ИСКОНСКА, ВЕЧНА ЉУБАВ
Пред читаоцем је необичан пројекат, поезија исписана српском ћирилицом и винчанским писмом у комбинацији са сликама аутроке Данијеле Одабашић познате сликарке која истражује изражајне моћи боје као језика.
Иако је на трагу који је велики српски сликар Цветко Лаиновић пре више деценије васпоставио користећи белу боју као полазиште импресије, она је у претходној књизи Бело светло, речима настојала да искаже поетику белог, светлости и мисаоних обасјања.
У новом рукопису под називом: Бело врело, лирско ја се идентификује кроз простор и време, Жарково и Винча, искон, трајање и савремени тренутак. Из њених стихова проговара архаичка свест (врело је стара реч за извор), активирају се слојеви унверзалног непролазног бића које се индивидуализује кроз савременог појединца, жену и мушкарца. Стога је ово лирска љубавна сага о Винчанцма, потомцима оне давне велике цивилизације која се одвијала на овим просторима, а писмо које је налик савременој ћирилици, призива временски континуитет давно прекинут. Успостваљајући везу између неба и земље (жарквачко тле) и Сунца, религозног (Спасовдан), митолошког( змај) и духовног, (бело светло) песникиња проширује слику мушко- женског односа, смисао те љубави која овако добија космичке размере и временску вертикалу, те прераста у песму о универзалној љубави као обнављајућој и просветљујућој енергији. Данијла Одабашић пева о њој као о ватри која преображава и даје размах снаге, креативности и плодности. Анафоричко понаваљање речи чији корен је жар, недвосмислено упућује на раст и духовну снагу бића:
Жари се жарко сунце
Жарка жарковачког
и сјаји
у срцу змаја
спасовданског
на извору белог врела
животног
бели се светло
у мом оку
пролећном
винчанском
Поимајући смисао метаморфоза и цикличног понављања, поетеса релативизује време па савремену раван измешта у метафизичку, надвремену (Винча), те се сусрет жене и мушкарца из овог доба приказује у координатама вечног времена и простора који су остали записани као животна истина једног пространог локалитета са великим кутуролошким капацитетом који се обзнањује у новој креативности савеменог човека.
винчанац
препознао си
моје очи
пролећне
винчанске
додиривале су нам се душе
на месту
неба близог
ја земља
а ти вода
записани у камену
Метафоре воде и земље Данијели Одабашић служе да вечност љубави веже за воду из које се рађа живот, која обнавља, прочишћује, враћа бујност, која симболизује и трансфромацијске могућности осећања, а камен као неуништива супстанца означава прекорачивање свега прозалног и пропадајућег те и оних који носе љубав. Стога се ситуација вечног сусрета заљубљених понавља у чину препознавања и умножавања те исконске силе љубави. Те ватре која прво заблиста у очима и отвори пролаз ка души:
ако долазиш ми
буди ветар
лаган и благ
да се додирујемо
изнад земље
високо
ако долазиш ми
буди ти зрак
што се сипа по теби
сребро и злато
најсјајније
ако долазиш ми
биће то мала смрт
из ње нас изводи
светлосна птица
љубави
Спиритуалиозвна љубав која се зачиње у погледу дочарава се зраком и ветром , али и сребром и златом који су инкарнацја космичке снаге – сунце, и прочишћујуће моћи осећања, месец, те две инкарнације мушког и женског принципа који се привлаче, прожимају, изгарају у патњи и трају и у раздвојености јер су обгрљени простором који их спаја у вечности.
Но, не заборавимо да се запитамо, зашто је ауторка изабрала контекст винчанске културе и писма да би предочила вредност једне велике љубави?
Такође, да ли нас је равнодушност И према садашњости и прошлости толико заледила, отуђила, да нам понестаје и даха и љубави да се отиснемо у време И видимо очигледно, да је део нас управо оно што оличава винчанско писмо које чак има дв адест истоветних знакова са ћириличним. Зашто нисмо хтели да се препознамо у тако великој цивизацији, зашто су нам блискије теорије о варварским словенским племенима која су, гле чуда, у тако великом броју стигла на ове просторе и узрурпирала их… Поетеса дискретно постваља баш таква питања, где је ту љубав према аутентичном, оно што се препознаје у архетипу земље, воде, светлости...
љубав
сјаје се
у дворишту
цветови кајсије
од процвалости
ветар мирише
на љубав
у телу
празној шкољци
шумећи твоје
име
Но, остају појединачне љубави да блистају, обнављају се и славе вечност спиритуалне и телесне енергије, Ерос који покреће на акцију и креативност што израстају из митолошкох слојева и простора и бића. Отуд Нептун, један од богова римске митологије, змај и симболика флоре и фауне. Другим речима,и даље је делотворно вечно битисање у обновљеној визури сјаја једне љубави умножене у јединства у времена и простора. Аутрока је проговорила у име незаборава свих некадашњих парова од искона, од Винче и других цивилизацја кроз љубав и у име љубави и лепоте унете у ове кратке и целовите песничке медаљоне.
Мр Милица Јефтимијевић Лилић
