детаљ слике: Есфигменска повеља

КО ЈЕ ПРОКЛЕО ЈЕРИНУ?

Медијски линч владареве образоване и јаке жене, 15 век

(Први део романа)

Проклета Јерина је лик из српске народне поезије о којем је испевано много народних песама, а остала су и разна друга сећања на њу, иако је стварна особа о којој је реч умрла још 1457. године. Јерина или Јериња, како су је звали на југу Србије и у брдима Босне и Крајине, био је медијски надимак за владареву жену Ирину о којој није смело ружно да се говори. Деспотица Ирина је живела у Србији од 1414. до 1457. у дугом и плодном браку са деспотом Ђурђем Бранковићем, унуком Лазара и Милице Хребељановић и сином Маре и Вука Бранковића. Деспот Ђурађ био је последњи (условљени, али суверени) владар средњевековне српске државе, а данашњим Србима је оставио велико животно дело, о којем се из политичких разлога мало зна. Критиковање његове жене Гркиње било је, наравно, кажњиво, па су јој зато Срби смислили надимак, као и другим личностима из јавног живота о којима није смело гласно да се прича. Сама реч „јерина“ потиче од једне врсте сове грабљивице, у то време распрострањене, која је имала јаке канџе и истакнуте, повијене, црне обрве, исто као нова, млада српска господарица. Осим у песмама и легендама, Јерина је оставила дубоке трагове у топонимији Балкана, па тако на мапи Србије данас има пет тврђава које се званично зову Јеринин град. У Црној Гори их има још две, а уз то се бар још десетак рушевина на великим висинама у народу везује за њу, иако им се знају прави називи. Јерина је била свебалканска персонификација зла, издаје, незаситости и мрачних сила, проклетница која је српске земље предала душманима. Само при помену њеног имена, све до половине 20. века пљувало се у земљу да би се отерало проклетсво, а многи би се одмах разбеснели. Била је, наравно, и «вештица» и «ђавоља љубавница», која је добром деспоту памет помутила, а најврелија тема у још увек живим легендама о њој везује се за насилни рад и ужасне патње народа приликом зидања последње српске средњевековне престонице Смедерева. Већина данас не зна који је град у питању, али «знају» да је проклета Јерина бездушно терала недужни народ да ради, дању, ноћу, бос и гладан, до скапавања.

Дубоко у српском фолклорном «сећању»

«Код Јерине су и труднице носиле камен јер их је страх од прераног порођаја терао да брже раде!» «Узидала је живе људе у темеље кула да би стојале равно“. «Српским сељацима је годинама одузимала сва јаја јер су у малтер стављали беланце како би се брже стегао и ужурбано лепио зидове», што коначно звучи могуће, јер су заиста морали да пожуре, а користили су многе грађевинарске трикове. Једва изнуђена султанова дозвола за градњу важила је само две године за читаву престоницу, у коју су морали да сместе владарску резиденцију, трезор, дипломатски центар и војно-економску администрацију сложене и одлично уређене рударске империје. Као владари, морали су да имају престоницу, а све постојеће заузели су им Турци и Мађари. Зато су утиснули камени град на једином слободном парчету дунавске обале, потпуно равном, издатом Дубровчанима од 1200-тих за трговачку колонију, а они су га љубазно уступили Ђурђу да ту смести свој двор. У равничарском пределу камења нема, а измученом народу је већ било преко главе да гради још један зидани град. Само 25 година раније су градили Београд, пре тога Крушевац, а пре тога Призрен, Скопље и многе друге престонице, за сваког владара понаособ, што првенствено има везе са менталитетом Срба и турбулентним околностима, који одувек витлају Балканом. Деспотица Ирина није ни могла да има било какво овлашћење да прогласи „градозиданије“ јер је оно, према Душановом Законику, било искључиво право владара. Зидање градова, путева и њихово одржавање и чување биле су основне «грађанске» дужности свих поданика, чак и стално настањених странаца, још из времена пре Душана. Ипак, кад на крају више није знала шта да смисли, «бесна Јериња» је одлучила да подигне Маглич, импресивну и помало сабласну тврђаву на врху литице изнад Ибра, која стоји ту и штити пут између Студенице и Жиче још од 1220-тих, двеста година пре ње. 

Мени су бака и мајка причале ту причу (бака је чак и веровала у то), а чула сам је и од других познавалаца легенди и митова српског народа. Кажу да мушкараца готово да више и није било, од ратова, зидања и свега, па је Јерина узела жене, децу и старце да јој вуку тешко камење до врха опасне стрмине, одакле су падали, разбијали се о стење, дизали се и опет падали. Ибар је текао црвен од крви, али неман ништа није могло да заустави у намери да подигне тврђаву небу под облаке. На крају су намученом народу у помоћ пристигли анђели, који би ноћу срушили све што би се дању сазидало, тако да пусти Маглич никада нису ни завршили – у инат Јерини! У подножју Маглича данас има леп ресторанчић с баштом и потоком, који се зове «Јеринин град», где стају путници и екскурзије основаца и средњошколаца да ручају, што значи да ће још нека будућа поколења «сазнати» да је величанствена, сад већ осветљена, зубата тврђава у облацима – њено дело.
Уз легенде о мучном градозиданију, у српском колективном сећању остале су и многе друге приче које Јерину «обрађују» у својству немилосрдне, хировите и размажене жене, што је стереотип који се често среће - у свим културама. «Јерини су сељаци морали да преносе врео хлеб из руке у руку, од од чега су их пекли прсти, од Смедерева па чак до Рудника, где јој је био летњиковац, зато што је само тај хлеб хтела да једе,“ рекло ми је више људи са којима сам разговарала док сам путовала по Србији тражећи Јерину. «Али, ко би јео хлеб који су рукама пренеле хиљаде земљорадника поређаних у линију дугу 150 км?», питам ја, а они ме гледају с чуђењем. Сазнала сам још невероватних прича везаних за њену исхрану, што говори да је деспотица имала неки другачији режим исхране него остали и то их је, очигледно, страшно нервирало. Можда је пазила на линију? Можда није јела пуно меса? У «зрелијим» годинама је, наводно, бацала момке у Дунав са високих, смедеревских бедема, наравно, тек пошто би с њима задовољила своје еротске апетите. Једно село у централној Србији зове се Батаци, зато што је Јерина, наводно, из тог места на силу узимала љубавнике због њихових добрих кукова и ногу, рече ми с осмехом крупан младић који потиче одатле. Била је ужасна мајка која је и своју децу на превару предала Турцима зарад некакве зараде. Варала је мужа, сређивала се и изгледала је као «девојка» чак и кад су јој се родили уничићи. Најбоље српске генерале вешала је из чистог хира, док је муж, стари, добри Ђурађ Смедеревац, немоћно гледа, пијући вино с ортацима генералима, који су такође потпуно немоћни пред тим демоном. Како је једна жена у српској деспотовини 15. века могла да има толику моћ? И ко је, уопште, била та жена? И како то да су на читавом Балкану, а и шире, сви знали за њу и о томе причали или стрепили или се зафркавали - читавих пет векова?

