ISKONSKA, VEČNA LjUBAV
Pred čitaocem je neobičan projekat, poezija ispisana srpskom ćirilicom i vinčanskim pismom u kombinaciji sa slikama autroke Danijele Odabašić poznate slikarke koja istražuje izražajne moći boje kao jezika.
Iako je na tragu koji je veliki srpski slikar Cvetko Lainović pre više decenije vaspostavio koristeći belu boju kao polazište impresije, ona je u prethodnoj knjizi Belo svetlo, rečima nastojala da iskaže poetiku belog, svetlosti i misaonih obasjanja.
U novom rukopisu pod nazivom: Belo vrelo, lirsko ja se identifikuje kroz prostor i vreme, Žarkovo i Vinča, iskon, trajanje i savremeni trenutak. Iz njenih stihova progovara arhaička svest (vrelo je stara reč za izvor), aktiviraju se slojevi unverzalnog neprolaznog bića koje se individualizuje kroz savremenog pojedinca, ženu i muškarca. Stoga je ovo lirska ljubavna saga o Vinčancma, potomcima one davne velike civilizacije koja se odvijala na ovim prostorima, a pismo koje je nalik savremenoj ćirilici, priziva vremenski kontinuitet davno prekinut. Uspostvaljajući vezu između neba i zemlje (žarkvačko tle) i Sunca, religoznog (Spasovdan), mitološkog( zmaj) i duhovnog, (belo svetlo) pesnikinja proširuje sliku muško- ženskog odnosa, smisao te ljubavi koja ovako dobija kosmičke razmere i vremensku vertikalu, te prerasta u pesmu o univerzalnoj ljubavi kao obnavljajućoj i prosvetljujućoj energiji. Danijla Odabašić peva o njoj kao o vatri koja preobražava i daje razmah snage, kreativnosti i plodnosti. Anaforičko ponavaljanje reči čiji koren je žar, nedvosmisleno upućuje na rast i duhovnu snagu bića:
Žari se žarko sunce
Žarka žarkovačkog
i sjaji
u srcu zmaja
spasovdanskog
na izvoru belog vrela
životnog
beli se svetlo
u mom oku
prolećnom
vinčanskom
Poimajući smisao metamorfoza i cikličnog ponavljanja, poetesa relativizuje vreme pa savremenu ravan izmešta u metafizičku, nadvremenu (Vinča), te se susret žene i muškarca iz ovog doba prikazuje u koordinatama večnog vremena i prostora koji su ostali zapisani kao životna istina jednog prostranog lokaliteta sa velikim kuturološkim kapacitetom koji se obznanjuje u novoj kreativnosti savemenog čoveka.
vinčanac
prepoznao si
moje oči
prolećne
vinčanske
dodirivale su nam se duše
na mestu
neba blizog
ja zemlja
a ti voda
zapisani u kamenu
Metafore vode i zemlje Danijeli Odabašić služe da večnost ljubavi veže za vodu iz koje se rađa život, koja obnavlja, pročišćuje, vraća bujnost, koja simbolizuje i transfromacijske mogućnosti osećanja, a kamen kao neuništiva supstanca označava prekoračivanje svega prozalnog i propadajućeg te i onih koji nose ljubav. Stoga se situacija večnog susreta zaljubljenih ponavlja u činu prepoznavanja i umnožavanja te iskonske sile ljubavi. Te vatre koja prvo zablista u očima i otvori prolaz ka duši:
ako dolaziš mi
budi vetar
lagan i blag
da se dodirujemo
iznad zemlje
visoko
ako dolaziš mi
budi ti zrak
što se sipa po tebi
srebro i zlato
najsjajnije
ako dolaziš mi
biće to mala smrt
iz nje nas izvodi
svetlosna ptica
ljubavi
Spiritualiozvna ljubav koja se začinje u pogledu dočarava se zrakom i vetrom , ali i srebrom i zlatom koji su inkarnacja kosmičke snage – sunce, i pročišćujuće moći osećanja, mesec, te dve inkarnacije muškog i ženskog principa koji se privlače, prožimaju, izgaraju u patnji i traju i u razdvojenosti jer su obgrljeni prostorom koji ih spaja u večnosti.
No, ne zaboravimo da se zapitamo, zašto je autorka izabrala kontekst vinčanske kulture i pisma da bi predočila vrednost jedne velike ljubavi?
Takođe, da li nas je ravnodušnost I prema sadašnjosti i prošlosti toliko zaledila, otuđila, da nam ponestaje i daha i ljubavi da se otisnemo u vreme I vidimo očigledno, da je deo nas upravo ono što oličava vinčansko pismo koje čak ima dv adest istovetnih znakova sa ćiriličnim. Zašto nismo hteli da se prepoznamo u tako velikoj civizaciji, zašto su nam bliskije teorije o varvarskim slovenskim plemenima koja su, gle čuda, u tako velikom broju stigla na ove prostore i uzrurpirala ih… Poetesa diskretno postvalja baš takva pitanja, gde je tu ljubav prema autentičnom, ono što se prepoznaje u arhetipu zemlje, vode, svetlosti...
ljubav
sjaje se
u dvorištu
cvetovi kajsije
od procvalosti
vetar miriše
na ljubav
u telu
praznoj školjci
šumeći tvoje
ime
No, ostaju pojedinačne ljubavi da blistaju, obnavljaju se i slave večnost spiritualne i telesne energije, Eros koji pokreće na akciju i kreativnost što izrastaju iz mitološkoh slojeva i prostora i bića. Otud Neptun, jedan od bogova rimske mitologije, zmaj i simbolika flore i faune. Drugim rečima,i dalje je delotvorno večno bitisanje u obnovljenoj vizuri sjaja jedne ljubavi umnožene u jedinstva u vremena i prostora. Autroka je progovorila u ime nezaborava svih nekadašnjih parova od iskona, od Vinče i drugih civilizacja kroz ljubav i u ime ljubavi i lepote unete u ove kratke i celovite pesničke medaljone.
Mr Milica Jeftimijević Lilić