detalj slike: Esfigmenska povelja

KO JE PROKLEO JERINU?

Medijski linč vladareve obrazovane i jake žene, 15 vek

(Prvi deo romana)

Prokleta Jerina je lik iz srpske narodne poezije o kojem je ispevano mnogo narodnih pesama, a ostala su i razna druga sećanja na nju, iako je stvarna osoba o kojoj je reč umrla još 1457. godine. Jerina ili Jerinja, kako su je zvali na jugu Srbije i u brdima Bosne i Krajine, bio je medijski nadimak za vladarevu ženu Irinu o kojoj nije smelo ružno da se govori. Despotica Irina je živela u Srbiji od 1414. do 1457. u dugom i plodnom braku sa despotom Đurđem Brankovićem, unukom Lazara i Milice Hrebeljanović i sinom Mare i Vuka Brankovića. Despot Đurađ bio je poslednji (uslovljeni, ali suvereni) vladar srednjevekovne srpske države, a današnjim Srbima je ostavio veliko životno delo, o kojem se iz političkih razloga malo zna. Kritikovanje njegove žene Grkinje bilo je, naravno, kažnjivo, pa su joj zato Srbi smislili nadimak, kao i drugim ličnostima iz javnog života o kojima nije smelo glasno da se priča. Sama reč „jerina“ potiče od jedne vrste sove grabljivice, u to vreme rasprostranjene, koja je imala jake kandže i istaknute, povijene, crne obrve, isto kao nova, mlada srpska gospodarica. Osim u pesmama i legendama, Jerina je ostavila duboke tragove u toponimiji Balkana, pa tako na mapi Srbije danas ima pet tvrđava koje se zvanično zovu Jerinin grad. U Crnoj Gori ih ima još dve, a uz to se bar još desetak ruševina na velikim visinama u narodu vezuje za nju, iako im se znaju pravi nazivi. Jerina je bila svebalkanska personifikacija zla, izdaje, nezasitosti i mračnih sila, prokletnica koja je srpske zemlje predala dušmanima. Samo pri pomenu njenog imena, sve do polovine 20. veka pljuvalo se u zemlju da bi se oteralo prokletsvo, a mnogi bi se odmah razbesneli. Bila je, naravno, i «veštica» i «đavolja ljubavnica», koja je dobrom despotu pamet pomutila, a najvrelija tema u još uvek živim legendama o njoj vezuje se za nasilni rad i užasne patnje naroda prilikom zidanja poslednje srpske srednjevekovne prestonice Smedereva. Većina danas ne zna koji je grad u pitanju, ali «znaju» da je prokleta Jerina bezdušno terala nedužni narod da radi, danju, noću, bos i gladan, do skapavanja.

Duboko u srpskom folklornom «sećanju»

«Kod Jerine su i trudnice nosile kamen jer ih je strah od preranog porođaja terao da brže rade!» «Uzidala je žive ljude u temelje kula da bi stojale ravno“. «Srpskim seljacima je godinama oduzimala sva jaja jer su u malter stavljali belance kako bi se brže stegao i užurbano lepio zidove», što konačno zvuči moguće, jer su zaista morali da požure, a koristili su mnoge građevinarske trikove. Jedva iznuđena sultanova dozvola za gradnju važila je samo dve godine za čitavu prestonicu, u koju su morali da smeste vladarsku rezidenciju, trezor, diplomatski centar i vojno-ekonomsku administraciju složene i odlično uređene rudarske imperije. Kao vladari, morali su da imaju prestonicu, a sve postojeće zauzeli su im Turci i Mađari. Zato su utisnuli kameni grad na jedinom slobodnom parčetu dunavske obale, potpuno ravnom, izdatom Dubrovčanima od 1200-tih za trgovačku koloniju, a oni su ga ljubazno ustupili Đurđu da tu smesti svoj dvor. U ravničarskom predelu kamenja nema, a izmučenom narodu je već bilo preko glave da gradi još jedan zidani grad. Samo 25 godina ranije su gradili Beograd, pre toga Kruševac, a pre toga Prizren, Skoplje i mnoge druge prestonice, za svakog vladara ponaosob, što prvenstveno ima veze sa mentalitetom Srba i turbulentnim okolnostima, koji oduvek vitlaju Balkanom. Despotica Irina nije ni mogla da ima bilo kakvo ovlašćenje da proglasi „gradozidanije“ jer je ono, prema Dušanovom Zakoniku, bilo isključivo pravo vladara. Zidanje gradova, puteva i njihovo održavanje i čuvanje bile su osnovne «građanske» dužnosti svih podanika, čak i stalno nastanjenih stranaca, još iz vremena pre Dušana. Ipak, kad na kraju više nije znala šta da smisli, «besna Jerinja» je odlučila da podigne Maglič, impresivnu i pomalo sablasnu tvrđavu na vrhu litice iznad Ibra, koja stoji tu i štiti put između Studenice i Žiče još od 1220-tih, dvesta godina pre nje. 

Meni su baka i majka pričale tu priču (baka je čak i verovala u to), a čula sam je i od drugih poznavalaca legendi i mitova srpskog naroda. Kažu da muškaraca gotovo da više i nije bilo, od ratova, zidanja i svega, pa je Jerina uzela žene, decu i starce da joj vuku teško kamenje do vrha opasne strmine, odakle su padali, razbijali se o stenje, dizali se i opet padali. Ibar je tekao crven od krvi, ali neman ništa nije moglo da zaustavi u nameri da podigne tvrđavu nebu pod oblake. Na kraju su namučenom narodu u pomoć pristigli anđeli, koji bi noću srušili sve što bi se danju sazidalo, tako da pusti Maglič nikada nisu ni završili – u inat Jerini! U podnožju Magliča danas ima lep restorančić s baštom i potokom, koji se zove «Jerinin grad», gde staju putnici i ekskurzije osnovaca i srednjoškolaca da ručaju, što znači da će još neka buduća pokolenja «saznati» da je veličanstvena, sad već osvetljena, zubata tvrđava u oblacima – njeno delo.
Uz legende o mučnom gradozidaniju, u srpskom kolektivnom sećanju ostale su i mnoge druge priče koje Jerinu «obrađuju» u svojstvu nemilosrdne, hirovite i razmažene žene, što je stereotip koji se često sreće - u svim kulturama. «Jerini su seljaci morali da prenose vreo hleb iz ruke u ruku, od od čega su ih pekli prsti, od Smedereva pa čak do Rudnika, gde joj je bio letnjikovac, zato što je samo taj hleb htela da jede,“ reklo mi je više ljudi sa kojima sam razgovarala dok sam putovala po Srbiji tražeći Jerinu. «Ali, ko bi jeo hleb koji su rukama prenele hiljade zemljoradnika poređanih u liniju dugu 150 km?», pitam ja, a oni me gledaju s čuđenjem. Saznala sam još neverovatnih priča vezanih za njenu ishranu, što govori da je despotica imala neki drugačiji režim ishrane nego ostali i to ih je, očigledno, strašno nerviralo. Možda je pazila na liniju? Možda nije jela puno mesa? U «zrelijim» godinama je, navodno, bacala momke u Dunav sa visokih, smederevskih bedema, naravno, tek pošto bi s njima zadovoljila svoje erotske apetite. Jedno selo u centralnoj Srbiji zove se Bataci, zato što je Jerina, navodno, iz tog mesta na silu uzimala ljubavnike zbog njihovih dobrih kukova i nogu, reče mi s osmehom krupan mladić koji potiče odatle. Bila je užasna majka koja je i svoju decu na prevaru predala Turcima zarad nekakve zarade. Varala je muža, sređivala se i izgledala je kao «devojka» čak i kad su joj se rodili uničići. Najbolje srpske generale vešala je iz čistog hira, dok je muž, stari, dobri Đurađ Smederevac, nemoćno gleda, pijući vino s ortacima generalima, koji su takođe potpuno nemoćni pred tim demonom. Kako je jedna žena u srpskoj despotovini 15. veka mogla da ima toliku moć? I ko je, uopšte, bila ta žena? I kako to da su na čitavom Balkanu, a i šire, svi znali za nju i o tome pričali ili strepili ili se zafrkavali - čitavih pet vekova?

