детаљ слике: Budapest - Panorama

УЛИЦА ФЕХЕРВАРИ

Идем улицом Фехервари. Подне је одавно прошло. Оголелих кестенова ред скупио се од хладноће. Ни једног листа нема на њима. Небо потамнело и спустило се ниско чини ми се на саме таласе Дунава. Јато белих облака журно одмиче ка југу. Спрема се киша. Касна јесен. Новембар месец. Ветар разноси последње мртве листове са ружиних стабала и свира кроз гвоздене шипке ограде одавно напуштене виле, поред које сад пролазим. Уморан сам. Уморан сам од терета живота и од терета година. Не мили ми се више ништа. И овај пут кући као да је сваки дан све дужи. Не волим јесен, нарочито не касну јесен. Кад сам био млад нисам је ни примећивао, није ми сметала, а сад кад се јесен мог живота приближава свом крају све су ми тежи и тежи кишни јесењи дани. Седамдесет и пет година сам роб Божији на овој земљи. Шта је седамдесет пет година? Само тренутак кратак као трептај ока. Борим се да ме не обузму сетне мисли , бежим од успомена, браним се од сећања. Сећања која ми се враћају, мени су немила. И кад ми у свест доплови неки радосни тренутак ја га покријем неком обичном свакодневном мисли. Оних људи које сам волео одавно више нема. Све што је прошло то је и умрло и траг му у мојим мислима годинама већ полако бледи и вене. Да ми није овог мог посла, не знам како бих живео, чини ми се полудео бих од сивила и једноличности свакодневнице, од празних дана и усамљености. Ко зна можда ће тако на крају и бити. У мојим годинама не би требало да радим, али хвала Богу памет ме још добро служи. Радим захваљујући начелнику наше градске болнице, сину мог старог пријатеља и мом некадашњем студенту Јанку. Радимо заједно у његовој приватној клиници, он пре подне, а ја поподне.                                                                                                                                                                             

Јато голубова прхну са крова двоспратнице и уплаши ме. Из једне капије истрча пас, бели рундави мешанац, пројури поред мене и нестаде иза угла. Чудно како човек касно сазна како је сва лепота овог света у малим обичним стварима. Сваки дан прођем кроз овај парк. Крај опустеле камене фонтане увек буде јато голубова. Измрвим им две три земичке и посматрам их. Има међу њима један голуб који нема прсте на ногама. Гега се као човек. Некако је неугледан и перје му је прљаво али има неке лепе и тужне очи. Некада је мој брат држао голубове у свом белом голубарнику на нашем имању. Били су то другачији голубови него ови овде. Његови су били лепши, чистијег и сјајнијег перја, горди као паунови. Данас у парку нема голубова. Остављам им земичку на клупи и журим кући. Небо се спустило још ниже. Са Дунава се подигао снажан ветар. Улице су опустеле. У сусрет ми иде трамвај, стаје на станици, две жене излазе. Трамвај скреће лево и одлази. Као да ми се откиде део срца и као да паде на плочник. Некада сам и сам трчао за истим трамвајем и возач би стао, увек би стао, отворио би врата и рекао:

- Опет касните докторе, ако бисте рекли коју лепу реч о мени вашој домаћици Марији, и ако би она пристала да се уда за мене, поставио бих шине поред ваше куће и сваки дан бих вас бесплатно возио...

Тако се некад са мном шалио чика Павле. Одавно нема ни њега ни Марије. Марију је заменила госпођа Сабо. Она инсистира да је зовем Габријела. Ја то избегавам, њено име ме подсећа на неку другу Габријелу која ме је умало коштала живота.  Госпођа Сабо или Габи како је понекад  зовем је веома фина дама. Кад су јој се кћерке удале она је остала удовица и била је мало код једне мало  код  друге кћери  све док им није одгајила децу. Обе  кћери су имале по две девојчице. И  кад су  јој унуке  отишле да студирају у Беч, госпођа Габи је одлучила да се повуче из њихових живота и да нађе себи пристојну службу. И ето већ  десет година се дружимо она и ја. Она је веома пажљива жена, ево је стоји  испред  капије са великим црним кишобраном у руци, изашла је пред  мене плашећи се да ме не ухвати пљусак.  Чим смо крочили у кућу киша се спустила и лила је као из кабла.  Осетио сам одмах  мирис хране, топле ватре и влажних дрва, Атила птичар је залајао са врха степеница и појурио ми у сусрет. Скинуо  сам  капут и пожурио да се пресвучем.  Мамио ме  је пријатан мирис гушчијег печења који се мешао са слатким мирисом резанаца са маком. Овде у овој старој  кући све је било тако тихо и пријатно. Пошто је сутрадан била субота одлучих да никуд не идем  до понедељка, да уопште не излазим  из свог дома. Ипак нешто је  сада било другачије него јутрос када  сам  кренуо на клинику. 