Драмски лик «Проклете Јерине» у народној песми

Деспотица Ирина, алиас Проклета Јерина, једна је од најранијих жртава «медијске хајке» и лоших односа с јавношћу забележених у историји. Аустријско-француска краљица Марија Антоанета је «прошла» на исти начин три и по века касније, а њоме се данас многи народи на Западу баве управо у том својству. У средњовековној Србији и све време под турским ропством, свакодневно су рецитоване сатиричне, «народне» песме уз гусле и ракију, ради забаве, опуштања и сазнавања «новости». На врло сличан начин се данас друштво критикује кроз «реповања» и забавну сатиру, а исто као и они будно пратимо токове полуфиктивних живота разних «селебритија» и острашћено, готово лично, реагујемо на њихове успоне и падове. Гуслари су седели по кафанама, вашарима, трговима, прославама или на трговачким караванима до мора и назад, испуњавајући «музичке жеље» за новчић, или два. Много се гуслало и по приватним журкама у новобогатим слојевима друштва, којих је било много јер је Србија била богата. Новобогати гентил-хомини де Смедереуа (гентле мен) и властела и властелинчићи из других српских градова, те дворјани и слуге, највише су плаћали смишљање нових песама кришом једни од других. Кроз ово ефикасно јавно гласило објављивани су политички ставови, пропаганда, трачеви и „чиста“ забава, исто као данас. Српске народне песме имају и по десетак строфа док се стигне до заплета, с описима одеће, дугмади, перјаница, оружја, коња, двора и дворишта, уместо шарених фотографија. «Народни» стихотворци су неке ликове под правим, а неке под лажним именима, стављали у познате сценске слике већ испеване у десетерцу, на шта су додавали заплете, детаље и наравоученија у зависности од жеља онога ко плаћа. Тако се „цар“ Лазар и „царица“ Милица, неки Немањићи и Мрњавчевићи увек појављују под правим именима и увек у добром светлу. Вук Бранковић се такође појављује под правим именом, али искључиво лоше, што значи да «народним медијима» није дао ни динар и да су они који су били против њега дали много више. По броју строфа и количини описа тачно се знало колико је која песма коштала, а неки су плаћали много да њихова буде најдужа. Поручиоци нових песама су гусларима причали детаље из дворских разговора и интрига и описивали моду и дворски ентеријер, јер како би гуслари иначе сазнали све то? Због свих тих фактора, српске народне песме треба сматрати изузетно раним, организованим и свесно коришћеним медијима у историји. 

У јужној Француској је крајем 1400-тих био случај где је такође поведен свестан «медијски рат» преко песама, трачева и вицева, који се сматра једним од најранијих примера коришћења медијске пропаганде у личне/политичке сврхе. Магистрирала сам историју у Ослу бранећи тезу да је српски народни еп, по свим каректеристикама, то исто. Сплет околности, велики притисак, причљив и заједљив менталитет народа и интелигентна опсервација нижих племића да могу да искористе «блискост» с масама у своју корист, а против вишег племства, који ни у једном друштву пре новог века нису с обичним народом имали контакта.
Нарочито је славна српска армија у интервалима мира волела да се опушта уз ругалице о Проклетој Јерини, а њени измишљени неуспеси давали су им огромну сатисфакцију. Због тога је највећи број песама о њој посвећен сукобу који је, наводно, имала с војском и војводом Радом Облачићем, који увек побеђује. Нећемо се огрешити ако закључимо да су, заједно са гусларима, те песме смишљали управо он и његове присталице, а онда је талас препричавања и натпевавања сам кренуо даље, кроз векове. „Облачић“ је човек из народа, јунак и спасилац недужног живља, а она је проклетница коју овај сваки пут пребије са три батине, сравни са земљом и прокуне јој сва поколења довијека! Ето ко је проклео Јерину. Облачић Радосав или Раде Облачић био је псеудоним за челника Радича Поступовића, славног јунака и великог добротвора, кума многих и «првог човека деспота Стефана», како га назива Стефанов једини ауторизовани биограф, Констанин Филозоф. Челник Радич није био племићког порекла, али је брзо учио. Био је генерал са сопственим људством и са јако много пара, а такође је, данашњим језиком, био и шеф ДБ-а. Све своје баснословно богатство и моћ стекао је верно служећи деспота Стефана, са којим је био веома близак. Постоје чврсте индикације да је деспот приватно био хомосексуалан и да му је управо челник Радич био нека врста партнера. Потребно је урадити дубље студије ове теме да би се то са сигурношћу могло тврдити, али када се бројни односи и догађаји из овог времена посматрају кроз ову призму, све постаје много јасније и савршено повезано. Кад је Стефана наследио сестрић Ђурађ Бранковић, пошто сам није имао деце, чак ни копилади, челник Радич и сви министри остали су на положајима. Договор је био да не таласају и не отпуштају никога, да не би неко «променио веру и покварио работу». Ђурђевим наслеђивањем Стефана 1426. су, заправо, преварили Мурата и триком задржали своју богату земљу још скоро пола века, што је овог поприлично изнервирало. Беснео је, палио, убијао и много је робља нахватао том приликом. Трајно је заузео читав низ вароши и градића уз обалу Дунава, преузео је целокупно Косово и запалио Крушевац, али се није усудио да објави велики рат. Ђурђа су подржавали многи јаки играчи, одлично наоружани Венецијанци и Дубровчани, који су били и уз његовог оца и деду, те византијски и трапезунтски дворови, а преко Стефана га је упознао и подржао моћни мађарски краљ Сигисмунд, иза којег је стајала цела западна Европа, што је за Мурата у том тренутку био превелик залогај.