Dramski lik «Proklete Jerine» u narodnoj pesmi

Despotica Irina, alias Prokleta Jerina, jedna je od najranijih žrtava «medijske hajke» i loših odnosa s javnošću zabeleženih u istoriji. Austrijsko-francuska kraljica Marija Antoaneta je «prošla» na isti način tri i po veka kasnije, a njome se danas mnogi narodi na Zapadu bave upravo u tom svojstvu. U srednjovekovnoj Srbiji i sve vreme pod turskim ropstvom, svakodnevno su recitovane satirične, «narodne» pesme uz gusle i rakiju, radi zabave, opuštanja i saznavanja «novosti». Na vrlo sličan način se danas društvo kritikuje kroz «repovanja» i zabavnu satiru, a isto kao i oni budno pratimo tokove polufiktivnih života raznih «selebritija» i ostrašćeno, gotovo lično, reagujemo na njihove uspone i padove. Guslari su sedeli po kafanama, vašarima, trgovima, proslavama ili na trgovačkim karavanima do mora i nazad, ispunjavajući «muzičke želje» za novčić, ili dva. Mnogo se guslalo i po privatnim žurkama u novobogatim slojevima društva, kojih je bilo mnogo jer je Srbija bila bogata. Novobogati gentil-homini de Smedereua (gentle men) i vlastela i vlastelinčići iz drugih srpskih gradova, te dvorjani i sluge, najviše su plaćali smišljanje novih pesama krišom jedni od drugih. Kroz ovo efikasno javno glasilo objavljivani su politički stavovi, propaganda, tračevi i „čista“ zabava, isto kao danas. Srpske narodne pesme imaju i po desetak strofa dok se stigne do zapleta, s opisima odeće, dugmadi, perjanica, oružja, konja, dvora i dvorišta, umesto šarenih fotografija. «Narodni» stihotvorci su neke likove pod pravim, a neke pod lažnim imenima, stavljali u poznate scenske slike već ispevane u desetercu, na šta su dodavali zaplete, detalje i naravoučenija u zavisnosti od želja onoga ko plaća. Tako se „car“ Lazar i „carica“ Milica, neki Nemanjići i Mrnjavčevići uvek pojavljuju pod pravim imenima i uvek u dobrom svetlu. Vuk Branković se takođe pojavljuje pod pravim imenom, ali isključivo loše, što znači da «narodnim medijima» nije dao ni dinar i da su oni koji su bili protiv njega dali mnogo više. Po broju strofa i količini opisa tačno se znalo koliko je koja pesma koštala, a neki su plaćali mnogo da njihova bude najduža. Poručioci novih pesama su guslarima pričali detalje iz dvorskih razgovora i intriga i opisivali modu i dvorski enterijer, jer kako bi guslari inače saznali sve to? Zbog svih tih faktora, srpske narodne pesme treba smatrati izuzetno ranim, organizovanim i svesno korišćenim medijima u istoriji. 

U južnoj Francuskoj je krajem 1400-tih bio slučaj gde je takođe poveden svestan «medijski rat» preko pesama, tračeva i viceva, koji se smatra jednim od najranijih primera korišćenja medijske propagande u lične/političke svrhe. Magistrirala sam istoriju u Oslu braneći tezu da je srpski narodni ep, po svim karekteristikama, to isto. Splet okolnosti, veliki pritisak, pričljiv i zajedljiv mentalitet naroda i inteligentna opservacija nižih plemića da mogu da iskoriste «bliskost» s masama u svoju korist, a protiv višeg plemstva, koji ni u jednom društvu pre novog veka nisu s običnim narodom imali kontakta.
Naročito je slavna srpska armija u intervalima mira volela da se opušta uz rugalice o Prokletoj Jerini, a njeni izmišljeni neuspesi davali su im ogromnu satisfakciju. Zbog toga je najveći broj pesama o njoj posvećen sukobu koji je, navodno, imala s vojskom i vojvodom Radom Oblačićem, koji uvek pobeđuje. Nećemo se ogrešiti ako zaključimo da su, zajedno sa guslarima, te pesme smišljali upravo on i njegove pristalice, a onda je talas prepričavanja i natpevavanja sam krenuo dalje, kroz vekove. „Oblačić“ je čovek iz naroda, junak i spasilac nedužnog življa, a ona je prokletnica koju ovaj svaki put prebije sa tri batine, sravni sa zemljom i prokune joj sva pokolenja dovijeka! Eto ko je prokleo Jerinu. Oblačić Radosav ili Rade Oblačić bio je pseudonim za čelnika Radiča Postupovića, slavnog junaka i velikog dobrotvora, kuma mnogih i «prvog čoveka despota Stefana», kako ga naziva Stefanov jedini autorizovani biograf, Konstanin Filozof. Čelnik Radič nije bio plemićkog porekla, ali je brzo učio. Bio je general sa sopstvenim ljudstvom i sa jako mnogo para, a takođe je, današnjim jezikom, bio i šef DB-a. Sve svoje basnoslovno bogatstvo i moć stekao je verno služeći despota Stefana, sa kojim je bio veoma blizak. Postoje čvrste indikacije da je despot privatno bio homoseksualan i da mu je upravo čelnik Radič bio neka vrsta partnera. Potrebno je uraditi dublje studije ove teme da bi se to sa sigurnošću moglo tvrditi, ali kada se brojni odnosi i događaji iz ovog vremena posmatraju kroz ovu prizmu, sve postaje mnogo jasnije i savršeno povezano. Kad je Stefana nasledio sestrić Đurađ Branković, pošto sam nije imao dece, čak ni kopiladi, čelnik Radič i svi ministri ostali su na položajima. Dogovor je bio da ne talasaju i ne otpuštaju nikoga, da ne bi neko «promenio veru i pokvario rabotu». Đurđevim nasleđivanjem Stefana 1426. su, zapravo, prevarili Murata i trikom zadržali svoju bogatu zemlju još skoro pola veka, što je ovog poprilično iznerviralo. Besneo je, palio, ubijao i mnogo je roblja nahvatao tom prilikom. Trajno je zauzeo čitav niz varoši i gradića uz obalu Dunava, preuzeo je celokupno Kosovo i zapalio Kruševac, ali se nije usudio da objavi veliki rat. Đurđa su podržavali mnogi jaki igrači, odlično naoružani Venecijanci i Dubrovčani, koji su bili i uz njegovog oca i dedu, te vizantijski i trapezuntski dvorovi, a preko Stefana ga je upoznao i podržao moćni mađarski kralj Sigismund, iza kojeg je stajala cela zapadna Evropa, što je za Murata u tom trenutku bio prevelik zalogaj.

Ђурђев сребрењак с традиционалним лавом и ознаком СМДРВО

 
U novoj srpskoj državi, koja još nije bila despotovina, čelnik Radič se fino uklopio s novim gospodarom. Laskao mu je, darivao ga i sagradio je dva raskošna manastira, Vraćevšnicu i Kastamonit na Atosu, a usrdno mu je pomagao i oko sakupljanja hitno potrebnog kamenja za novu prestonicu. Jedino suprugu njegovu, pismenu Vizantijku koja je htela da zna šta se dešava, nikako nije mogao da svari. Radičevo naoružano, napeto ljudstvo često je išlo u pohode za kamenjem po srpskim brdima i selima, te nije teško pretpostaviti da su oni prvi narodu «proturili priču» da rade samo po naređenju gospođe Jerine, naročito kada bi bili izrazito grubi. Đurađ je uviđao da se proširuje loš glas o njegovoj ženi, ali je popuštao jer nije želeo konflikt, a i interesovalo ga je samo da završi Smederevo u datom roku. Raspisao je otkupninu po meri za kameni materijal ne bi li smanjio pritisak, ali su ljudi počeli da otimaju kamenje svud po Balkanu da bi ga prodali u Smederevu. Danas, kad je otpao malter, jasno se vidi raznovrsnost boja i vrsta kamenja u tim zidovima, a raspoznaju se i tremovi, rimske stele, grobne ploče i opeke koja se pravila na licu mesta. Nažalost, «reciklirali» su bar šest rimskih utvrda uz dunavsku obalu, što je velika šteta za nas, naročito jer su Austrijanci 1916. poskidali rimske skulpture s tvrđave i sav mermer koji su mogli da iščupaju odneli Dunavom u Beč. Kako je u srpskom društvu s početka 15. veka rasla tenzija, Đurađ je čelniku Radiču Postupoviću dao titulu velikog čelnika, ne bi li ga malo primirio i imenovao ga je za ambasadora i sudiju vrhovnog i međunarodnog suda. Bio je glavni general vojske posle vladara, glavni vojvoda svoje vojske i sigurno još nešto, ali je on po svaku cenu hteo da bude i dvorodržica, što je u vizantijskoj kulturi bila tipična uloga za vladarevu ženu. Sa tim položajem bi imao uvid i upliv u sve što se dešavalo na Smederevskom dvoru. Imao bi direktnu kontrolu nad dvorom, trezorom, te finansijama i privatnim životom vladarske porodice, što ona, zaista, nije mogla da dozvoli. 1435, posle mnogo natezanja, čelnik Radič je trajno napustio Smederevo i otišao da upravlja Kosovskom Srebrenicom. Nije mu bilo zanimiljivo, pa se ubzo povukao i upokojio u svom manastiru Kastamonit na Svetoj Gori. Ali, pesme su nastavile da se množe i kolaju Balkanom sve do Vuka Karadžića i našeg doba. S «japijevskim» 1980-tim godinama su naglo utihnule.

Istorijska ličnost iza dramskog lika

Stvarna osoba iza dramskog lika Proklete Jerine rodila se kao Irina Kantakuzenos u Solunu, u Istočnom rimskom carstvu, danas zvanom Vizantija, 

kao jedna od najstarijih ćerki plemića i vojvode Teodora Kantakuzenosa i nepoznate žene. U odnosu na datum udaje i druge zapise i upoređenja, rodila se između 3. i 6. decembra 1399. godine. Njen otac je bio iz vrlo ugledne aristokratske porodice, tesno vezane za vladajuću lozu Paleologa, a i sami su nekada bili carevi i carice. Mnoge kćeri Kantakuzenosa nastavile su da budu carice u okolnim pravoslavnim zemljama i nakon što su im muškarci izgubili zvaničnu vlast u domovini 1383. Pominju se na svim jezicima i u svim delima koja se bave ovim razdobljem, a srpska istoriografija vrvi od pomena ove loze u raznim fazama odnosa između dve države, mada o Irini lično ima vrlo malo. Tradicionalno ih u Srbiji nazivaju Kantakuzinima ili Kantakuzenima, što i dan-danas, prema srpskom pravopisu, mora da se radi. Tako su ih stariji latinski, a za njima i rani engleski pisci, nazivali Cantacusenus, sa latinskim C i sufiksom –us, što je, budući da su se vekovima do poslednjeg daha borili protiv latinizacije svoje kulture, najveća uvreda koju su tim ljudima mogli da nanesu. Srećom, još je 70-tih godina prošlog veka svetska naučna istorija saglasno napustila ovaj nepraktični i, zapravo, šovinistički običaj, te ću ja odbiti da «prevodim» lična imena da bih udovoljila prevaziđenom standardu.
Irina Kantakuzenos je odrasla sa tri brata i dve sestre, koji su se zvali Andronikos, Georgios, Tomas, Teodora i Eleni. Živeli su u bogatom, razvijenom i dobro utvrđenom gradu Solunu, drugoj najvećoj luci Istočne carevine, koju su tek kasnije katolici nazvali Vizantija, prema nevažnom grčkom gradiću Bizantionu, da bi marginalizovali njen civilizacijski doprinos. Dvorac im je gledao na veoma plavo more i širok horizont, a imali su zamak tako lep da je njihov učitelj i pesnik Kortasmenos opisao skulpture u njihovom vrtu u jednoj pesmi, govoreći da ga one svojom neizrecivom lepotom nadahnjuju na ljubav i iskreno predavanje osećanjima duše (umesto da podučava talentovanu, ali ipak dosadnu decu). Datum rođenja govori da je Irina u horoskopu bila Strelac, što je onima koji su verovali astrolozima, a bogati Vizantinci jesu, značilo da je, kao kćer velikog Zevsa (danas zvanog Jupiter), odlikuju oštar um, brzina, «ubitačnost», humor i «velika sudbina». Kad se rodila, bio je i veliki praznik Vavedenja Bogorodičinog posvećen deci s velikim životnim zadacima, što je u srednjem veku bio siguran znak nebeske zaštite i velikih moći. Prema ovakvim «znacima» se određivalo gde će da ih udaju i šta ko može da podnese, a u arhitekturi smederevskog dvorca se jasno vidi da je neko tu imao naročitu vezu s Bogorodicom. 

Манојло II и Јелена Драгаш са децом

Minijaturna dvorska kapela, raskošna narodna crkva u Velikom gradu i još uvek postojeća «Grobljanska crkva» u Smederevu sve su posvećene različitim životnim fazama Svete majke, što sigurno nije slučajno. Sva Irinina pismena zaostavština, vrlo fragmentarna ali postojeća, protkana je pomenima Bogorodice, a najznačajniji primer toga je molba u govoru koji je održala nad muževljavim odrom Svetoj majci da je što pre odvede mužu na nebo.
Najviše saznanja o ranom životu buduće srpske despotice imamo zahvaljujući brojnim sačuvanim podacima o njenom srednjem bratu Georgiosu. Saznajemo da im je otac bio veoma bogat i da se oženio kasno, posle decenija ratovanja na čelu vojske Konstantina Dragaša; sina slavnog cara i filozofa Manojla II Paleologa i Srpkinje Jelene Dragaš, sestre od tetke pokojnog Dušana i naše glavne veze na vizantijskom dvoru. Carica Jelena «Dragaš», prozvana tako po svom ocu Konstantinu Dragašu iz današnje jugoistočne Srbije, postala je kasnije okosnica pravoslavnog otpora prema uniji crkava. Toliko je bila moćna da je papa pisao svojim otvorenim i skrivenim poverenicima u carigradskoj palati da je zaobilaze u širokom luku, a ako već moraju da razgovaraju sa njom, onda neka se samo slažu. Slavni Irinin brat Georgios postigao je uspeh kao arhitekta, vojvoda i strateg, ali je najpoznatiji ostao kao pisac i sakupljač retkih, filozofskih knjiga. Kad je i on zbog Turaka morao da napusti zemlju, doneo je sa sobom u Smederevo mnoštvo knjiga, među kojima i čuvene Prokopijeve spise iz 6. veka, koji se danas čuvaju u Vatikanu. Georgios je bio i glavni arhitekta smederevske tvrđave. Radio je s timom vrhunskih solunskih arhitekti, te srpskih i grčkih vojnih stratega, a najviše sa Đurđem i Irinom lično. Ona se, prirodno, pozabavila unutrašnjom dekoracijom dvorca, prema uobičajenim vizantijskim standardima (što sam proverila). Ipak, Smederevski dvorac je bio čudo od lepote i sigurna sam da su negde preterali, čak i za vladarski dvor. Međutim, to je bila njena kuća i žene u svakom vremenu urede svoju kuću onako kako najbolje umeju i mogu, sa onim što imaju na raspolaganju. Đurađ je bio nadaleko čuven po svom sofisticiranom ukusu i sa svojih stalnih putovanja je donosio fantastične darove, što za nju, što za kuću. Generalno je bio vrlo galantan, a i to mu je bio zgodan način da pred ženom «još taj put» izbegne da razgovara o rešavanju pitanja njene sve veće omraženosti u njegovom narodu. Sve te neviđene lepote i umetnine iz velikog sveta polako su se gomilale u smederevskoj dvorani «Magna Sala Audienciae», čuvene po rimskom mermeru, umetnosti i skladnosti stilski fuzioniranih enterijera od kojih je čak i Venecijancima zastajao dah. Ispred je tekao Dunav, koji je toliko širok da se nebo rado ogleda u njemu, pa uvek imaju istu boju, Dunav i nebo.
Nisu samo Irina i Georgios bili nadaleko čuveni. Njihov najstariji brat Andronikos je postigao veliki državnički uspeh, najveći u familiji otkad su im dinastiju svrgli s vlasti. Bio je sevastokrator ili načelnik uprave u samom Carigradu, gde je i poginuo u utorak, 29. maja 1453, kada se grad slomio pod navalom pobesnelih Turaka, koji su dva meseca bez prestanka pucali u njih. Na carigradskim bedemima je tada junački poginuo i poslednji vizantijski car, polu-Srbin Konstantin Jedanaesti «Dragases», boreći se kao pešak. Najmlađi Irinin brat Tomas je takođe bio ludo hrabar vojskovođa i veliki prevarant. Po turskom zauzimanju Soluna 1430. došao je i on da živi kod sestre i zeta na smederevskom dvoru, gde je u dva navrata lično odbranio srpsku prestonicu, boreći se s vojnicima prsa u prsa, a ne na konju, kako je plemstvo normalno ratovalo. U mirna vremena je na godišnjem nivou iznajmljivao je državne carinarnice i sakupljao poreze, što je bio vrlo unosan posao, ali mu je stvaralo veliku nepopularnost. Preko sestre je izgradio čitav «biznis» na protežerstvu kod despota, a deo novca je «vraćao» Irini, koja je izabrane molbe prosleđivala Đurđu. Despot je često bio na raznim, kratkim i dužim putovanjima, bez kojih mu država ne bi opstala. Podatak o tome gde se on nalazi i kada dolazi bio je najveća državna tajna. Despotica je tako zarađivala svoje pare od mita i sa tim je često otkupljivala zarobljene pravoslavne aristokrate i monahe, kojima bi Turci poštedeli živote za 2.000 zlatnih venecijanskih dukata po glavi. Upravo su potvrde o otkupljivanju hrišćanskih robova glavni izvor koji govori da je gospodarica imala svoj lični novac. Svaki put su Turci naglašavali da su «srpski despot i njegova žena» dali traženu otkupninu za sto monahinja ili dve plemićke porodice i šest pismenih sveštenika, na primer. Dve hiljade venecijanaca je bila velika para. Jedan lovački soko, utreniran, sa srebrnim brabonjcima na kandžama, mogao je da se kupi preko Dubrovčana za 2 ½ venecijanca, što znači 800 sokolova za jednu pismenu, hrišćansku dušu. Isto tako, dvospratna, kamena kuća u Srbiji je u 15. veku «išla» za 300 do 500 zlatnih dukata, po nižim cenama zbog nemira u regionu, što je u najboljem slučaju značilo četiri lepe kuće za jednu glavu. Ljude koje su vladarski par i drugi okupljeni u Smederevu oslobodili na ovaj način nekada su ostajali u Srbiji, a češće su produžavali dalje, preko Dubrovnika, brodom do Venecije i Firence. Tu su ubrzo, na njihovim znanjima, knjigama, mapama i instrumentima, procvetali Humanizam i Renesansa.

Veoma uspešni politički brakovi združenih Istočnih Hrišćana

Vojvoda Teodor Kantakuzenos je, očigledno, veoma uspešno odgojio svoje sinove, ali je još bolje udao svoje kćeri. Najstariju Teodoru dao je za gruzijskog kralja i ona je postala kraljica. Najmlađa sestra Eleni je postala žena cara Davida Megalokomnina i carica Trapezunta. Trapezunt, ili Trebizon, bilo je malo, komšijsko, pravoslavno carstvo na istočnoj obali Crnog mora koje je Vizantincima bilo kao što je Francuzima danas Monako ili Kinezima Taivan, 

Св. Давид Мегалокомнин са децом. Ћерка је у пурпурној одори

samo sto su bili prijatelji. Osnovali su ga ženski članovi loze Komnina kada su, posle katoličkog napada 1204., izgubili vlast u Vizantiji. Nisu hteli da prihvate poraz nego su napravili svoje carstvo, isto kao Veliko carstvo, samo u minijaturi, i vrlo su fino prosperirali. Opstali su pred Turcima 10 godina duže od Vizantinaca, a i Srba, a poslednja trapezuntska carica, Irinina sestra Eleni Kantakuzenos ostala je na kraju sama, kao poslednja krunisana pravoslavna glava na svetu. 1463. je bila primorana da gleda kako joj Osmanlije seku muža i tri sina na komade u njihovom prelepom dvorcu u Trebizonu, dok su nju verovatno silovali, jer su to uvek radili. Onda su je izbacili iz palate i deset dana nikom nisu dali da sahrane iskasapljene Megalokomnine, nego su ih ostavili da leže prosuti po dvorištu, kako bi svi videli da su poslednje krunisane, pravoslavne, muške glave u Evropi mrtve i da Alah sada tu zapoveda! Posle nekog vremena, Turci više nisu obraćali pažnju na smrdljive leševe u dvorištu, a Eleni je u haljini od kostreti (džaka), zamaskirana kao prosjakinja, sklopila mali šator u blizini, u koji je polako sakupila ostatke svoje porodice. Sama ih je sahranila ispod tog šatora, a Turci ništa nisu primetili. Ili jesu, ali ih više nije bilo briga. Prepoznali su je ljudi i davali su joj vode, pošto je to potrajalo par dana. Zatim je uklonila sve tragove za sobom i otišla negde da umre, verovatno od otrova. Eleni nije kanonizovana s mužem i decom, jer nije “stradala mučenički”, već dostojanstveno.
Irina je pošla je za neuništivog Đurđa Vukovića, kako se on zapravo prezivao, plemića i viteza oklopnika, i sina internacionalno još uvek veoma cenjenog srpskog gospodina Vuka Brankovića i kneginje Mare Lazarević. Marin otac Lazar, doduše, nije bio pravi plemić, a majka Milica jeste, iz bočne grane Nemanjića, ali su zato bili veoma bogati. Imali su zemlju iz koje se šakom i kapom vadilo srebro i zlato, a imali su i jaku podršku crkve, tako da su uvek pobeđivali. Narod ih je voleo jer su im bili bliski. Jedini problem kod njih je bio taj što je posle Kosovskog boja besneo građanski rat i što su tajkuni bili u poziciji. Problematično je bilo i to što su Đurđu u Srbiji već eliminisali jednu carsku nevestu, sestru Davida Megalokomnina, ili je ona volšebno nestala u Dubrovniku oko 1410, ostavivši za sobom dvoje siročadi. Kao i ostale plemenite mlade, imala je oko 15 godina kad je došla na Kosovo da „spase Pravoslavlje“, ali je umrla pre nego što su njenom mladoženji stigli da pošalju despotsku krunu i odelo, koje se šilo i po dve-tri godine. Čekalo se malo i da vide koji će tabor pobediti u srpskom sukobu, novo-bogati ili staro-bogati, „prva“ ili „druga“ Srbija. Sa trapezuntskom titulom despota, Đurađ bi bio mnogo jači pretendent na uzdrmani i ograničeni, ali još uvek vrlo unosni srpski presto, nego što je u tom trenutku bio Lazarev i Miličin sin, poluplemić Stefan. Njemu je majka jedva kupila neku falš titulu, ali je on ipak pobedio sa tom titulom, pa ne iznenađuje da i danas srpske vođe mogu da vladaju sa falš diplomama - imaju tradiciju. Lažnu despotsku krunu Stefan je dobio na osnovu veridbe sa princezom Eleni Gataluzio, koja je bila kći đenovljanskog gusara Frančeska Gataluzija i ćerke Ane Savojske, 

Кнегиња Милица Хребљановић

ambiciozne Đenovljanke koja je zavladala Vizantijom. Ne zvuči dobro. Papir o tituliranju potpisao je zamenik vladajućeg cara Manojla II, njegov bratanac Joanis VII, kojeg je car ostavio za «vršioca dužnosti» u Vlahernijskoj palati dok je putovao po Italiji i Francuskoj da traži pomoć za odbranu od Turaka. Za bratanca je znao da voli pare više od svega i da tesno sarađuje s Osmanlijama, pa mu je bio predvidljiviji od ostalih, čak i od žene, koja je bila suviše tvrda prema katolicima za datu situaciju. To je iskoristila kneginja Milica, koju niko na vizantijskom i drugim evropskim dvorovima nije hteo da primi. Preko Turaka je stupila u kontakt sa srebroljubivim vizantijskim regentom, koji je i sam bio oženjen starijom gusarevom ćerkom Marijom Gataluzio. Sigurno je da su i on i Turci Milici papreno naplatili vizantijsku nevestu, ali ne znamo da li joj je neko rekao da je dodeljivanje titula bilo isključivo pravo vladajućeg cara, koje nikad niko drugi nije imao u hiljadugodišnjoj istoriji Romejskog Carstva. Uz to su se titule davale samo na osnovu braka, a ne veridbe, tako da je sve to bio jedan veliki blef sa svih strana. Stefan Lazarević je tri godine kasnije, 1405. ipak otišao po svoju verenicu na Lezbos (Mitilenu), a kad se pravi car Manojlo II vratio s puta po Zapadu (praznih ruku), mirno je sačekao neko vreme da vidi kako će se stvari rasplesti u «Serviji».

A u Srbiji – «opštebalkanski pokolj», koji će narednih vekova postati «trejd mark» i poseban šarm ovog podneblja. Majka Zemlja će u talasima gutati živote, kao Meduza svoju decu, a davaće u izobilju i, naizgled nepresušno, mineralne vode, svakakvu rudu, a najviše jedno posebno srebro 

Деспот Стефан Лазаревић

sa ⅕ zlata u sebi, zvano «glamsko srebro». Ono je bilo primarna srpska izvozna roba koja se kupovala, raznosila i prekivala (mada je to bilo zabranjeno) po čitavom evroazijskom kontinentu, privlačeći stalno nove siledžije koje bi da žive na njegovom izvorištu. Zemlja u Srbiji nije bila samo puka zemlja, nego srebrno-zlatni bunar iz kog su se prosto vadile pare (uz izvesne investicije u bezbednost, mehaniku, dobre poreske prakse i bilateralne odnose). Sultan je «pustio» Srbe da vode svoje «rudarsko carstvo» još koju deceniju da bi video i naučio kako se to radi, ali su se sve više vrzmali po Balkanu i nastanili se u svim većim gradovima. Šumadija, Kopaonik i zemlje koje je Marin i Stefanov otac Lazar onomad izgubio u Kosovskom boju su Stefanovom smrću nužno prelazile u ruke sultana, jer su tako potpisali on i Milica posle boja. Đurađ je bio turski vazal nezavisno od Stefana, što je potpisao Vuk posle boja, a onda je, zahvaljujući saradnji Milice i sultana, poveden rat s mučkim klopkama protiv Brankovića, koji je 6. oktobra 1397. u mukama izdahnuo u nekoj gadnoj turskoj tamnici. O mestu te tamnice srpski savremenici ćute, a turski, grčki i dubrovački spominju teritorije koje je «carica» Milica preuzela kad su smakli Vuka. Zato je bilo zgodno narodu ispevati ep o njegovoj velikoj izdaji «srpstva», što će uskoro postati redovan medijsko-politički trik inteligentnih, pritajenih agresora širom sveta. Još krajem 1500-tih je važilo «generalno mišljenje», koje je Mauro Orbin zabeležio u svojoj hronici «Il Regni Del Slavi» (Pizano, 1601), da je tu nekad bio jedan sjajan, veliki gospodin Wolk, sa kojim se kvalitetno i besprekorno trgovalo, ali ga je otrovala tašta u Beogradu, jer je htela njegovo blago. Beograd je, doduše, tek počeo da se gradi posle ovoga, oko 1404., upravo od «pojačanih» Stefanovih prihoda, tako da to nije tačna tvrdnja, ali činjenica da se Lazarevićev grad, kao i Kruševac, ili čak Makedonija i Kosovo, pominju kao mesto Vukove smrti verovatno nije sasvim slučajna. Svoju ćerku Maru, Vukovu udovicu, Milica je osudila da živi s tri maloletna deteta u dvorcu Vučitrn, ali da ne napušta kuću. Bila je bez ikakvih prihoda, gradova i samim tim ljudstva, a konfiskovala joj je i sve pokućstvo, odeću, nakit i knjige koje je imala u svojim drugim vilama, dvorcima i muževljevom čuvenom «biznis centru» u Prištini. «Carica» Milica je tih par godina baš u Prištini, u Vukovoj kancelariji, najviše volela da potpisuje svoje razne povelje, među kojima mnoge basnoslovne crkvene donacije.
Mara i sinovi su par puta iskoristili iznenadne sultanove potrebe za dodatnim «kešom» da otkupe nazad svoju zemlju i oteraju Milicu i Stefana, isplativši Turke ogromnim novcem i predmetima od plemenitih metala, koje su Vuk i ona poslednjih decenija deponovali u bankama Dubrovnika i kod prijatelja u Kotoru. «Rat ruža», koji se posle Kosovskog boja još dugo vodio u Srbiji zapravo je bio rat majke i ćerke, u kojoj su razni skriveni i otvoreni igrači igrali svoje dodatne igre. Na kraju su Milica i Stefan postali glavni saradnici Turaka po «pitanjima Srbije», 

Отисак печата Маре Бранковић, анфас и реверс

a Maru je podržala sva aristokratija – vizantijska, trapezunstka, venecijanska, dubrovačka i delovi turske. Tek 1410., kad je jednom «srpski despot» svojim poslom bio u Konstantinopolju, car Manojlo II ga je pozvao i uručio mu je pravu vizantijsku krunu i simbole, tako da je Stefan Lazarević zaista umro kao vizantijski despot. Manojlo je potvrdio ovaj tursko-gusarski aranžman s Lazarevićima zato što su oni u međuvremenu Brankovićima oteli sve, čak i slobodu kretanja, Stefan je vojno postao izuzetno jak i uspostavio je jednu stabilnu i uglednu državu na raskrsnici kontinenata, pismenu, uređenu i izrazito bogatu srebrom, pa ga je, svakako, bilo bolje imati za prijatelja nego za neprijatelja u smutna vremena.

Mara, kao žena, nije imala vojsku, pa joj je zato mlađi brat dolazio sa svojom sjajnom, vrhunski opremljenom, gizdavom armijom, pomognut Mađarima i Turcima, da bi pljačkali i otimali šta god su hteli i kad god su hteli. Ipak, ona je nekako stalno uspevala da povrati svoju zemlju i gradove, koje bi on opet oteo, i tako su se klackali dvadesetak godina, dok se nisu umorili. Stefanovu ženu, despoticu Elenu Gataluzio, narod je u Srbiji brzo prozvao Neplodna Jelača, jer je despot možda nije ni deflorisao pre nego što ju je ostavio u manastiru, verovatno uz svekrvin sarkofag u Ljubostinji. Milica se upokojila te iste 1405., kad se Stefan konačno oženio i doveo ženu u Srbiju, ali ne znam da li je Milica dočekala da vidi snaju. Srpski izvori iz ovog perioda su vrlo «tajnoviti» po pitanju Stefanove žene. Vrlo retko se pojavljivala u javnosti, samo toliko da ostavi «opšti utisak» da je bila bleda, siva, «sasušena» i nesrećna, a koliko je ova tema prećutkivana kazuje podatak da su režimski pisci tog doba i ostali režimski prepisivači potonjih vekova izgubili sve podatke o njenom životu u Srbiji, pa čak i godinu smrti, a bez nje ne bi ni imali despotovinu (sakrili su i taj podatak).
U sličnim okolnostima nestali su i svi podaci o Đurđevoj prvoj ženi, trapezuntskoj princezi. Njome su se, doduše, raniji srpski istoričari bavili, ali tako što su uspešno dokazivali da nije postojala. Ukrštanjem međunarodnih izvora, danas znamo da je bila kći trapezuntskog cara Aleksija IV Megalokomina i rođena sestra dva buduća trapezuntska cara, Joanisa i Davida. Njihova najmlađa sestra Marija je malo kasnije postala carica Vizantije, kad se udala za naslednika Manojla i Jelene, Joanisa VIII Paleologa. Još zanimljivije postaje kada uzmemo u obzir da se trapezuntskim prinčevima i princezama majka zvala Teodora Kantakuzenos, jer se onda jasno vidi da su svi bili povezani u jedan veliki, međunarodni tabor, što znači da su 

