Дишу
сналазе се прикупљају снег
воду лишће и ватру
у слузавој утроби мајке природе подједнако
влажни и свесни себе, у пролеће
мајка исцељена топлотом призива знање
уплакане змије, отровно цвеће:
дан врео и нежан у лето зори
приближава ноћ:
сутра ће да падне киша као и сваке јесени
сахрањујем ти образе у песак
залеђена колена под
зимзелену биљку која
Дише поновљена
док вечна лета задржавају облик пустиња и вечне зиме
долазе из непознатог правца:
свако годишње доба
успори нам кораке
за једну смрт
ниједан дан их не убрза
за један живот
Последњи сат најдужег дана у години
мирише на опомену
нечијег страдања