Ђурђев сребрењак с традиционалним лавом и ознаком СМДРВО

 
У новој српској држави, која још није била деспотовина, челник Радич се фино уклопио с новим господаром. Ласкао му је, даривао га и саградио је два раскошна манастира, Враћевшницу и Кастамонит на Атосу, а усрдно му је помагао и око сакупљања хитно потребног камења за нову престоницу. Једино супругу његову, писмену Византијку која је хтела да зна шта се дешава, никако није могао да свари. Радичево наоружано, напето људство често је ишло у походе за камењем по српским брдима и селима, те није тешко претпоставити да су они први народу «протурили причу» да раде само по наређењу госпође Јерине, нарочито када би били изразито груби. Ђурађ је увиђао да се проширује лош глас о његовој жени, али је попуштао јер није желео конфликт, а и интересовало га је само да заврши Смедерево у датом року. Расписао је откупнину по мери за камени материјал не би ли смањио притисак, али су људи почели да отимају камење свуд по Балкану да би га продали у Смедереву. Данас, кад је отпао малтер, јасно се види разноврсност боја и врста камења у тим зидовима, а распознају се и тремови, римске стеле, гробне плоче и опеке која се правила на лицу места. Нажалост, «рециклирали» су бар шест римских утврда уз дунавску обалу, што је велика штета за нас, нарочито јер су Аустријанци 1916. поскидали римске скулптуре с тврђаве и сав мермер који су могли да ишчупају однели Дунавом у Беч. Како је у српском друштву с почетка 15. века расла тензија, Ђурађ је челнику Радичу Поступовићу дао титулу великог челника, не би ли га мало примирио и именовао га је за амбасадора и судију врховног и међународног суда. Био је главни генерал војске после владара, главни војвода своје војске и сигурно још нешто, али је он по сваку цену хтео да буде и двородржица, што је у византијској култури била типична улога за владареву жену. Са тим положајем би имао увид и уплив у све што се дешавало на Смедеревском двору. Имао би директну контролу над двором, трезором, те финансијама и приватним животом владарске породице, што она, заиста, није могла да дозволи. 1435, после много натезања, челник Радич је трајно напустио Смедерево и отишао да управља Косовском Сребреницом. Није му било занимиљиво, па се убзо повукао и упокојио у свом манастиру Кастамонит на Светој Гори. Али, песме су наставиле да се множе и колају Балканом све до Вука Караџића и нашег доба. С «јапијевским» 1980-тим годинама су нагло утихнуле.

Историјска личност иза драмског лика

Стварна особа иза драмског лика Проклете Јерине родила се као Ирина Кантакузенос у Солуну, у Источном римском царству, данас званом Византија, 

као једна од најстаријих ћерки племића и војводе Теодора Кантакузеноса и непознате жене. У односу на датум удаје и друге записе и упоређења, родила се између 3. и 6. децембра 1399. године. Њен отац је био из врло угледне аристократске породице, тесно везане за владајуц́у лозу Палеолога, а и сами су некада били цареви и царице. Многе кћери Кантакузеноса наставиле су да буду царице у околним православним земљама и након што су им мушкарци изгубили званичну власт у домовини 1383. Помињу се на свим језицима и у свим делима која се баве овим раздобљем, а српска историографија врви од помена ове лозе у разним фазама односа између две државе, мада о Ирини лично има врло мало. Традиционално их у Србији називају Кантакузинима или Кантакузенима, што и дан-данас, према српском правопису, мора да се ради. Тако су их старији латински, а за њима и рани енглески писци, називали Цантацусенус, са латинским Ц и суфиксом –ус, што је, будући да су се вековима до последњег даха борили против латинизације своје културе, највећа увреда коју су тим људима могли да нанесу. Срећом, још је 70-тих година прошлог века светска научна историја сагласно напустила овај непрактични и, заправо, шовинистички обичај, те ћу ја одбити да «преводим» лична имена да бих удовољила превазиђеном стандарду.
Ирина Кантакузенос је одрасла са три брата и две сестре, који су се звали Андроникос, Георгиос, Томас, Теодора и Елени. Живели су у богатом, развијеном и добро утврђеном граду Солуну, другој највећој луци Источне царевине, коју су тек касније католици назвали Византија, према неважном грчком градићу Бизантиону, да би маргинализовали њен цивилизацијски допринос. Дворац им је гледао на веома плаво море и широк хоризонт, а имали су замак тако леп да је њихов учитељ и песник Кортасменос описао скулптуре у њиховом врту у једној песми, говорећи да га оне својом неизрецивом лепотом надахњују на љубав и искрено предавање осећањима душе (уместо да подучава талентовану, али ипак досадну децу). Датум рођења говори да је Ирина у хороскопу била Стрелац, што је онима који су веровали астролозима, а богати Византинци јесу, значило да је, као кћер великог Зевса (данас званог Јупитер), одликују оштар ум, брзина, «убитачност», хумор и «велика судбина». Кад се родила, био је и велики празник Ваведења Богородичиног посвећен деци с великим животним задацима, што је у средњем веку био сигуран знак небеске заштите и великих моћи. Према оваквим «знацима» се одређивало где ће да их удају и шта ко може да поднесе, а у архитектури смедеревског дворца се јасно види да је неко ту имао нарочиту везу с Богородицом. 