- Да није неко долазио? - питао   сам  госпођу Сабо.

Она рече да није.                                                                 

- Чини ми се као да осећам неки мирис, мирис неког дамског парфема.

- Нико није долазио господине Колоди.

Требало је да дође наша сусетка госпођа Ема али је нема. Отићи ћу после ручка да је обиђем, бојим се да се није разболела. Јуче се жалила на бол у прсима и кашљала је.

- Очекујете ли ви некога господине докторе? 

- Не, никога не очекујем. 

Сат касније  сео сам у своју фотељу крај камина и узео новине да прочитам.  Атила ми  је ставио главу на стопала и заспао. Госпођа Габи је склонила судове од ручка и отишла код комшинице. Нисам  могао да се концентришем  на читање. Атила се мешкољио у сну, кезио зубе и режао на неког кога је сањао. Пуцкетале су варнице у камину и влажне цепанице као да су шиштале и уздисале. Папагај се љуљао у свом кавезу и пречка на којој је стајао је шкрипутала. Кад је папагај заспао његова љуљашка је ућутала, ватра се утишала, а Атила је престао да се врти. Тад ми  се учинило исто. Да осим  мене  и Атиле има још некога у кући. Одложио  сам  новине.  Ослушнух. Тишина је била превише мирна. Као да још  некога има у соби, као да неко невидљив стоји у куту и посматра нас сигуран да га нећемо  видети. Скинуо  сам  наочари и  ставио их на сто. Полако је падао мрак. У соби је било тихо и топло. Умириле су се и сенке у углу. Сан ме је полако хватао својим  меканим  мачијим шапама. Киша је падала и даље све јаче и јаче.  Снажан звук ломљења стакла је одјекнуо кроз собу,  скочих.  Атила се пробудио и погледао ка прозору, и птица се  пробудила и гледала је у истом правцу као и пас.  Нешто црно је скочило на прозор и ударало у њега. Атила је уздахнуо и поново спустио главу на  шапе први препознајући непознатог лармаџију.

-  Па то је Фидел !

Пао ми  је камен са срца, црни  мачор се вратио из скитње и лупао је на окно да га пустимо унутра.  Отворих   прозор и незахвални мачор је скочио унутра, стресао мокро крзно и скочио баш на фотељу  где  сам ја  до мало пре седео и почео је да чисти  крзно. Није било расправе са тим  мачором, препустио  сам  му   место и седох  у другу наслоњачу поред прозора. Видео  сам празну улицу , сусеткино двориште и црвене кломпе  госпође Сабо на трему. Киша је падала и даље. Заустио  сам  да питам  свог мачка где се то он скитао, понекад  сам    разговарао  са својим љубимцима и они су ми  одговарали на свом језику, кад учини ми се да  сам чуо  звук кључа који се окреће у брави. Полако и само једном , као да је неко ставио кључ улазних врата у браву и окренуо га једном. Да би се врата откључала требало га је двапут окренути и  ја сам  ослушкивао тај други звук. Прошло је неколико тренутака, за то време  погледао сам по дворишту  и са   свог места  сам  јасно видео да  нико није ушао у  наше  двориште, нити је ико прошао стазом до трема. Кључ смо  имали само домаћица и ја. Тад се   сасвим јасно чуо и други окрет кључа, резак метални звук. Атила је подигао главу и начуљио уши у правцу улазних врата у ходнику. Брава се померила али се није чула шкрипа врата.  Атила је поново спустио главу једнако гледајући у врата, мачак је и даље спокојно лизао мокро крзно.    

- Да је неки странац они не би тако реаговали - помислио  сам. 

