 | Небојша Крљар | |
| |
–Стано, куца неко на врата! Стано, глува ли си? Отвори! – дречи Павле из спаваће собе.
– Ево, идем, бре! – устаје полако од огњишта, прилази вратима и отвара. –Добар дан.
–Добар дан, госпођо! – пред вратима је стајао висок и крупан војник. Кад га виде, Павле уста са кревета и поздрави га. – Да ли је ту Богдан Матић? –то је било право Тришино име, а Триша су га звали због дуже неуредне косе. Стана прво погледа Павла, па заплака и оде у собу.
–Није, господо војници! Тог коцкара сам се одрекао пред зиму и избацио га из куће!
–Где можемо да га нађемо? Имамо налог за регрутацију.
– Пробајте у кафани доле низ пут, ако га неко није убио до сада.
–Престаните да се шегачите! Реците где можемо да нађемо Богдана?
– Како само смешно звучи његово име сада, Бог-дан, Богом-дан... – мислио је у себи и невољно климао главом.
–Дакле, кафана? –виде војник да га Павле не слуша, окрете се према осталим војницима из пратње који стајаху нешто даље од врата. –Јел’ овај луд?
–Дериште, кô и онај мој пробисвет. Ја, луд? –плану бесно Павле.
–Опростите ми заиста, непримерено с моје стране. Разумите ме, рат је на помолу, а нама требају људи. Ми стварно немамо времена за губљење, а ви се шегачите. Април месец већ, а пола Европе већ у пламену.
–Да је среће да се шегачим, па да сад из куће изведем сина, наследника за понос, да крене са вама да брани ову нашу мучену Југославију, него, истина је што вам кажем. Сина сам имао, више не.
–У реду, господине Матић. Ми ћемо проћи поред кафане коју спомињете, Вама свако добро! И искрено се надам, а и вама би било боље да ме нисте слагали –окренуше се војници и одоше, а Павле оста да гледа за њима.
Мало је рећи да је за месец дана село опустело. Миле је регрутован за тесара, дрводељу при Поморавској дивизији, Миша рабаџијин у топовску, а Стево из дућана је постао кореспондент и добио је своју групу курира којом је командовао. Тоза и Лела Ранковић су већ давно отпутовали са Ацом у Беч. Соња је и даље у селу са својим дедом. Ради од јутра до мрака у вуновлачари која сада има више посла него иначе, пошто су добили задужење да праве прслуке, рукавице и чарапе за локалну војну јединицу. Остала је у селу иако је добила писмо од родбине из Шумарица код Крагујевца да се пресели код њих док не прође неприлика.
–Дете моје, ја не знам ко су ти који нам прете. Кажу да су опет Швабе – прозбори деда Гале.
–Ћути, деда, биће ваљда све у реду!
–Јеси чула како тутњи у даљини ноћу? Наслушао сам се ја те песме доста. Неће да буде берићетно!
–Шта је то, деда,што се тако страшно чује?
– Топови, дете моје! То кад пукне, зачас нема ни тебе, ни мене, ни ове куће, ни ове планине, ни ове лепоте. То је тутањ самог антихриста!
–Јао, деда, страх ме тих Шваба и тих топова – и забринута и одједном сигурна и смела. – Али наша је војска јака, јел’ тако деда? Ишли су скоро да виде гарду газда Томислав и Зоран, кажу да нам нема премца!
–Дај боже! Дај боже! – деда Гале гледа према поду, веома сетно и забринуто одмахује главом, посматрајући своју унуку која се привуче и седе до њега.
Месец дана касније, немачка војска је наставила копнену офанзиву и у село су стигли први немачки војници. Постављени су нови органи власти, пале су прве цивилне жртве мештана села и уведен је полицијски час. Свакодневно, немачки војници врше упаде у сеоске куће претражујући не би ли нашли какво наоружање. Деда Гале је с времена на време само излазио из куће до оближњег извора да донесе воде за Соњу и себе. Иако се трудио да то Соња не примети, бојао се окупације.
–Стигао сам, дете моје. Ево крчага. Пази, тежак је.
–Јао, деда, шта бих ја без тебе. Ставићу га овамо до огњишта. Неће се ваљда брзо угрејати ова вода.
–Како ти воља. Одох мало да прилегнем, уморио сам се нешто. – таман што леже, неко закуца на вратима куће.
–Ко је? – узвикну Соња, а деда Гале се полако придиже, али не устаје са кревета.
–Поштар Власта је, пакет за Вас, госпођице Стојковић. – Соња отвори, видно уплашена и узнемирена, јер већ неко време селом патролирају гестаповци, па је помислила да су дошли и код њих за претрес.
–Од кога је? Шта пише?
–Нешто на страном језику. Ја мислим да неки Немац шаље. Тако лепу девојку, хе, хе, неће Шваба пропустити – одмери је испод ока.
–Ја то не могу да узмем. Вратите одакле је дошло, молим Вас!
–Нама је дошло из Краљева, Краљеву из Београда, Београду... питај бога. Узмите! Шта може лоше да буде? –после краћег премишљања Соња узе пакет и благо се насмеја. – Ајд, уздравље!