Манојло II и Јелена Драгаш са децом

Минијатурна дворска капела, раскошна народна црква у Великом граду и још увек постојећа «Гробљанска црква» у Смедереву све су посвећене различитим животним фазама Свете мајке, што сигурно није случајно. Сва Иринина писмена заоставштина, врло фрагментарна али постојећа, проткана је поменима Богородице, а најзначајнији пример тога је молба у говору који је одржала над мужевљавим одром Светој мајци да је што пре одведе мужу на небо.
Највише сазнања о раном животу будуће српске деспотице имамо захваљујући бројним сачуваним подацима о њеном средњем брату Георгиосу. Сазнајемо да им је отац био веома богат и да се оженио касно, после деценија ратовања на челу војске Константина Драгаша; сина славног цара и филозофа Манојла ИИ Палеолога и Српкиње Јелене Драгаш, сестре од тетке покојног Душана и наше главне везе на византијском двору. Царица Јелена «Драгаш», прозвана тако по свом оцу Константину Драгашу из данашње југоисточне Србије, постала је касније окосница православног отпора према унији цркава. Толико је била моћна да је папа писао својим отвореним и скривеним повереницима у цариградској палати да је заобилазе у широком луку, а ако већ морају да разговарају са њом, онда нека се само слажу. Славни Иринин брат Георгиос постигао је успех као архитекта, војвода и стратег, али је најпознатији остао као писац и сакупљач ретких, филозофских књига. Кад је и он због Турака морао да напусти земљу, донео је са собом у Смедерево мноштво књига, међу којима и чувене Прокопијеве списе из 6. века, који се данас чувају у Ватикану. Георгиос је био и главни архитекта смедеревске тврђаве. Радио је с тимом врхунских солунских архитекти, те српских и грчких војних стратега, а највише са Ђурђем и Ирином лично. Она се, природно, позабавила унутрашњом декорацијом дворца, према уобичајеним византијским стандардима (што сам проверила). Ипак, Смедеревски дворац је био чудо од лепоте и сигурна сам да су негде претерали, чак и за владарски двор. Међутим, то је била њена кућа и жене у сваком времену уреде своју кућу онако како најбоље умеју и могу, са оним што имају на располагању. Ђурађ је био надалеко чувен по свом софистицираном укусу и са својих сталних путовања је доносио фантастичне дарове, што за њу, што за кућу. Генерално је био врло галантан, а и то му је био згодан начин да пред женом «још тај пут» избегне да разговара о решавању питања њене све веће омражености у његовом народу. Све те невиђене лепоте и уметнине из великог света полако су се гомилале у смедеревској дворани «Магна Сала Аудиенциае», чувене по римском мермеру, уметности и складности стилски фузионираних ентеријера од којих је чак и Венецијанцима застајао дах. Испред је текао Дунав, који је толико широк да се небо радо огледа у њему, па увек имају исту боју, Дунав и небо.
Нису само Ирина и Георгиос били надалеко чувени. Њихов најстарији брат Андроникос је постигао велики државнички успех, највећи у фамилији откад су им династију свргли с власти. Био је севастократор или начелник управе у самом Цариграду, где је и погинуо у уторак, 29. маја 1453, када се град сломио под навалом побеснелих Турака, који су два месеца без престанка пуцали у њих. На цариградским бедемима је тада јуначки погинуо и последњи византијски цар, полу-Србин Константин Једанаести «Драгасес», борећи се као пешак. Најмлађи Иринин брат Томас је такође био лудо храбар војсковођа и велики преварант. По турском заузимању Солуна 1430. дошао је и он да живи код сестре и зета на смедеревском двору, где је у два наврата лично одбранио српску престоницу, борећи се с војницима прса у прса, а не на коњу, како је племство нормално ратовало. У мирна времена је на годишњем нивоу изнајмљивао је државне царинарнице и сакупљао порезе, што је био врло уносан посао, али му је стварало велику непопуларност. Преко сестре је изградио читав «бизнис» на протежерству код деспота, а део новца је «враћао» Ирини, која је изабране молбе прослеђивала Ђурђу. Деспот је често био на разним, кратким и дужим путовањима, без којих му држава не би опстала. Податак о томе где се он налази и када долази био је највећа државна тајна. Деспотица је тако зарађивала своје паре од мита и са тим је често откупљивала заробљене православне аристократе и монахе, којима би Турци поштедели животе за 2.000 златних венецијанских дуката по глави. Управо су потврде о откупљивању хришћанских робова главни извор који говори да је господарица имала свој лични новац. Сваки пут су Турци наглашавали да су «српски деспот и његова жена» дали тражену откупнину за сто монахиња или две племићке породице и шест писмених свештеника, на пример. Две хиљаде венецијанаца је била велика пара. Један ловачки соко, утрениран, са сребрним брабоњцима на канџама, могао је да се купи преко Дубровчана за 2 ½ венецијанца, што значи 800 соколова за једну писмену, хришћанску душу. Исто тако, двоспратна, камена кућа у Србији је у 15. веку «ишла» за 300 до 500 златних дуката, по нижим ценама због немира у региону, што је у најбољем случају значило четири лепе куће за једну главу. Људе које су владарски пар и други окупљени у Смедереву ослободили на овај начин некада су остајали у Србији, а чешће су продужавали даље, преко Дубровника, бродом до Венеције и Фиренце. Ту су убрзо, на њиховим знањима, књигама, мапама и инструментима, процветали Хуманизам и Ренесанса.