Црвене кломпе госпође Габријеле и даље су биле на трему комшијске куће. Киша је лила све јаче. Ослушкивао  сам  нећу  ли чути нечије кораке у холу. Није  се  чуло ништа.                                                                             

- Учинило ми се, само ми се учинило да сам нешто чуо. Али зашто Атила гледа у врата?          

Погледах у сат. Поклопиле су се казаљке на пет часова и двадесет пет минута. Учинило ми се да  сам  нешто заборавио, нешто што је требало данас да урадим. Поновио  сам  у мислима цео свој данашњи дан. Видео  сам  сусетку како прати госпођу Габи до капије. Киша је престала. Жене су стајале испред капије и разговарале не хајући за хладан ветар. Телефон је зазвонио. Звонио је дуго и упорно. Јавио сам  се. Био је то мој пријатељ Јанко.  Рекао је да би боље било да сутра одемо  на гробље, пошто  је време такво какво је, а и киша може опет почети да пада...                                                                                                                                        

Нисам  га добро разумео о чему прича, шта смо се то  ми договорили и зашто да идемо  на гробље... кад  поглед  ми паде на календар који је стајао на столу и на коме   сам црвеном оловком заокружио данашњи датум осамнаести новембар.  Осетио  сам  мирис таласа Дунава, мокре земље, воштаних свећа и вечно зеленог шимшира у алеји градског гробља. Спустих  слушалицу. Госпођа Габи је ушла у дневну собу рекавши како је чула од сусетке да ће у понедељак пасти први снег. Видевши ме  како стојим  поред стола збуњен  она се уплаши и упита шта се десило,  да нисам  чуо  неку лошу вест јер је претпоставила да  сам  са  неким причао телефоном. Слушалицу сам још увек држао у руци. 

- Није се десило ништа - рекох јој

- Само сам заборавио да одем на гробље. На данашњи дан је умрла моја сестра, а и  двадесет пет година је  од како нема мог пријатеља Јана Харадија...

- И његове породице - додаде тихо госпођа Габи брзо се прекрстивши. 

- И његове породице - поновио сам  као у неком бунилу. 

Окренух  се ка прозору, сумрак се полако спуштао, лени мачак је спавао на његовом месту, Атила је пратио  наш разговор. 

- Па отиђите сутра на гробље, сутра је субота дан мртвих, ако хоћете ићи ћу и ја са вама: казала је госпођа Габријела.     

-Ово је први пут за толико година да сам заборавио на годишњицу...

Није ми  толико било за сестру, прошло је педесет година од њене смрти, растали смо се не помирени, њој тамо у Камаргу има ко упалити свећу јер  наш  најмлађи брат је жив и његова супруга је жива као и сва њихова деца и унучад. Јан Харади ми такође не би замерио, био је превише добар, превише наиван и честит  човек, а његова Кати, е њој свећу палим  само реда ради, зато што је њен гроб између два гроба људи које  сам  много волео. 

- Али ти Ели како је могуће да сам заборавио дан твоје смрти?  

Ја сам заборавио, а  Јанко није,  а мени се увек чинило да сам те ја волео више... 

И  поново се сетих брата   и његове пуне куће и  још  неких рођака и пријатеља са којима сам  некад био близак , а онда смо  се разродили и разишли и сви су имали неког свог ко је био са њима или је остао иза њих, а  ја   немам  никог.   Имао сам некад , али смрт је била бржа. Зажалио сам што сам позавидео брату и другим људима који ми нису ништа били криви. Моја зла коб је била таква да сам доносио само несрећу  онима који су ме волели.  Да бих скренуо ток својих суморних мисли упитах госпођу Габријелу да ли је закључала врата кад је пошла код сусетке. 

- Наравно, ја увек закључам врата и носим свој кључ са собом - рекла је она 

- Зашто ме то питате? 

Ништа нисам одговорио само сам одмахнуо руком. Напољу киша је поново почела да пада. И падала је дуго, дуго времена све док поноћ није минула. Спавали су слатким сном сви моји укућани и Атила птичар опружен поред камина који је сањао немирне снове, и папагај у својој крлетци од врбовог прућа и црни мачор који се склупчао на мом крилу, само ја нисам могао да спавам.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: