detalj slike: Budapest - Panorama

ULICA FEHERVARI

Idem ulicom Fehervari. Podne je odavno prošlo. Ogolelih kestenova red skupio se od hladnoće. Ni jednog lista nema na njima. Nebo potamnelo i spustilo se nisko čini mi se na same talase Dunava. Jato belih oblaka žurno odmiče ka jugu. Sprema se kiša. Kasna jesen. Novembar mesec. Vetar raznosi poslednje mrtve listove sa ružinih stabala i svira kroz gvozdene šipke ograde odavno napuštene vile, pored koje sad prolazim. Umoran sam. Umoran sam od tereta života i od tereta godina. Ne mili mi se više ništa. I ovaj put kući kao da je svaki dan sve duži. Ne volim jesen, naročito ne kasnu jesen. Kad sam bio mlad nisam je ni primećivao, nije mi smetala, a sad kad se jesen mog života približava svom kraju sve su mi teži i teži kišni jesenji dani. Sedamdeset i pet godina sam rob Božiji na ovoj zemlji. Šta je sedamdeset pet godina? Samo trenutak kratak kao treptaj oka. Borim se da me ne obuzmu setne misli , bežim od uspomena, branim se od sećanja. Sećanja koja mi se vraćaju, meni su nemila. I kad mi u svest doplovi neki radosni trenutak ja ga pokrijem nekom običnom svakodnevnom misli. Onih ljudi koje sam voleo odavno više nema. Sve što je prošlo to je i umrlo i trag mu u mojim mislima godinama već polako bledi i vene. Da mi nije ovog mog posla, ne znam kako bih živeo, čini mi se poludeo bih od sivila i jednoličnosti svakodnevnice, od praznih dana i usamljenosti. Ko zna možda će tako na kraju i biti. U mojim godinama ne bi trebalo da radim, ali hvala Bogu pamet me još dobro služi. Radim zahvaljujući načelniku naše gradske bolnice, sinu mog starog prijatelja i mom nekadašnjem studentu Janku. Radimo zajedno u njegovoj privatnoj klinici, on pre podne, a ja popodne.                                                                                                                                                                             

Jato golubova prhnu sa krova dvospratnice i uplaši me. Iz jedne kapije istrča pas, beli rundavi mešanac, projuri pored mene i nestade iza ugla. Čudno kako čovek kasno sazna kako je sva lepota ovog sveta u malim običnim stvarima. Svaki dan prođem kroz ovaj park. Kraj opustele kamene fontane uvek bude jato golubova. Izmrvim im dve tri zemičke i posmatram ih. Ima među njima jedan golub koji nema prste na nogama. Gega se kao čovek. Nekako je neugledan i perje mu je prljavo ali ima neke lepe i tužne oči. Nekada je moj brat držao golubove u svom belom golubarniku na našem imanju. Bili su to drugačiji golubovi nego ovi ovde. Njegovi su bili lepši, čistijeg i sjajnijeg perja, gordi kao paunovi. Danas u parku nema golubova. Ostavljam im zemičku na klupi i žurim kući. Nebo se spustilo još niže. Sa Dunava se podigao snažan vetar. Ulice su opustele. U susret mi ide tramvaj, staje na stanici, dve žene izlaze. Tramvaj skreće levo i odlazi. Kao da mi se otkide deo srca i kao da pade na pločnik. Nekada sam i sam trčao za istim tramvajem i vozač bi stao, uvek bi stao, otvorio bi vrata i rekao:

- Opet kasnite doktore, ako biste rekli koju lepu reč o meni vašoj domaćici Mariji, i ako bi ona pristala da se uda za mene, postavio bih šine pored vaše kuće i svaki dan bih vas besplatno vozio...

Tako se nekad sa mnom šalio čika Pavle. Odavno nema ni njega ni Marije. Mariju je zamenila gospođa Sabo. Ona insistira da je zovem Gabrijela. Ja to izbegavam, njeno ime me podseća na neku drugu Gabrijelu koja me je umalo koštala života.  Gospođa Sabo ili Gabi kako je ponekad  zovem je veoma fina dama. Kad su joj se kćerke udale ona je ostala udovica i bila je malo kod jedne malo  kod  druge kćeri  sve dok im nije odgajila decu. Obe  kćeri su imale po dve devojčice. I  kad su  joj unuke  otišle da studiraju u Beč, gospođa Gabi je odlučila da se povuče iz njihovih života i da nađe sebi pristojnu službu. I eto već  deset godina se družimo ona i ja. Ona je veoma pažljiva žena, evo je stoji  ispred  kapije sa velikim crnim kišobranom u ruci, izašla je pred  mene plašeći se da me ne uhvati pljusak.  Čim smo kročili u kuću kiša se spustila i lila je kao iz kabla.  Osetio sam odmah  miris hrane, tople vatre i vlažnih drva, Atila ptičar je zalajao sa vrha stepenica i pojurio mi u susret. Skinuo  sam  kaput i požurio da se presvučem.  Mamio me  je prijatan miris guščijeg pečenja koji se mešao sa slatkim mirisom rezanaca sa makom. Ovde u ovoj staroj  kući sve je bilo tako tiho i prijatno. Pošto je sutradan bila subota odlučih da nikud ne idem  do ponedeljka, da uopšte ne izlazim  iz svog doma. Ipak nešto je  sada bilo drugačije nego jutros kada  sam  krenuo na kliniku. 