Веома успешни политички бракови здружених Источних Хришћана

Војвода Теодор Кантакузенос је, очигледно, веома успешно одгојио своје синове, али је још боље удао своје кћери. Најстарију Теодору дао је за грузијског краља и она је постала краљица. Најмлађа сестра Елени је постала жена цара Давида Мегалокомнина и царица Трапезунта. Трапезунт, или Требизон, било је мало, комшијско, православно царство на источној обали Црног мора које је Византинцима било као што је Французима данас Монако или Кинезима Таиван, 

Св. Давид Мегалокомнин са децом. Ћерка је у пурпурној одори

само сто су били пријатељи. Основали су га женски чланови лозе Комнина када су, после католичког напада 1204., изгубили власт у Византији. Нису хтели да прихвате пораз него су направили своје царство, исто као Велико царство, само у минијатури, и врло су фино просперирали. Опстали су пред Турцима 10 година дуже од Византинаца, а и Срба, а последња трапезунтска царица, Иринина сестра Елени Кантакузенос остала је на крају сама, као последња крунисана православна глава на свету. 1463. је била приморана да гледа како јој Османлије секу мужа и три сина на комаде у њиховом прелепом дворцу у Требизону, док су њу вероватно силовали, јер су то увек радили. Онда су је избацили из палате и десет дана ником нису дали да сахране искасапљене Мегалокомнине, него су их оставили да леже просути по дворишту, како би сви видели да су последње крунисане, православне, мушке главе у Европи мртве и да Алах сада ту заповеда! После неког времена, Турци више нису обраћали пажњу на смрдљиве лешеве у дворишту, а Елени је у хаљини од кострети (џака), замаскирана као просјакиња, склопила мали шатор у близини, у који је полако сакупила остатке своје породице. Сама их је сахранила испод тог шатора, а Турци ништа нису приметили. Или јесу, али их више није било брига. Препознали су је људи и давали су јој воде, пошто је то потрајало пар дана. Затим је уклонила све трагове за собом и отишла негде да умре, вероватно од отрова. Елени није канонизована с мужем и децом, јер није “страдала мученички”, већ достојанствено.
Ирина је пошла је за неуништивог Ђурђа Вуковића, како се он заправо презивао, племића и витеза оклопника, и сина интернационално још увек веома цењеног српског господина Вука Бранковића и кнегиње Маре Лазаревић. Марин отац Лазар, додуше, није био прави племић, а мајка Милица јесте, из бочне гране Немањића, али су зато били веома богати. Имали су земљу из које се шаком и капом вадило сребро и злато, а имали су и јаку подршку цркве, тако да су увек побеђивали. Народ их је волео јер су им били блиски. Једини проблем код њих је био тај што је после Косовског боја беснео грађански рат и што су тајкуни били у позицији. Проблематично је било и то што су Ђурђу у Србији већ елиминисали једну царску невесту, сестру Давида Мегалокомнина, или је она волшебно нестала у Дубровнику око 1410, оставивши за собом двоје сирочади. Као и остале племените младе, имала је око 15 година кад је дошла на Косово да „спасе Православље“, али је умрла пре него што су њеном младожењи стигли да пошаљу деспотску круну и одело, које се шило и по две-три године. Чекало се мало и да виде који ће табор победити у српском сукобу, ново-богати или старо-богати, „прва“ или „друга“ Србија. Са трапезунтском титулом деспота, Ђурађ би био много јачи претендент на уздрмани и ограничени, али још увек врло уносни српски престо, него што је у том тренутку био Лазарев и Миличин син, полуплемић Стефан. Њему је мајка једва купила неку фалш титулу, али је он ипак победио са том титулом, па не изненађује да и данас српске вође могу да владају са фалш дипломама - имају традицију. Лажну деспотску круну Стефан је добио на основу веридбе са принцезом Елени Гаталузио, која је била кћи ђеновљанског гусара Франческа Гаталузија и ћерке Ане Савојске, 

Кнегиња Милица Хребљановић

амбициозне Ђеновљанке која је завладала Византијом. Не звучи добро. Папир о титулирању потписао је заменик владајућег цара Манојла ИИ, његов братанац Јоанис ВИИ, којег је цар оставио за «вршиоца дужности» у Влахернијској палати док је путовао по Италији и Француској да тражи помоћ за одбрану од Турака. За братанца је знао да воли паре више од свега и да тесно сарађује с Османлијама, па му је био предвидљивији од осталих, чак и од жене, која је била сувише тврда према католицима за дату ситуацију. То је искористила кнегиња Милица, коју нико на византијском и другим европским дворовима није хтео да прими. Преко Турака је ступила у контакт са среброљубивим византијским регентом, који је и сам био ожењен старијом гусаревом ћерком Маријом Гаталузио. Сигурно је да су и он и Турци Милици папрено наплатили византијску невесту, али не знамо да ли јој је неко рекао да је додељивање титула било искључиво право владајућег цара, које никад нико други није имао у хиљадугодишњој историји Ромејског Царства. Уз то су се титуле давале само на основу брака, а не веридбе, тако да је све то био један велики блеф са свих страна. Стефан Лазаревић је три године касније, 1405. ипак отишао по своју вереницу на Лезбос (Митилену), а кад се прави цар Манојло ИИ вратио с пута по Западу (празних руку), мирно је сачекао неко време да види како ће се ствари расплести у «Сервији».

А у Србији – «општебалкански покољ», који ће наредних векова постати «трејд марк» и посебан шарм овог поднебља. Мајка Земља ће у таласима гутати животе, као Медуза своју децу, а даваће у изобиљу и, наизглед непресушно, минералне воде, свакакву руду, а највише једно посебно сребро 

Деспот Стефан Лазаревић

са ⅕ злата у себи, звано «гламско сребро». Оно је било примарна српска извозна роба која се куповала, разносила и прекивала (мада је то било забрањено) по читавом евроазијском континенту, привлачећи стално нове силеџије које би да живе на његовом изворишту. Земља у Србији није била само пука земља, него сребрно-златни бунар из ког су се просто вадиле паре (уз извесне инвестиције у безбедност, механику, добре пореске праксе и билатералне односе). Султан је «пустио» Србе да воде своје «рударско царство» још коју деценију да би видео и научио како се то ради, али су се све више врзмали по Балкану и настанили се у свим већим градовима. Шумадија, Копаоник и земље које је Марин и Стефанов отац Лазар ономад изгубио у Косовском боју су Стефановом смрћу нужно прелазиле у руке султана, јер су тако потписали он и Милица после боја. Ђурађ је био турски вазал независно од Стефана, што је потписао Вук после боја, а онда је, захваљујући сарадњи Милице и султана, поведен рат с мучким клопкама против Бранковића, који је 6. октобра 1397. у мукама издахнуо у некој гадној турској тамници. О месту те тамнице српски савременици ћуте, а турски, грчки и дубровачки спомињу територије које је «царица» Милица преузела кад су смакли Вука. Зато је било згодно народу испевати еп о његовој великој издаји «српства», што ће ускоро постати редован медијско-политички трик интелигентних, притајених агресора широм света. Још крајем 1500-тих је важило «генерално мишљење», које је Мауро Орбин забележио у својој хроници «Ил Регни Дел Слави» (Пизано, 1601), да је ту некад био један сјајан, велики господин Wолк, са којим се квалитетно и беспрекорно трговало, али га је отровала ташта у Београду, јер је хтела његово благо. Београд је, додуше, тек почео да се гради после овога, око 1404., управо од «појачаних» Стефанових прихода, тако да то није тачна тврдња, али чињеница да се Лазаревићев град, као и Крушевац, или чак Македонија и Косово, помињу као место Вукове смрти вероватно није сасвим случајна. Своју ћерку Мару, Вукову удовицу, Милица је осудила да живи с три малолетна детета у дворцу Вучитрн, али да не напушта кућу. Била је без икаквих прихода, градова и самим тим људства, а конфисковала јој је и све покућство, одећу, накит и књиге које је имала у својим другим вилама, дворцима и мужевљевом чувеном «бизнис центру» у Приштини. «Царица» Милица је тих пар година баш у Приштини, у Вуковој канцеларији, највише волела да потписује своје разне повеље, међу којима многе баснословне црквене донације.
Мара и синови су пар пута искористили изненадне султанове потребе за додатним «кешом» да откупе назад своју земљу и отерају Милицу и Стефана, исплативши Турке огромним новцем и предметима од племенитих метала, које су Вук и она последњих деценија депоновали у банкама Дубровника и код пријатеља у Котору. «Рат ружа», који се после Косовског боја још дуго водио у Србији заправо је био рат мајке и ћерке, у којој су разни скривени и отворени играчи играли своје додатне игре. На крају су Милица и Стефан постали главни сарадници Турака по «питањима Србије», 

Отисак печата Маре Бранковић, анфас и реверс

а Мару је подржала сва аристократија – византијска, трапезунстка, венецијанска, дубровачка и делови турске. Тек 1410., кад је једном «српски деспот» својим послом био у Константинопољу, цар Манојло ИИ га је позвао и уручио му је праву византијску круну и симболе, тако да је Стефан Лазаревић заиста умро као византијски деспот. Манојло је потврдио овај турско-гусарски аранжман с Лазаревићима зато што су они у међувремену Бранковићима отели све, чак и слободу кретања, Стефан је војно постао изузетно јак и успоставио је једну стабилну и угледну државу на раскрсници континената, писмену, уређену и изразито богату сребром, па га је, свакако, било боље имати за пријатеља него за непријатеља у смутна времена.

Мара, као жена, није имала војску, па јој је зато млађи брат долазио са својом сјајном, врхунски опремљеном, гиздавом армијом, помогнут Мађарима и Турцима, да би пљачкали и отимали шта год су хтели и кад год су хтели. Ипак, она је некако стално успевала да поврати своју земљу и градове, које би он опет отео, и тако су се клацкали двадесетак година, док се нису уморили. Стефанову жену, деспотицу Елену Гаталузио, народ је у Србији брзо прозвао Неплодна Јелача, јер је деспот можда није ни дефлорисао пре него што ју је оставио у манастиру, вероватно уз свекрвин саркофаг у Љубостињи. Милица се упокојила те исте 1405., кад се Стефан коначно оженио и довео жену у Србију, али не знам да ли је Милица дочекала да види снају. Српски извори из овог периода су врло «тајновити» по питању Стефанове жене. Врло ретко се појављивала у јавности, само толико да остави «општи утисак» да је била бледа, сива, «сасушена» и несрећна, а колико је ова тема прећуткивана казује податак да су режимски писци тог доба и остали режимски преписивачи потоњих векова изгубили све податке о њеном животу у Србији, па чак и годину смрти, а без ње не би ни имали деспотовину (сакрили су и тај податак).
У сличним околностима нестали су и сви подаци о Ђурђевој првој жени, трапезунтској принцези. Њоме су се, додуше, ранији српски историчари бавили, али тако што су успешно доказивали да није постојала. Укрштањем међународних извора, данас знамо да је била кћи трапезунтског цара Алексија ИВ Мегалокомина и рођена сестра два будућа трапезунтска цара, Јоаниса и Давида. Њихова најмлађа сестра Марија је мало касније постала царица Византије, кад се удала за наследника Манојла и Јелене, Јоаниса ВИИИ Палеолога. Још занимљивије постаје када узмемо у обзир да се трапезунтским принчевима и принцезама мајка звала Теодора Кантакузенос, јер се онда јасно види да су сви били повезани у један велики, међународни табор, што значи да су 

Царица Марија Мегалокомнина

имали неки заједнички интерес. Та Теодора је доживела дубоку старост и активно се бавила брачном политиком, што знамо из бројних сачуваних писама и записа о кретању њених «амбасадора» по Старом свету. У свакој од ових земаља паралелно су се за моћ бориле и друге породичне и верске гране, али у тренутку саме терминације средњег века, на челу древних, источноевропских држава стајале су лозе које су «радикално» држале до културе и наслеђа својих предака и мудраца, на које су били веома поносни, па и горди.
Ђурђева прва жена је била права «марка» у племићкој хијерархији епохе, али је рано умрла, а Ирина Кантакузенос је ту дошла као њена замена. Засад не знамо више о њој, осим што из једне шифроване поруке из 1408., где Дубровчани госпођи Мари јављају да су «сви њени добро», можемо да претпоставимо да се снаја можда звала Елена. Ипак, знамо да јој је сестра била надалеко чувена лепотица и да се византијски цар озбиљно заљубио у њу, што је за политичке бракове била права егзотика. О лепоти, памети, елеганцији, а нарочито самосталности последње византијске царице Марије Мегалокомнине, причало се и на истоку и на западу Европе, поготово у Италији. Страсно је волела да јаше сама и да се «рекреира» после напорних и укочених процесија и позирања пред поданицима на Царичином балкону Свете Софије од хладног, зеленог мермера. Зато су јој недељом, после најдуже литургије, на трг испред цркве доносили хоклицу, како вели задивљени «извор», да се сама, у црвеној хаљини, без тешког, металом опточеног огртача, попне на свог украшеног коња, а онда би прво касом, па галопом, одјурила низ поплочане цариградске улице, док би ритмични звук копита још дуго одзвањао у даљини.
Политика у срцу брака
Ђурађ и Ирина су међу ретким племићким супружницима који су се лично упознали пре него што су се венчали. Имали су среће да проведу целу годину под истим кровом у чувеном замку Кантакузеноса током 1412 и 1413. Ђурађ је 1412. већ две године у континуитету служио и ратовао против Хришћана, као вазал код султановог сина Мусе, што је морао према очевим уговорима потписаним пред смрт. Док је он на силу био одсутан, прва жена му је већ умрла, вероватно у некој лепој кући у близини Дубровника, где је морала да се склони са ћеркицом Маром, јер су им Стефан, Турци и Мађари стално нападали села и тврђаве. Последњих недеља је Муса потајно почео Ђурђа да трује (јер никако да погине!) и, већ озбиљно отрован у нападу на Селимврију, Ђурађ је изненада пребегао преко зидина код «браће Грка» са својим вештим «командосима», који су га увек пратили. Заједно су чак и одбранили град, на неко време, а Мусу је све то толико разбеснело да је наредних годину дана опсесивно јурио Бранковића по региону да га лично закоље. Овај је увек са собом носио противотрове, уз које је поживео довољно дуго да се склони на сигурно. Некако су успели да убеде Венецијанце да их за велике паре бродом превезу до Солунске луке, са 150 људи, коња и оружја, што је средио Манојло ИИ лично, а највероватније му је Константин Драгаш дао контакт провереног пријатеља и савезника Теодора Кантакузеноса. Допали су се један другоме и он је остао годину дана да оздрави у добром друштву и лепом погледу.
Своју другу политичку шансу и племениту невесту Ђурађ Вуковић је добио, свакако, због свог порекла, одличног образовања, врсних преговарачких умећа и невероватне способности да остане жив; али највише захваљујући политичкој вештини своје мајке Маре и угледу покојног оца у високим међународним круговима. Док им се средњи син, који је једини остао жив од тројице браће, опорављао у Солуну, Мара је током 1412. преко писама и у пар наврата у Београду преговарала са својим братом Стефаном, који је већ био тешко болестан (вероватно од дијабетеса, или «ножне болести»). Пошто је он имао доста лоше односе с Венецијом, Мара му је, током свих тих година, упркос његовом понашању, неколико пута «извадила флеке» с њима и решила разне спорове око солана на мору и других ствари. Она је успела да се постави тако, а и имала је све пуномоћи, да су Венецијанци њу прихватили као Вуковог пуноправног наследника, па су јој 1410. дали и самостално венецијанско држављанство и, ако јој треба, азил, што је преседан за једну жену у католичком свету тог доба. Тако је она код Стефана на крају имала доста «кредита», а и допала му се њена и Ђурђева идеја, те су се договорили да он усвоји њеног сина као наследника и тиме прекину мржњу и злу крв, макар на крају. Конац дело краси, а појавила се и једна одлична могућност: да «прескоче» султана за још неко време јер је Ђурађ према европским законима, као усвојени син, могао да наследи земље које Стефан добио од мађарског краља (Војводину, Београд и северну Србију, због одане службе као „бедем хришћанства према неверницима“). Већ је сам, као наследник оца свог, био власник југа Србије, дела Македоније и Косова и султану је, свакако, било врло незгодно да «седи» у средини, окружен непредвидим Ђурђем Бранковићем и српским специјалцима са свих страна. Ђурађ је имао турске «флеке» по читавом поседу, које су подсећале на «швајцарски сир», али та нова, уједињена «Сербиа» била је највећа српска територија спојена под једним владаром од времена Душана. То је био самоироничан, али и симпатичан и пркосан детаљ, с обзиром на то да је после Ђурђа све то, дефинитивно, морало да пређе у руке султана. У оквиру те велике «Ђурђеве државе», коју је Шешељ често злоупотребљавао у својим говорима, нашле су се још и будуће црногорске земље и градови Бар, Будва и Улцињ, које су Мара и Стефан управо наследили од своје преминуле сестре Јелене Балшић, чија су сва деца помрла. Мара и Стефан, нарочито она, за то су морали озбиљно да се надмудрују, суде и рву с Венецијанском републиком која је себе сматрала «власником Јадрана», а Црна Гора је и тад била импресивна. Обиман и плодан дипломатски рад и учинак кнегиње Маре Лазаревић-Бранковић за Србију потпуно су прећутани у нашој литератури, иако је свима очигледно да је њено посредништво у дијалогу између две фамилије, које су крвнички ратовале 23 године, било пресудно. Дубровчани су сачували документа и писма у свом старом архиву, па има све записано. 

Деспот Ђурађ Бранковић и деспотица Јерина Кантакузин Бранковић

 

Око нове године 1413. Ђурђу је у Солун стигло писмо, у којем су Мара и Стефан јављали да је «договор пао» и да је већ усвојен ин абсентиа (у одсуству) у дворској капели на Калемегдану. Чим му је наследство српског «двора» било обећано, Иринин отац и Ђурађ су срећни потписали веренички уговор и одредили датум свадбе. Договорили су се да она напуни 15 година, па да бродом из Солуна крене до Дубровника, а онда даље колима и коњима, по поплочаним римским друмовима, до Вучитрна. Ту су је чекали Ђурађ и Мара, у обновљеном дворцу којем су коначно могли да отворе металне капке на прозорима, са сирочићима Маром и Гргуром, те да заједно отворе ново и последње поглавље српске средњевековне историје. Он је био опасан «даса» од 38 година, крупан, јак и громког гласа, са фризираном, полудугом брадом, светлије пути и можда плавкастих очију. Мајка му је била од светлопутих Немањића, а Вук је био риђ. Ирина је имала дечје образе и тамне очи, тамнију пут од Ђурђа и коврџаву косу. Са собом је донела белу венчаницу пуну бисера, светлуцаву круну и дуг, провидни вео од најтананије свиле коју је ико икад видео, у чему су се византијске принцезе традиционално удавале. Од василиса које су се удавале по свету долази наш романтични сан о белој венчаници, велу, светлуцавој тијари и бурмама са угравираним посветама, јер су се «обичне» жене, а на Западу и племкиње, удавале у црвеним или зеленим хаљинама, са цветном круном на глави.
Ђурађ и Ирина су се венчали 26. децембра 1414. на тајном месту, као што су све друго радили под велом тајне, шифровано и у кругу најужих од најужих пријатеља. Највероватније је церемонија била у Грачаници, за коју је Ђурађ од детињства био везан, а ту су после сахранили и првенца Тодора, који им једини умро млад од све четворо заједничке и двоје његове деце. Но, чак и да се нису скривали, те недеље кад су се они узимали у Србији је пао толики снег да су сви путеви били завејани и много сватова није успело да се пробије кроз дебелу мећаву на њихову свадбу. Ирина је стигла са великом свитом дворкиња и евнуха, духовником и дадиљама, још пре мећаве, а Дубровачани су тек друге недеље јануара 1415. успели да се пробију кроз завејану планину ка Косову и уруче своје искрене честитке. Волели су Ђурђа и он је њих волео; донели су му вредне дарове у текстилима, као и њој, и венецијанском вину које је Ђурађ нарочито волео. Одмах су му предочили и неке своје молбе за пореске и трговачке олакшице, сад, кад је победио све враге и постао господар дедовине своје, Сервије, Рашке, Зете, Арбаније, Славоније, Склавоније и Ердеља, што им је он великодушно дао.
Гуслари су одмах испевали Женидбу Ђурђа Смедеревца, у којој се проклета Јерина појављује по први пут, и то као «Јерина ђевојка» или чак «Јерина, лијепа ђевојка». Она наводно долази из Дубровника, а то је због тога што су српски пратиоци Ирину с мора ту дочекали, а нису им рекли одакле долази. Већ су чули да је паметна и виспрена, а изненађује тиме што је и непослушна према оцу свом, «дубровачком краљу Мијаилу», што је зато што су знали да, ипак, има неке везе с Византијом (Манојло, Михајло...) «Покварени Латињањин» је на просидби уредно примио новац и потписао уговор, али је заправо само хтео да намами Ђурђа у клопку, да га ликвидира. Али, одличном сарадњом између Јерине и Срба, а уз помоћ Краљевића Марка, који је специјално за ту прилику накратко сишао с онога свијета, успели су да савладају све гнусне замке и препреке и Бранковићима кући доведу младу из високог друштва. Народни певач је госпођу Мару «оставио на миру», што значи да је Милица није опањкала код гуслара и/или да им је и она сама послала неке паре да их «испоштује». Можда је баш Мара наручила песму «Женидба Ђурђа Смедеревца», јер су сви они описани у добром светлу, а има и лика «мудре мајке», која сина саветује да не иде сам по девојку код Латина, пошто зна да га чекају на «зицер» и он је слуша. Није им, очигледно, дала никакве детаље, па су морали да се довијају с «краљем Мијајлом» и без описа дугмади и перјаница, мада је за епизодну појаву Краљевића Марка као «гаранта мира» вероватно дат који динар екстра.

*Следи наставак 19.јуна, други део романа "Ко је проклео Јерину"

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: