Dišu
snalaze se prikupljaju sneg
vodu lišće i vatru
u sluzavoj utrobi majke prirode podjednako
vlažni i svesni sebe, u proleće
majka isceljena toplotom priziva znanje
uplakane zmije, otrovno cveće:
dan vreo i nežan u leto zori
približava noć:
sutra će da padne kiša kao i svake jeseni
sahranjujem ti obraze u pesak
zaleđena kolena pod
zimzelenu biljku koja
Diše ponovljena
dok večna leta zadržavaju oblik pustinja i večne zime
dolaze iz nepoznatog pravca:
svako godišnje doba
uspori nam korake
za jednu smrt
nijedan dan ih ne ubrza
za jedan život
Poslednji sat najdužeg dana u godini
miriše na opomenu
nečijeg stradanja