Соња унесе пакет, стави на сто и поче да отвара. Беше увезан добро виноградарским канапом, па отварање пакета потраја. Видно узбуђена, сад већ од радозналости, поче да се презнојава, а руке кретоше лагано да подрхтавају. Најзад, раскрсти са канапима и склони хартију. Кутија, ваљда од превоза, улубљена с леве стране и благо наквашена одоздо. Дубоко удахну, те дохвати и склони поклопац. Тек тад јој не беше ништа јасно. Беж хаљина, неке дугачке цигарете, килограм кафе и табла чоколаде. Дуго је размишљала ко ли јој је могао то послати. Забринула ју је и помисао да јој тако нешто шаље неко од немачких војника који су распоређени у селу. Раширила је ону беж хаљину и испрва не хтеде да је обуче. Извади из хартије чоколаду, одломи комад и поједе. Учини јој се да никад ништа лепше у животу није пробала. Ране трешње које је волела више него ишта, сад би све заменила за још ове стране чоколаде. Узе онај џачић кафе и попе га на полицу изнад огњишта. Одока одмери ону хаљину и најзад одлучи да је обуче. Чиста, најфинија свила додиривала је њену кожу. Нежни, пријатни мирис поче да носи Соњу далеко, далеко у безбрижну земљу њених снова. Спусти се на сламени кревет који се учини меким попут подневне зелене траве крај Мораве. Готово да је чула жубор воде гледајући како облаци немо лебде небеским сводом. Кад деда Гале уђе у собу, имао је шта и да види. Његова унука, Соња, као права богиња. Из сукнених дроњака наједном у уској, ма саливеној свиленој хаљини.
–Лепа моја, откуд ти те... крпе?
–Добила сам поштом, деда – окрете се према деда Галету, а осмех од ува до ува.
– Од кога, Соња?
–Па пише нешто, ал’ можда је грешка.
–Шта пише? Од кога си добила... – показује руком на хаљину, а затим руком благо помилова Соњу и опипа материјал – ово?
–Добила сам од... – поче Соња да замуцкује – од неког... из Немачке. – како је рекла из Немачке, деда Гале се презноји и оћута мало.
– Немац да те кинђури?! Јел’ Немац, Соња? – издра се из петних жила. –Убише Тому пред рођеном кућом и дућаном јер није имао кафе! Убише газда Зорана у кукурузишту, зашто? Јел’ зато што је ратар био цео живот, па им је сметао? Јел’ зато? Скидај те крпетине да не би’ запалио и тебе с њима! Скидај то!
–Добро, деко, смири се, молим те! Хоћу! Ево скидам. Вратићу све у ону проклету кутију, само се смири, молим те! – како скиде хаљину, тако Гале баци оно из све снаге кроз прозор на пут. Соња је од страха и даље држала руке преко главе. Никада раније није видела деду тако бесног. Цигаре, кафу и таблу чоколаде деда Гале није приметио.
–Слушај ме добро! Нек ти ово буде први и последњи пут да си узела нешто из руку тих злотвора! Јел’ ти то јасно?
– Јасно је, деко, нећу више заиста!
– Кад су долазили у кућу? Ко ти је тај Шваба?
– Не знам деда, не знам.
–Јел’ нису тражили оно? Питали нешто?
–Деда, нико није долазио. Не знам одакле је ово стигло и ко ми је послао! Очију ми не знам!
–Дете моје, ко зна шта је све ту стигло и шта они хоће. Шваба је то. Колико зазирем од њих, толико зазирем и од домаћих...
–Којих домаћих? – прекиде га Соња.
–Домаћих издајника, дете моје! Они су најгори! За шаку соли ако буде требало, очи ће нам повадити.
–Немој, деда,да ме плашиш, молим те. Па цело село се зна, поштујемо се, живимо сви заједно оволике године – рече Соња плачног, али зачуђеног погледа.
–Тешко је остати уједињен и сложан. Рат је мука највећа што може да погоди човека. Сви ту губе. Нико у рату, дете моје, никад није победио. И ко год је мислио да му је један рат помогао и донео бољитак, у другом није ни главу своју на раменима сачувао. Ти знаш шта је код нас у подруму?
–Знам, деда.
–Светиња, дете моје. Ми светињу морамо да бранимо. Нек је и комад дрвета, светиња је светиња, запамти!
–Добро, деда, хоћу, бранићу!
–Ти знаш да сам у Великом рату прошао све паклове који су могли да се прођу. Много тога сам видео, научио, истрпео. Запамти једно, Соња, доћи ће дан кад мене неће бити!
–Немој, деда,тако, па… – прекида је деда Гале и наставља започето.
–Видео сам чојство, био раме уз раме са херојима, неустрашивима, исто тако под гркљан стао Шваби, али и издајницима. Немој, ћери, за шаку свиле да продајеш реч, образ и светињу!
–Деда, ти си моја највећа светиња, мој заштитник. Моје небо и земља, мој ваздух и вода! – он је забринуто гледа климајући главом лево-десно.
–Не дошло нам зло на врата, не ставило нам реч и образ на искушење и светињу у руке туђина.
Сличан пакет је стизао још пар пута исте године. Пошиљалац исти, пакет стигао преко Краљева и Београда, једнако чврсто увезан и упакован. Садржај је био сличан, поредећи са првопристиглим, било је више чоколадних табли само. Знала је да деда Гале говори за њено добро да се клони тих пакета. Ипак, Соња је толико волела све што је стизало у њима те је решила да их задржава. Вешто их је крила, што у подруму, што по ћошковима и под сламеним креветом. Деда Гале није ни слутио да га унука неће послушати.
Шесто поглавље романа аутора Небојше Крљара Златни Крст.
Роман Златни крст Небојше Крљара можете поручити ОВДЕ