- Da nije neko dolazio? - pitao   sam  gospođu Sabo.

Ona reče da nije.                                                                 

- Čini mi se kao da osećam neki miris, miris nekog damskog parfema.

- Niko nije dolazio gospodine Kolodi.

Trebalo je da dođe naša susetka gospođa Ema ali je nema. Otići ću posle ručka da je obiđem, bojim se da se nije razbolela. Juče se žalila na bol u prsima i kašljala je.

- Očekujete li vi nekoga gospodine doktore? 

- Ne, nikoga ne očekujem. 

Sat kasnije  seo sam u svoju fotelju kraj kamina i uzeo novine da pročitam.  Atila mi  je stavio glavu na stopala i zaspao. Gospođa Gabi je sklonila sudove od ručka i otišla kod komšinice. Nisam  mogao da se koncentrišem  na čitanje. Atila se meškoljio u snu, kezio zube i režao na nekog koga je sanjao. Pucketale su varnice u kaminu i vlažne cepanice kao da su šištale i uzdisale. Papagaj se ljuljao u svom kavezu i prečka na kojoj je stajao je škriputala. Kad je papagaj zaspao njegova ljuljaška je ućutala, vatra se utišala, a Atila je prestao da se vrti. Tad mi  se učinilo isto. Da osim  mene  i Atile ima još nekoga u kući. Odložio  sam  novine.  Oslušnuh. Tišina je bila previše mirna. Kao da još  nekoga ima u sobi, kao da neko nevidljiv stoji u kutu i posmatra nas siguran da ga nećemo  videti. Skinuo  sam  naočari i  stavio ih na sto. Polako je padao mrak. U sobi je bilo tiho i toplo. Umirile su se i senke u uglu. San me je polako hvatao svojim  mekanim  mačijim šapama. Kiša je padala i dalje sve jače i jače.  Snažan zvuk lomljenja stakla je odjeknuo kroz sobu,  skočih.  Atila se probudio i pogledao ka prozoru, i ptica se  probudila i gledala je u istom pravcu kao i pas.  Nešto crno je skočilo na prozor i udaralo u njega. Atila je uzdahnuo i ponovo spustio glavu na  šape prvi prepoznajući nepoznatog larmadžiju.

-  Pa to je Fidel !

Pao mi  je kamen sa srca, crni  mačor se vratio iz skitnje i lupao je na okno da ga pustimo unutra.  Otvorih   prozor i nezahvalni mačor je skočio unutra, stresao mokro krzno i skočio baš na fotelju  gde  sam ja  do malo pre sedeo i počeo je da čisti  krzno. Nije bilo rasprave sa tim  mačorom, prepustio  sam  mu   mesto i sedoh  u drugu naslonjaču pored prozora. Video  sam praznu ulicu , susetkino dvorište i crvene klompe  gospođe Sabo na tremu. Kiša je padala i dalje. Zaustio  sam  da pitam  svog mačka gde se to on skitao, ponekad  sam    razgovarao  sa svojim ljubimcima i oni su mi  odgovarali na svom jeziku, kad učini mi se da  sam čuo  zvuk ključa koji se okreće u bravi. Polako i samo jednom , kao da je neko stavio ključ ulaznih vrata u bravu i okrenuo ga jednom. Da bi se vrata otključala trebalo ga je dvaput okrenuti i  ja sam  osluškivao taj drugi zvuk. Prošlo je nekoliko trenutaka, za to vreme  pogledao sam po dvorištu  i sa   svog mesta  sam  jasno video da  niko nije ušao u  naše  dvorište, niti je iko prošao stazom do trema. Ključ smo  imali samo domaćica i ja. Tad se   sasvim jasno čuo i drugi okret ključa, rezak metalni zvuk. Atila je podigao glavu i načuljio uši u pravcu ulaznih vrata u hodniku. Brava se pomerila ali se nije čula škripa vrata.  Atila je ponovo spustio glavu jednako gledajući u vrata, mačak je i dalje spokojno lizao mokro krzno.    

- Da je neki stranac oni ne bi tako reagovali - pomislio  sam. 

Crvene klompe gospođe Gabrijele i dalje su bile na tremu komšijske kuće. Kiša je lila sve jače. Osluškivao  sam  neću  li čuti nečije korake u holu. Nije  se  čulo ništa.                                                                             

- Učinilo mi se, samo mi se učinilo da sam nešto čuo. Ali zašto Atila gleda u vrata?          

Pogledah u sat. Poklopile su se kazaljke na pet časova i dvadeset pet minuta. Učinilo mi se da  sam  nešto zaboravio, nešto što je trebalo danas da uradim. Ponovio  sam  u mislima ceo svoj današnji dan. Video  sam  susetku kako prati gospođu Gabi do kapije. Kiša je prestala. Žene su stajale ispred kapije i razgovarale ne hajući za hladan vetar. Telefon je zazvonio. Zvonio je dugo i uporno. Javio sam  se. Bio je to moj prijatelj Janko.  Rekao je da bi bolje bilo da sutra odemo  na groblje, pošto  je vreme takvo kakvo je, a i kiša može opet početi da pada...                                                                                                                                        

Nisam  ga dobro razumeo o čemu priča, šta smo se to  mi dogovorili i zašto da idemo  na groblje... kad  pogled  mi pade na kalendar koji je stajao na stolu i na kome   sam crvenom olovkom zaokružio današnji datum osamnaesti novembar.  Osetio  sam  miris talasa Dunava, mokre zemlje, voštanih sveća i večno zelenog šimšira u aleji gradskog groblja. Spustih  slušalicu. Gospođa Gabi je ušla u dnevnu sobu rekavši kako je čula od susetke da će u ponedeljak pasti prvi sneg. Videvši me  kako stojim  pored stola zbunjen  ona se uplaši i upita šta se desilo,  da nisam  čuo  neku lošu vest jer je pretpostavila da  sam  sa  nekim pričao telefonom. Slušalicu sam još uvek držao u ruci. 

- Nije se desilo ništa - rekoh joj

- Samo sam zaboravio da odem na groblje. Na današnji dan je umrla moja sestra, a i  dvadeset pet godina je  od kako nema mog prijatelja Jana Haradija...

- I njegove porodice - dodade tiho gospođa Gabi brzo se prekrstivši. 

- I njegove porodice - ponovio sam  kao u nekom bunilu. 

Okrenuh  se ka prozoru, sumrak se polako spuštao, leni mačak je spavao na njegovom mestu, Atila je pratio  naš razgovor. 

- Pa otiđite sutra na groblje, sutra je subota dan mrtvih, ako hoćete ići ću i ja sa vama: kazala je gospođa Gabrijela.     

-Ovo je prvi put za toliko godina da sam zaboravio na godišnjicu...

Nije mi  toliko bilo za sestru, prošlo je pedeset godina od njene smrti, rastali smo se ne pomireni, njoj tamo u Kamargu ima ko upaliti sveću jer  naš  najmlađi brat je živ i njegova supruga je živa kao i sva njihova deca i unučad. Jan Haradi mi takođe ne bi zamerio, bio je previše dobar, previše naivan i čestit  čovek, a njegova Kati, e njoj sveću palim  samo reda radi, zato što je njen grob između dva groba ljudi koje  sam  mnogo voleo. 

- Ali ti Eli kako je moguće da sam zaboravio dan tvoje smrti?  

Ja sam zaboravio, a  Janko nije,  a meni se uvek činilo da sam te ja voleo više... 

I  ponovo se setih brata   i njegove pune kuće i  još  nekih rođaka i prijatelja sa kojima sam  nekad bio blizak , a onda smo  se razrodili i razišli i svi su imali nekog svog ko je bio sa njima ili je ostao iza njih, a  ja   nemam  nikog.   Imao sam nekad , ali smrt je bila brža. Zažalio sam što sam pozavideo bratu i drugim ljudima koji mi nisu ništa bili krivi. Moja zla kob je bila takva da sam donosio samo nesreću  onima koji su me voleli.  Da bih skrenuo tok svojih sumornih misli upitah gospođu Gabrijelu da li je zaključala vrata kad je pošla kod susetke. 

- Naravno, ja uvek zaključam vrata i nosim svoj ključ sa sobom - rekla je ona 

- Zašto me to pitate? 

Ništa nisam odgovorio samo sam odmahnuo rukom. Napolju kiša je ponovo počela da pada. I padala je dugo, dugo vremena sve dok ponoć nije minula. Spavali su slatkim snom svi moji ukućani i Atila ptičar opružen pored kamina koji je sanjao nemirne snove, i papagaj u svojoj krletci od vrbovog pruća i crni mačor koji se sklupčao na mom krilu, samo ja nisam mogao da spavam.

PODELITE OVAJ TEKST NA: