg izvora da donese vode za Sonju i sebe. Iako se trudio da to Sonja ne primeti, bojao se okupacije.
–Stigao sam, dete moje. Evo krčaga. Pazi, težak je.
–Jao, deda, šta bih ja bez tebe. Staviću ga ovamo do ognjišta. Neće se valjda brzo ugrejati ova voda.
–Kako ti volja. Odoh malo da prilegnem, umorio sam se nešto. – taman što leže, neko zakuca na vratima kuće.
–Ko je? – uzviknu Sonja, a deda Gale se polako pridiže, ali ne ustaje sa kreveta.
–Poštar Vlasta je, paket za Vas, gospođice Stojković. – Sonja otvori, vidno uplašena i uznemirena, jer već neko vreme selom patroliraju gestapovci, pa je pomislila da su došli i kod njih za pretres.
–Od koga je? Šta piše?
–Nešto na stranom jeziku. Ja mislim da neki Nemac šalje. Tako lepu devojku, he, he, neće Švaba propustiti – odmeri je ispod oka.
–Ja to ne mogu da uzmem. Vratite odakle je došlo, molim Vas!
–Nama je došlo iz Kraljeva, Kraljevu iz Beograda, Beogradu... pitaj boga. Uzmite! Šta može loše da bude? –posle kraćeg premišljanja Sonja uze paket i blago se nasmeja. – Ajd, uzdravlje!
Sonja unese paket, stavi na sto i poče da otvara. Beše uvezan dobro vinogradarskim kanapom, pa otvaranje paketa potraja. Vidno uzbuđena, sad već od radoznalosti, poče da se preznojava, a ruke kretoše lagano da podrhtavaju. Najzad, raskrsti sa kanapima i skloni hartiju. Kutija, valjda od prevoza, ulubljena s leve strane i blago nakvašena odozdo. Duboko udahnu, te dohvati i skloni poklopac. Tek tad joj ne beše ništa jasno. Bež haljina, neke dugačke cigarete, kilogram kafe i tabla čokolade. Dugo je razmišljala ko li joj je mogao to poslati. Zabrinula ju je i pomisao da joj tako nešto šalje neko od nemačkih vojnika koji su raspoređeni u selu. Raširila je onu bež haljinu i isprva ne htede da je obuče. Izvadi iz hartije čokoladu, odlomi komad i pojede. Učini joj se da nikad ništa lepše u životu nije probala. Rane trešnje koje je volela više nego išta, sad bi sve zamenila za još ove strane čokolade. Uze onaj džačić kafe i pope ga na policu iznad ognjišta. Odoka odmeri onu haljinu i najzad odluči da je obuče. Čista, najfinija svila dodirivala je njenu kožu. Nežni, prijatni miris poče da nosi Sonju daleko, daleko u bezbrižnu zemlju njenih snova. Spusti se na slameni krevet koji se učini mekim poput podnevne zelene trave kraj Morave. Gotovo da je čula žubor vode gledajući kako oblaci nemo lebde nebeskim svodom. Kad deda Gale uđe u sobu, imao je šta i da vidi. Njegova unuka, Sonja, kao prava boginja. Iz suknenih dronjaka najednom u uskoj, ma salivenoj svilenoj haljini.
–Lepa moja, otkud ti te... krpe?
–Dobila sam poštom, deda – okrete se prema deda Galetu, a osmeh od uva do uva.
– Od koga, Sonja?
–Pa piše nešto, al’ možda je greška.
–Šta piše? Od koga si dobila... – pokazuje rukom na haljinu, a zatim rukom blago pomilova Sonju i opipa materijal – ovo?
–Dobila sam od... – poče Sonja da zamuckuje – od nekog... iz Nemačke. – kako je rekla iz Nemačke, deda Gale se preznoji i oćuta malo.
– Nemac da te kinđuri?! Jel’ Nemac, Sonja? – izdra se iz petnih žila. –Ubiše Tomu pred rođenom kućom i dućanom jer nije imao kafe! Ubiše gazda Zorana u kukuruzištu, zašto? Jel’ zato što je ratar bio ceo život, pa im je smetao? Jel’ zato? Skidaj te krpetine da ne bi’ zapalio i tebe s njima! Skidaj to!
–Dobro, deko, smiri se, molim te! Hoću! Evo skidam. Vratiću sve u onu prokletu kutiju, samo se smiri, molim te! – kako skide haljinu, tako Gale baci ono iz sve snage kroz prozor na put. Sonja je od straha i dalje držala ruke preko glave. Nikada ranije nije videla dedu tako besnog. Cigare, kafu i tablu čokolade deda Gale nije primetio.
–Slušaj me dobro! Nek ti ovo bude prvi i poslednji put da si uzela nešto iz ruku tih zlotvora! Jel’ ti to jasno?
– Jasno je, deko, neću više zaista!
– Kad su dolazili u kuću? Ko ti je taj Švaba?
– Ne znam deda, ne znam.
–Jel’ nisu tražili ono? Pitali nešto?
–Deda, niko nije dolazio. Ne znam odakle je ovo stiglo i ko mi je poslao! Očiju mi ne znam!
–Dete moje, ko zna šta je sve tu stiglo i šta oni hoće. Švaba je to. Koliko zazirem od njih, toliko zazirem i od domaćih...
–Kojih domaćih? – prekide ga Sonja.
–Domaćih izdajnika, dete moje! Oni su najgori! Za šaku soli ako bude trebalo, oči će nam povaditi.
–Nemoj, deda,da me plašiš, molim te. Pa celo selo se zna, poštujemo se, živimo svi zajedno ovolike godine – reče Sonja plačnog, ali začuđenog pogleda.
–Teško je ostati ujedinjen i složan. Rat je muka najveća što može da pogodi čoveka. Svi tu gube. Niko u ratu, dete moje, nikad nije pobedio. I ko god je mislio da mu je jedan rat pomogao i doneo boljitak, u drugom nije ni glavu svoju na ramenima sačuvao. Ti znaš šta je kod nas u podrumu?
–Znam, deda.
–Svetinja, dete moje. Mi svetinju moramo da branimo. Nek je i komad drveta, svetinja je svetinja, zapamti!
–Dobro, deda, hoću, braniću!
–Ti znaš da sam u Velikom ratu prošao sve paklove koji su mogli da se prođu. Mnogo toga sam video, naučio, istrpeo. Zapamti jedno, Sonja, doći će dan kad mene neće biti!
–Nemoj, deda,tako, pa… – prekida je deda Gale i nastavlja započeto.
–Video sam čojstvo, bio rame uz rame sa herojima, neustrašivima, isto tako pod grkljan stao Švabi, ali i izdajnicima. Nemoj, ćeri, za šaku svile da prodaješ reč, obraz i svetinju!
–Deda, ti si moja najveća svetinja, moj zaštitnik. Moje nebo i zemlja, moj vazduh i voda! – on je zabrinuto gleda klimajući glavom levo-desno.
–Ne došlo nam zlo na vrata, ne stavilo nam reč i obraz na iskušenje i svetinju u ruke tuđina.
Sličan paket je stizao još par puta iste godine. Pošiljalac isti, paket stigao preko Kraljeva i Beograda, jednako čvrsto uvezan i upakovan. Sadržaj je bio sličan, poredeći sa prvopristiglim, bilo je više čokoladnih tabli samo. Znala je da deda Gale govori za njeno dobro da se kloni tih paketa. Ipak, Sonja je toliko volela sve što je stizalo u njima te je rešila da ih zadržava. Vešto ih je krila, što u podrumu, što po ćoškovima i pod slamenim krevetom. Deda Gale nije ni slutio da ga unuka neće poslušati.
Šesto poglavlje romana autora Nebojše Krljara Zlatni Krst.
Roman Zlatni krst Nebojše Krljara možete poručiti OVDE