О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


ИСКОНСКА

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: Данијела Одабашић

ИСКОНСКА, ВЕЧНА ЉУБАВ


Пред читаоцем је необичан пројекат, поезија исписана српском ћирилицом и винчанским писмом у комбинацији са сликама аутроке Данијеле Одабашић познате сликарке која истражује изражајне моћи боје као језика.


Иако је на трагу који је велики српски сликар Цветко Лаиновић пре више деценије васпоставио користећи белу боју као полазиште импресије, она је у претходној књизи Бело светло, речима настојала да искаже поетику белог, светлости и мисаоних обасјања.


У новом рукопису под називом: Бело врело, лирско ја се идентификује кроз простор и време, Жарково и Винча, искон, трајање и савремени тренутак. Из њених стихова проговара архаичка свест (врело је стара реч за извор), активирају се слојеви унверзалног непролазног бића које се индивидуализује кроз савременог појединца, жену и мушкарца. Стога је ово лирска љубавна сага о Винчанцма, потомцима оне давне велике цивилизације која се одвијала на овим просторима, а писмо које је налик савременој ћирилици, призива временски континуитет давно прекинут. Успостваљајући везу између неба и земље (жарквачко тле) и Сунца, религозног (Спасовдан), митолошког( змај) и духовног, (бело светло) песникиња проширује слику мушко- женског односа, смисао те љубави која овако добија космичке размере и временску вертикалу, те прераста у песму о универзалној љубави као обнављајућој и просветљујућој енергији. Данијла Одабашић пева о њој као о ватри која преображава и даје размах снаге, креативности и плодности. Анафоричко понаваљање речи чији корен је жар, недвосмислено упућује на раст и духовну снагу бића:


Жари се жарко сунце
Жарка жарковачког
и сјаји
у срцу змаја
спасовданског
на извору белог врела
животног
бели се светло
у мом оку
пролећном
винчанском


Поимајући смисао метаморфоза и цикличног понављања, поетеса релативизује време па савремену раван измешта у метафизичку, надвремену (Винча), те се сусрет жене и мушкарца из овог доба приказује у координатама вечног времена и простора који су остали записани као животна истина једног пространог локалитета са великим кутуролошким капацитетом који се обзнањује у новој креативности савеменог човека.


винчанац
препознао си
моје очи
пролећне
винчанске
додиривале су нам се душе
на месту
неба близог
ја земља
а ти вода
записани у камену


Метафоре воде и земље Данијели Одабашић служе да вечност љубави веже за воду из које се рађа живот, која обнавља, прочишћује, враћа бујност, која симболизује и трансфромацијске могућности осећања, а камен као неуништива супстанца означава прекорачивање свега прозалног и пропадајућег те и оних који носе љубав. Стога се ситуација вечног сусрета заљубљених понавља у чину препознавања и умножавања те исконске силе љубави. Те ватре која прво заблиста у очима и отвори пролаз ка души:


ако долазиш ми
буди ветар
лаган и благ
да се додирујемо
изнад земље
високо
ако долазиш ми
буди ти зрак
што се сипа по теби
сребро и злато
најсјајније
ако долазиш ми
биће то мала смрт
из ње нас изводи
светлосна птица
љубави


Спиритуалиозвна љубав која се зачиње у погледу дочарава се зраком и ветром , али и сребром и златом који су инкарнацја космичке снаге – сунце, и прочишћујуће моћи осећања, месец, те две инкарнације мушког и женског принципа који се привлаче, прожимају, изгарају у патњи и трају и у раздвојености јер су обгрљени простором који их спаја у вечности.


Но, не заборавимо да се запитамо, зашто је ауторка изабрала контекст винчанске културе и писма да би предочила вредност једне велике љубави?


Такође, да ли нас је равнодушност И према садашњости и прошлости толико заледила, отуђила, да нам понестаје и даха и љубави да се отиснемо у време И видимо очигледно, да је део нас управо оно што оличава винчанско писмо које чак има дв адест истоветних знакова са ћириличним. Зашто нисмо хтели да се препознамо у тако великој цивизацији, зашто су нам блискије теорије о варварским словенским племенима која су, гле чуда, у тако великом броју стигла на ове просторе и узрурпирала их… Поетеса дискретно постваља баш таква питања, где је ту љубав према аутентичном, оно што се препознаје у архетипу земље, воде, светлости...


љубав
сјаје се
у дворишту
цветови кајсије
од процвалости
ветар мирише
на љубав
у телу
празној шкољци
шумећи твоје
име


Но, остају појединачне љубави да блистају, обнављају се и славе вечност спиритуалне и телесне енергије, Ерос који покреће на акцију и креативност што израстају из митолошкох слојева и простора и бића. Отуд Нептун, један од богова римске митологије, змај и симболика флоре и фауне. Другим речима,и даље је делотворно вечно битисање у обновљеној визури сјаја једне љубави умножене у јединства у времена и простора. Аутрока је проговорила у име незаборава свих некадашњих парова од искона, од Винче и других цивилизацја кроз љубав и у име љубави и лепоте унете у ове кратке и целовите песничке медаљоне.


Мр Милица Јефтимијевић Лилић


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"