Царица Марија Мегалокомнина

imali neki zajednički interes. Ta Teodora je doživela duboku starost i aktivno se bavila bračnom politikom, što znamo iz brojnih sačuvanih pisama i zapisa o kretanju njenih «ambasadora» po Starom svetu. U svakoj od ovih zemalja paralelno su se za moć borile i druge porodične i verske grane, ali u trenutku same terminacije srednjeg veka, na čelu drevnih, istočnoevropskih država stajale su loze koje su «radikalno» držale do kulture i nasleđa svojih predaka i mudraca, na koje su bili veoma ponosni, pa i gordi.
Đurđeva prva žena je bila prava «marka» u plemićkoj hijerarhiji epohe, ali je rano umrla, a Irina Kantakuzenos je tu došla kao njena zamena. Zasad ne znamo više o njoj, osim što iz jedne šifrovane poruke iz 1408., gde Dubrovčani gospođi Mari javljaju da su «svi njeni dobro», možemo da pretpostavimo da se snaja možda zvala Elena. Ipak, znamo da joj je sestra bila nadaleko čuvena lepotica i da se vizantijski car ozbiljno zaljubio u nju, što je za političke brakove bila prava egzotika. O lepoti, pameti, eleganciji, a naročito samostalnosti poslednje vizantijske carice Marije Megalokomnine, pričalo se i na istoku i na zapadu Evrope, pogotovo u Italiji. Strasno je volela da jaše sama i da se «rekreira» posle napornih i ukočenih procesija i poziranja pred podanicima na Caričinom balkonu Svete Sofije od hladnog, zelenog mermera. Zato su joj nedeljom, posle najduže liturgije, na trg ispred crkve donosili hoklicu, kako veli zadivljeni «izvor», da se sama, u crvenoj haljini, bez teškog, metalom optočenog ogrtača, popne na svog ukrašenog konja, a onda bi prvo kasom, pa galopom, odjurila niz popločane carigradske ulice, dok bi ritmični zvuk kopita još dugo odzvanjao u daljini.
Politika u srcu braka
Đurađ i Irina su među retkim plemićkim supružnicima koji su se lično upoznali pre nego što su se venčali. Imali su sreće da provedu celu godinu pod istim krovom u čuvenom zamku Kantakuzenosa tokom 1412 i 1413. Đurađ je 1412. već dve godine u kontinuitetu služio i ratovao protiv Hrišćana, kao vazal kod sultanovog sina Muse, što je morao prema očevim ugovorima potpisanim pred smrt. Dok je on na silu bio odsutan, prva žena mu je već umrla, verovatno u nekoj lepoj kući u blizini Dubrovnika, gde je morala da se skloni sa ćerkicom Marom, jer su im Stefan, Turci i Mađari stalno napadali sela i tvrđave. Poslednjih nedelja je Musa potajno počeo Đurđa da truje (jer nikako da pogine!) i, već ozbiljno otrovan u napadu na Selimvriju, Đurađ je iznenada prebegao preko zidina kod «braće Grka» sa svojim veštim «komandosima», koji su ga uvek pratili. Zajedno su čak i odbranili grad, na neko vreme, a Musu je sve to toliko razbesnelo da je narednih godinu dana opsesivno jurio Brankovića po regionu da ga lično zakolje. Ovaj je uvek sa sobom nosio protivotrove, uz koje je poživeo dovoljno dugo da se skloni na sigurno. Nekako su uspeli da ubede Venecijance da ih za velike pare brodom prevezu do Solunske luke, sa 150 ljudi, konja i oružja, što je sredio Manojlo II lično, a najverovatnije mu je Konstantin Dragaš dao kontakt proverenog prijatelja i saveznika Teodora Kantakuzenosa. Dopali su se jedan drugome i on je ostao godinu dana da ozdravi u dobrom društvu i lepom pogledu.
Svoju drugu političku šansu i plemenitu nevestu Đurađ Vuković je dobio, svakako, zbog svog porekla, odličnog obrazovanja, vrsnih pregovaračkih umeća i neverovatne sposobnosti da ostane živ; ali najviše zahvaljujući političkoj veštini svoje majke Mare i ugledu pokojnog oca u visokim međunarodnim krugovima. Dok im se srednji sin, koji je jedini ostao živ od trojice braće, oporavljao u Solunu, Mara je tokom 1412. preko pisama i u par navrata u Beogradu pregovarala sa svojim bratom Stefanom, koji je već bio teško bolestan (verovatno od dijabetesa, ili «nožne bolesti»). Pošto je on imao dosta loše odnose s Venecijom, Mara mu je, tokom svih tih godina, uprkos njegovom ponašanju, nekoliko puta «izvadila fleke» s njima i rešila razne sporove oko solana na moru i drugih stvari. Ona je uspela da se postavi tako, a i imala je sve punomoći, da su Venecijanci nju prihvatili kao Vukovog punopravnog naslednika, pa su joj 1410. dali i samostalno venecijansko državljanstvo i, ako joj treba, azil, što je presedan za jednu ženu u katoličkom svetu tog doba. Tako je ona kod Stefana na kraju imala dosta «kredita», a i dopala mu se njena i Đurđeva ideja, te su se dogovorili da on usvoji njenog sina kao naslednika i time prekinu mržnju i zlu krv, makar na kraju. Konac delo krasi, a pojavila se i jedna odlična mogućnost: da «preskoče» sultana za još neko vreme jer je Đurađ prema evropskim zakonima, kao usvojeni sin, mogao da nasledi zemlje koje Stefan dobio od mađarskog kralja (Vojvodinu, Beograd i severnu Srbiju, zbog odane službe kao „bedem hrišćanstva prema nevernicima“). Već je sam, kao naslednik oca svog, bio vlasnik juga Srbije, dela Makedonije i Kosova i sultanu je, svakako, bilo vrlo nezgodno da «sedi» u sredini, okružen nepredvidim Đurđem Brankovićem i srpskim specijalcima sa svih strana. Đurađ je imao turske «fleke» po čitavom posedu, koje su podsećale na «švajcarski sir», ali ta nova, ujedinjena «Serbia» bila je najveća srpska teritorija spojena pod jednim vladarom od vremena Dušana. To je bio samoironičan, ali i simpatičan i prkosan detalj, s obzirom na to da je posle Đurđa sve to, definitivno, moralo da pređe u ruke sultana. U okviru te velike «Đurđeve države», koju je Šešelj često zloupotrebljavao u svojim govorima, našle su se još i buduće crnogorske zemlje i gradovi Bar, Budva i Ulcinj, koje su Mara i Stefan upravo nasledili od svoje preminule sestre Jelene Balšić, čija su sva deca pomrla. Mara i Stefan, naročito ona, za to su morali ozbiljno da se nadmudruju, sude i rvu s Venecijanskom republikom koja je sebe smatrala «vlasnikom Jadrana», a Crna Gora je i tad bila impresivna. Obiman i plodan diplomatski rad i učinak kneginje Mare Lazarević-Branković za Srbiju potpuno su prećutani u našoj literaturi, iako je svima očigledno da je njeno posredništvo u dijalogu između dve familije, koje su krvnički ratovale 23 godine, bilo presudno. Dubrovčani su sačuvali dokumenta i pisma u svom starom arhivu, pa ima sve zapisano. 

Деспот Ђурађ Бранковић и деспотица Јерина Кантакузин Бранковић

 

Oko nove godine 1413. Đurđu je u Solun stiglo pismo, u kojem su Mara i Stefan javljali da je «dogovor pao» i da je već usvojen in absentia (u odsustvu) u dvorskoj kapeli na Kalemegdanu. Čim mu je nasledstvo srpskog «dvora» bilo obećano, Irinin otac i Đurađ su srećni potpisali verenički ugovor i odredili datum svadbe. Dogovorili su se da ona napuni 15 godina, pa da brodom iz Soluna krene do Dubrovnika, a onda dalje kolima i konjima, po popločanim rimskim drumovima, do Vučitrna. Tu su je čekali Đurađ i Mara, u obnovljenom dvorcu kojem su konačno mogli da otvore metalne kapke na prozorima, sa siročićima Marom i Grgurom, te da zajedno otvore novo i poslednje poglavlje srpske srednjevekovne istorije. On je bio opasan «dasa» od 38 godina, krupan, jak i gromkog glasa, sa friziranom, poludugom bradom, svetlije puti i možda plavkastih očiju. Majka mu je bila od svetloputih Nemanjića, a Vuk je bio riđ. Irina je imala dečje obraze i tamne oči, tamniju put od Đurđa i kovrdžavu kosu. Sa sobom je donela belu venčanicu punu bisera, svetlucavu krunu i dug, providni veo od najtananije svile koju je iko ikad video, u čemu su se vizantijske princeze tradicionalno udavale. Od vasilisa koje su se udavale po svetu dolazi naš romantični san o beloj venčanici, velu, svetlucavoj tijari i burmama sa ugraviranim posvetama, jer su se «obične» žene, a na Zapadu i plemkinje, udavale u crvenim ili zelenim haljinama, sa cvetnom krunom na glavi.
Đurađ i Irina su se venčali 26. decembra 1414. na tajnom mestu, kao što su sve drugo radili pod velom tajne, šifrovano i u krugu najužih od najužih prijatelja. Najverovatnije je ceremonija bila u Gračanici, za koju je Đurađ od detinjstva bio vezan, a tu su posle sahranili i prvenca Todora, koji im jedini umro mlad od sve četvoro zajedničke i dvoje njegove dece. No, čak i da se nisu skrivali, te nedelje kad su se oni uzimali u Srbiji je pao toliki sneg da su svi putevi bili zavejani i mnogo svatova nije uspelo da se probije kroz debelu mećavu na njihovu svadbu. Irina je stigla sa velikom svitom dvorkinja i evnuha, duhovnikom i dadiljama, još pre mećave, a Dubrovačani su tek druge nedelje januara 1415. uspeli da se probiju kroz zavejanu planinu ka Kosovu i uruče svoje iskrene čestitke. Voleli su Đurđa i on je njih voleo; doneli su mu vredne darove u tekstilima, kao i njoj, i venecijanskom vinu koje je Đurađ naročito voleo. Odmah su mu predočili i neke svoje molbe za poreske i trgovačke olakšice, sad, kad je pobedio sve vrage i postao gospodar dedovine svoje, Servije, Raške, Zete, Arbanije, Slavonije, Sklavonije i Erdelja, što im je on velikodušno dao.
Guslari su odmah ispevali Ženidbu Đurđa Smederevca, u kojoj se prokleta Jerina pojavljuje po prvi put, i to kao «Jerina đevojka» ili čak «Jerina, lijepa đevojka». Ona navodno dolazi iz Dubrovnika, a to je zbog toga što su srpski pratioci Irinu s mora tu dočekali, a nisu im rekli odakle dolazi. Već su čuli da je pametna i visprena, a iznenađuje time što je i neposlušna prema ocu svom, «dubrovačkom kralju Mijailu», što je zato što su znali da, ipak, ima neke veze s Vizantijom (Manojlo, Mihajlo...) «Pokvareni Latinjanjin» je na prosidbi uredno primio novac i potpisao ugovor, ali je zapravo samo hteo da namami Đurđa u klopku, da ga likvidira. Ali, odličnom saradnjom između Jerine i Srba, a uz pomoć Kraljevića Marka, koji je specijalno za tu priliku nakratko sišao s onoga svijeta, uspeli su da savladaju sve gnusne zamke i prepreke i Brankovićima kući dovedu mladu iz visokog društva. Narodni pevač je gospođu Maru «ostavio na miru», što znači da je Milica nije opanjkala kod guslara i/ili da im je i ona sama poslala neke pare da ih «ispoštuje». Možda je baš Mara naručila pesmu «Ženidba Đurđa Smederevca», jer su svi oni opisani u dobrom svetlu, a ima i lika «mudre majke», koja sina savetuje da ne ide sam po devojku kod Latina, pošto zna da ga čekaju na «zicer» i on je sluša. Nije im, očigledno, dala nikakve detalje, pa su morali da se dovijaju s «kraljem Mijajlom» i bez opisa dugmadi i perjanica, mada je za epizodnu pojavu Kraljevića Marka kao «garanta mira» verovatno dat koji dinar ekstra.

*Sledi nastavak 19.juna, drugi deo romana "Ko je prokleo Jerinu"

PODELITE OVAJ TEKST NA: